Dodju ljudi, manje ili više njih, sa pištaljkama, transparentima i nezadovoljstvom. Neko čita proglas sa papira, ostatak podržava - nema protivnih, tek poneki suzdržan. Stoje. Žale se da nikada nije bilo gore (što je laž), da će biti i mnogo gore (što nije potpuna neistina); poneka kamera, tridesetak sekundi u dnevniku dva (ili ne), izmedju automobila bombe u Pakistanu i vremenske prognoze. Stoje...Oni od gore razmaknu zavesu, procede kroz zube - kakve budale - namaknu zavesu i vrate se svom životu. Kada im dosadi i kada glad postane osetnija nego inače a govornici su iščitali sve sa papira, okupljeni se razidju - nešto mirniji nego kada su dolazili - u kafane, na Kalemegdan, domovima...
Hvala, ali to mogu da radim i ispred sopstvene kuće.
