Gotovo je. Dan koji sanjaš od sedme godine svog života, i trenutka kada si shvatio da su roditelji i nasmejane karikature u školskim knjigama prećutali činjenicu da škola nije samo druženje i zajebancija, već i dranje dupeta u školskim klupama od ponedeljka do petka, izuzev raspusta. Gotovo je. Polovinom osnovne te već smaralo, u srednjoj slabo zanimalo, a nakon srednje su te odrali - školski sistemi, stanarine, računi, zakevljene devojke ako si jebo a nisi pazio. Popele su ti se na kurac roditeljske besparice, preživljavački nestalni poslovi sa smradovima na mestu poslodavca, selidbe, depoziti, punjenje džepova zaposlenih na tvom na pare ni malo gadljivom fakultetu..Gotovo je. Ali to "GOTOVO" nekako ipak ne dolazi sa uzvičnikom kako si očekivao da će biti. Odjednom shvataš da ti u stvari i ne želiš da završiš sa studiranjem.
A i zašto bi? Jebem mu majku, pa u stvari i nije bilo tako loše - kad pogledaš šta sve u uskoro dolazi, a od čega te deli još samo taj jedan, poslednji ispit, koji si ostavio za kraj jer je najteži, nakidao ti se šivaca i napio krvi..Ali biše ti i ne deluje tako strašno, tvoj poslednji ispit koji sad već počinješ da voliš. Doživljavaš štokholmski sindrom, zaljubljuješ se u kidnapera tvojih nerava - statistiku, statiku, turističku geografiju, betone, mehaniku..Šta ti je već ostalo na tom tvom šklju fakultetu. To je brana, slamka spasa, stena u koju si udario neposredno pre nego što ti se čamac survao niz vodopad, koji će te svejedno povući..No ti si zahvalan na još to malo vremena koje ti je dato.
Noževi su već spremni da te dočekaju. Završavaš fakultet i to je za porodicu, preživele babe i dede velika stvar. Postaješ svoj čovek, matorcima pada kamen sa srca jer sad si svoj, krojač sopstvene sudbine koji dalje u život kreće uglavnom sam, konačno će moći da se posvete sebi i svemu onome što im je falilo, čega su se odricali, čemu su se nadali..Nema više spavanja do dva, bančenja, orgijanja..Trpeće te koji mesec, a onda će početi da ti seru kako si neodgovoran, kako bi našao posao da želiš, svi su oćekivali više, svaki je posao dobar za početak..
Već vidiš sebe i svoju perspektivu, s jedne strane daleko od krampa i lopate, s druge daleko od direktorskih pozicija : u stvari si go kurac sa parčetom prreplaćenog nekvalitetnog papira, bez veza i bez love da podmazuješ gde treba. Pereš čaše govnima sa megatrenda koji voze pičke po džipovima, u lokalu koji iz dna duše prezireš, zajedno sa muzikom koja ti kida mozak, i sa svim onim što po klubu petkom i subotom gamiže. Dragi moj mehatroničare, menadžeru, diplomirani pravniče - kasno shvataš da te širom otvorena vrata nigde ne čekaju, da nisi gospodin čovek, ova zemlja nikada nije i nikada neće ceniti takve kao ti, sedi na dupe i isplači se pošteno, možda bude lakše, možda ne. Drugo ti i onako ne preostaje.
Ali ne! Tada shvataš da još uvek nije sve izgubljeno - još uvek imaš tog jednog dušmanina kog sad sve više grliš i stežeš. Nećeš ga dati o ne, nikako! A možda ni on tebe nije naročito voleo? svejedno, čuvaćeš ga dokle god moše, do samog kraja, dokle god ima smisla. Odugovlačićeš, i to pošteno!
Ne želiš da budeš odgovoran i samostalan diplomirani dr.mr.pr. Nije lako. Treba da se osamostališ, oženiš, izrodiš klince koji će posle tebi jahati po grbači, stiće te godine, umor, nećeš više uživati u dorsima, flojdima, cepelinima, pivu za 80 dinara po zavučenim kafanama, brucoškinjama..Neće ti dati, neće biti primereno, izgubićeš volju.
Zato izbegavaš, mesec za mesecom, rok za rokom, da otvoriš vrata diplomskom. Prijavljuješ ga i ne učiš, jer nemaš srca da lažeš svoje kako si izašao da polažeš - a nisi, a opet ne možeš da dozvoliš sebi ni grešku da položiš. Po prvi put u životu moliš Boga da te ne puste da prodješ, iz sažaljenja ili jer ti je poslednji, ko će ih i onako znati kad nikad ne puštaju. Trošiš sve otrcane fore da su te namerno srušili, da je profesor bio nervozan, da su svi popadali..Tvoji se već zabrinuto pitaju zašto padaš iznova i iznova, sedmi, osmi put. Shvataju da si neozbiljan, zavrću slavinu, primoravaju te da diplomiraš. Ali ti se ne daš!
Nalaziš vikend posao, pranja čaša u klubu koji prezireš, spalio bi rado sve što u njega navraća, ali sada ti je lakše, jer još uvek si student, ovo je samo privremeno, dok ne diplomiraš, lažeš sebe da će nešto već iskrsnuti, da će bolje vreme već nekako doći, da će kosmička pravda i tebe pogledati, i tako dan za danom..Neće. Čekaju te sve nedaće koje život nosi, a od jednog dobrog dela njih te još uvek, koliko toliko zaklanja taj jedan, dva, pet, dvanaest..Ispita koje imaš. Uživaj u njima pažljivo, propij ih i prokurvaj, gubi dane i nedelje iz sećanja i ne žuri..Čini se tako daleko, no taj poslednji će doći. Kad ga pogledaš izbliza, nateraće te da se okreneš i sagledaš sve ono iza tebe, 4, 5 godina koje su praćene svim mukama, strepnjama i natezanjima ipak bile nešto čega ćeš se za koju deceniju sa tužnim osmejkom setiti, kada tvoja deca podju u veliki grad da tamo postanu veliki, odgovorni ljudi. Sada sa njim, bar na još neko vreme otegni.
