Svi se tome raduju, svi jedva čekaju a u principu kad odemo kod naših inostranih prijatelja, sve se svodi na abnormalnu želju za srpskom kuhinjom, za srpskim provodom i za Srbijom. I koliko god kukali kako nam ovde ne valja, dok smo u tuđini noćima sanjamo pasulj, podvarak, ajvar i punjene paprike, naše diskoteke i dinare!
I jeste da kad se vratimo u Srbiju, oči nas zabole od nesređenosti, prljavštine, starih i oronulih zgrada, ali zato čim izadjemo iz autobusa poljubimo tu prašnjavu zemlju i kažemo: KUĆI SAM - ovo mora da se proslavi.
Halo, mama, prešli smo granicu... slušaj... sve je super, da, da... ma ne mora niko da me čeka, daj samo stavi pasulj! E može i sarme super!!! Ajde, ajde.... vidimo se!
ja sam iz Niša, tako da mi srce stane kad uđemo u Niš... ali uopšte onaj osećaj kad se pređe granica je neopisiv :D
Kad vidim srpske carinike ozarim se. Dođe mi da priznam i za pare i za sir i salamu, čak mi je i laptop prošlo kroz glavu da prijavim. A u tuđini kad čuju da znam da skuvam pasulj, kuvam ga 10 dana bez prekida...
naš pasulj i provod najviše vole.
kad ih vodimo u provod oni toliko "izdivljaju" bukvalno, jadni ne znaju šta znači veselje.
Gde god da sam isao,uvek sam se radovao povratku u smrdljivi i prljavi Beograd.Osecaj kada dodjes u blizinu Gazele ili kada vidis Avalski toranj je neopisiv.....