Prijava
   

Il pod konac, il uz kurac

Osnovni princip rada prosečnog Srbina. Ili pukovnik, ili pokojnik. Jebo sredinu, krajnosti su do jaja.

Proizvoljni Živadin sklapa regal. Kao i svaki domaćin, malo-malo se na dnevnoj bazi zavlači u podrum-radionicu-garažu-šupu da nastavi rad na svom remek-delu, regalu od dasaka nađenih kod kanalizacionog kolektora, lično recikliranih i brižljivo očišćenih od razne kake. Sve strogo po merama, triput meri, jednom seče bošanstvenom ubodnom testerom za koju nije kupio nove listiće otkad je Momo Bulatović u osmoletki pustio brkove. Trakasta brusilica i pištolj sa akrilnim lakom se tri puta smenjuju uz pažljiv rad njihovog vlasnika. Posle sušenja, saziva se familija a njegovo čedo konačno može da se uspravi.
Međutim, čedo se ruši, a nakon iskazane neverice Živadin uz glasno jebanje sunca u pičku pridiže regal. Tamo gde je stajao levi prednji nogar gura siporeks, a tamo gde su stajali oba desna nogara, bife sa otvaranjem na kip i Šešeljev portret u duborezu sada nema ničega, pa Živadin oduzima babi štaku uz njeno glasno neslaganje sa patosa i njome potkočuje desnu stranu, izmakne se, pogleda i kaže: "KO ŠEĆER!"

   

Neša Galija

Nenad Milosavljević. Matori hipik, bivši SPS-ovac, čovek koji je sanjao staru ljubav, pomogao pravoslavlju da dođe sa juga, i pomogao obnovi više, isto tako pravoslavnih manastira, od velikog Mateje Kežmana. Voli da gleda ženske nekim drugim očima, onako kako ne treba, a priča se da je njemu zaspala Vojvodina, iako je je iz Niša.

Ono o čemu se manje priča je to da je Neša prljavi matori pedofil. Dobro, ne baš ranga Žike Todorovića, on već natačinje bebe, al sigurno je za dva kruga ostavio Dambldora i Acu Poštara. Sreo je tako na svojim putovanjima krajem dvadesetog stoleća neko devojče koje drsko imade godina koliko Kotor vekova. Naime, vodeći se činjenicom da se Kotor pod tim nazivom pominje tek od epohe Nemanjića, Neši je prstima šaputalo i usnama ga milovalo dete od nekih osam godina, a za to se mardelja, za to se mardelja čak i u Japanu.

E, moj Šone, da si rekao Akruvijum to bi već bilo berli ligl, ovako si se samodruknuo.

   

Brzi kenjač

Osoba koja čeka poslednji trenutak da zapali u klonju i pusti blato.
Po pravilu se ne zadržava duže od 3 do 7 minuta u wc-u.

Generalno me izuzetno smara da kenjam. Volim da isplaniram sopstveno vreme i kenja mi se od ljudi koji u dnevni plan svesno ubacuju po sat-dva za obavljanje velike nužde. Život je jebeno kratak da bi se traćio na drugovanje sa sopstvenim govnima, u kurac, buljarenje je jedno od najgorih mana koje moderan čovek može da ima.
Kada mi se kenja, uvek mogu da procenim trenutak do kog mogu da izdržim neizdrž, te se shodno tome uvek rukovodim pravilom da prilikom pojave potrebe za nusproizvodima tela, uvek budem u relativnoj blizini neke deponije namenjene tome.
Obožavam da ćaskam sa ljudima, da se družim i da im jebem mater ako su retardirani, te nikako ne mogu sebi da dopustim da se izolujem iz društva sa izgovorom 'idem da kenjam' na nekih sat i nešto. KOJI KURAC?
Inače, mi brzi kenjači smo po pravilu i brzi jedači, pa često volim da utrčim u klonju sa sve nekim sendvičem i jogurtom te da odmah dopunim izgubljenu zapreminu tela koja jelte, nikad nije dovoljna.
(brzi kenjači su i brzi jebači, ali to sad nema neke preterane veze, pošto je usklađivanje sva tri aspekta nemoguće, čak nisam iskusio ni kombinaciju kenjanja i jebanja u isto vreme, jer iako volim da kenjam i da mešam, teško pronalazim partnere koji su voljni eksperimentisanja do te mere, ili kad smo već kod toga, voljni eksperimentisanja uopšte kada su moje ideje u pitanju. jebanje i jedenje je već dosta prihvatljivija opcija, ali trenutno nema neke preterane veze sa ovom definicijom)

O čitanju, drkanju ili telefoniranju na wc šolji neću ni da počinjem. Jebote, koliki pavijan treba da budeš da ga bacaš u pokušaju na neku kurvicu iz skandala i da recimo pričaš u isto vreme sa nekom ribom ili ortakom ili kevom, jebem ti. Šta to jebeno ima u gologuzom čitanju? koji kurac drkaš dok kenjaš? Čekaj, ako stvarno voliš da razgledaš viktorijanske kuće dok curiš na anus ili da se edukuješ o negativnim posledicama čupanja dlačica na mladežima gledajući se u toaletno ogledalo dok ti se govna lepe na dupetu od čekanja i nebrisanja onda si stvarno pobedio.

I da, svi sporokenjajući mogu slobodno da mi se sagnu sa sve njihovim vajerlesom i netbukom, surfujući na dasci od wc šolje, jebem vas bolesne.

   

Ortak za kres

Svaka devojka ga je imala. Samo to neće da prizna, strepeći od puritanskih normi koje nažalost još postoje u okruženju.

Zgodna je to šema, kada se malo bolje razmisli. Svako ko je gledao "Frends vid benefits", zna o čemu pričam. Naročito ako je u pitanju poveliki benefit (polni organ). Nemaš dečka? Pa? Umesto da pristaješ da ti tek upoznati nesvršeni student tehnike bunari po telu, malo pošto je u Men's Health (to je onaj njihov "časopis") video lokaciju G-tačke ili da juriš Duracell (koje su preskupe, odmah da kažem, sto dinara komad, mada ima i fora sa adapterom) za starog dobrog dilda, tu je ortak. On zna šta da radi, a ako ne zna, ne plaši se da pita. On će ti posle intimnog druženja skuvati kačamak i pročitati odlomak omiljene knjige. Možete posle da pogledate seriju ili odigrate mice, totalno kežual.

Ortaku za kres ne smeta ako nisi baš tip-top izdepilirana, ne mari za domaćinke. On želi da drugarski pomogne da nesnosni svrab koji se širi jugom mine i to je sve. Kao što bi ti pomogao da poneseš kofer ili da se otpuši sifon u kujni.

Malo se komplikuje ako ortak stekne pravu devojku, a vas dve niste baš raspoložene za trojku (oni, muškarci, uvek jesu), ali će pravi drug uvek organizovati raspored tako da kao ortakinja dobiješ svoj vremenski slot.

Naravno, posle svega ostajete ortaci. Potpuno suprotno od stihova onog mrčajevskog čobana. Znači: "Bili smo drugovi, pa ljubav probali, a sad i jedno i drugo".

I ortaci umeju isto da budu uvrnuti (udareni mokrom čarapom), pa treba imati razumevanja i za njihove potrebe. Koliko je to moguće.

(Ortaka u primeru ću radi zaštite privatnosti označiti samo početnim slovom.)
- Hej, šta to radiš? Ulaziš mi butinom u kadar mog velikog televizora, čekam keca na ovom tiketu.
- Vidi, Ž, trebalo bi da se malo pobrineš za drugaricu.
- Za koju?
- Za mene, bre!
- Uzmi sama nešto iz friza – friziraj se.
- Ma nisam gladna, nego…
:krlja žvaku:
- Ali, trebalo bi da…
- Ne brini, pomoći ću ti da posle slikaš mačke kako skaču na tablet.
- Jupi.
Definicija je napisana za revijalni deo takmičenja "Tvoja definicija zvuči poznato"

   

Blok

Holivudska merna jedinica za razornost eksploziva koja potpuno ignoriše geometrijsku i geografsku relativnost jednog bloka zgrada.

Dok za Njujork ovakvo merenje možda i funkcioniše, apsolutno je neprimenljivo na, recimo, Novi Beograd, jer bi se detonacija najverovatnije izgubila i otišla u pravcu Ledina.

Džordž Kluni: Ovaj kazan... njuš njuš ...koriste ga za destilovanje jednog pića koje sam probao za vreme rata u Bosni...
Neka Pička Naučnica: Da li vidiš flaše negde, Džordže Kluni? Čisto sumnjam da se ovde prave žestoka pića! Već smo pronašli tragove C4, ovde je nešto drugo u pitanju!
(kanu kap iz hladila)
DŽK: Majku mu kako je dobra.
NPN: Gospode, Džordže Kluni! Ta jedna kap možda bi mogla sravniti šest blokova sa zemljom!
DŽK: Pusti me aman ženo u pičku materinu!

   

Genetsko nasleđe

Centralna tačka koordinatnog sistema kome su generacije na jednoj osi, a pobede i porazi na drugoj.
Roditeljima je razlog za kurčenje kod svakog uspeha potomaka, a deci dežurni krivac za sve njihove neuspehe.

- Ti si bre sine na tatu, pametan, lep, kurat...
- Zaboravio si šta sam još nasledio od tebe, svršim posle sekundu i dve i po.
- Nije ti to na mene đuvegijo, ja sam jednom...
- Ne seri, slušo sam kako se mama žali baki, a ova joj kaže: I ja sam prekasno shvatila zašto se prezivaju Zečević!

   

Nož iz servisa za ručavanje

Tupoliki metalni odlivak koji se usudio nazvati se nožem, iako ne poseduje ni ono najelementarnije što sečivo treba da ima – oštricu. Sastavni deo zvaničnog jelovnog pribora i uzrok nerviranja na brojnim svetkovinama, ovaj pljosnati artefakt bio bi kadar zaseći jedino rovito jaje ili Dobro jutro na 30 stepeni i to smicanjem. Za sve ostalo treba biti spreman na dugotrajno mukotrpno natezanje, kidanje, škripu po tanjiru i uopšte upropašćavanje užitka zvanog obrok.
Ovo oruđe nalazi zato alternativnu primenu: za otvaranje raznih zaglavljenih i zapeklih poklopaca, za odšrafljavanje krstastih šrafova (ako ima špic), zatim za okopavanje cveća, te za pretnje dugotrajnim klanjem sa neizvesnim ishodom.

- Šta to vadiš iz sakoa, Stole, života ti? Gledaju nas prijatelji… Ehehehe, uzdravlje, neka je sa srećom, evo mi dobro fala bogu… Čuješ li me?
- Nož, ženo, vidiš valjda.
- Šta ćeš za ručkom sa tom dimiskijom, crni Stole, magistre blama?
- Ma bre ne mogu više da guslam ovim tupežom. Ne boj se, prijatelju, saću ga vratim u korice, samo da skrljam ovo živinče u tanjiru, kad ti već nisi, hehe.

   

Rekvijem za džukca

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.

Sviram je suviše retko,
shvatam je smrtno ozbiljno,
a volim je beskonačno.

   

Nazvati stvari pravim imenom

Metodom dlake na jeziku bez, glasno reći ono što svi, pak, misle. Isterati na čistac sve eufemizme i idiome i streljati ih sačmom autentičnih narodskih reči i izraza. Demistifikovati, jebiga, tj. ako među vama ima i onih koji će u neodređenoj budućnosti pretendovati na mesto u SANU.

Jer naš narod iznad svega i posle svega najvoli istinu. Pa, čak i kad laže. E sad, to što su kroz eone nad istim opštili, opšte ali i opštiće raznorazni demagozi (eto, na primer, sad ne nazvah stvar "pravim imenom") samo dokazuje onu čuvenu krilaticu da izuzetak potvrđuje pravilo. Čak i kada isti traje eonima. Prijatan dan.

Evo primera primene tehnike iz naslova kroz analizu razgovora vođenog između dve, naizgled, zaljubljene nebeske jedinke:

- Znaš, Milane...ti si jedan jako sladak i dobar dečko... - hoću da raskinemo
- Znam, dušo, i ti si, hehehe... - mislim da te volim zato što se jebeš sa mnom
- ...ali mislim da bi trebalo da napravimo malu pauzu u viđanju... - hoću da raskinemo
- Što, Marina? Zar ti nije lepo sa mnom? Mislim...lepo nam je zajedno, super se slažemo, juče smo bili i u Zoološkom Vrtu, hehe... - mislim da te volim zato se jebeš sa mnom, juče smo se po'vatali i kod one bare sa patkama
- Da, ali...(hoću da raskinemo)...zar ne misliš da bi oboje možda trebalo da upoznamo neke nove ljude? (već sam upoznala nekog novog i ima bolji kurac) Mislim, čisto da proverimo da li je ovo što imamo prava stvar? - čisto da proverim da li gosn Boljikurac deli moje mišljenje o "ekskluzivnom viđanju"
- Štaznam, ja sam mislio da je ovo što imamo na dobrom putu da bude "prava stvar", kako ti reče...- pitao sam najboljeg ortaka da mi bude kum, on mi zveknuo šamarčinu, al' boli me kurac jer te volim...a da - KURVO RASPALA!
- Pa, "na putu" jeste al' gde će taj put da završi...- jebote, stvaaarno želim da raskinem sa tobom, vibrira mi telefon, znači, sigurno me ON zove, jebote!
- Dobro, Marina, ako si tako odlučila...ono, nisam ja neki debil koji na silu želi da te zadrži pored sebe...- udaram ti čežnju al' džaba kad si već pušila drugom, KURVETINO JEDNA!
- Znala sam da ćeš razumeti, Milane! :cmok u obraz: Ništa, vidimo se po gradu, ok? - Vidimo se na fejsu dok te ne izbacim iz prijatelja
- Vidimo se...Marina...- KURVETINOOOOO!!!!!

   

Čarapa manjka

Čarapa viška.

Isti kurac.

   

Rumunska sperma

Izrazito nekvalitetna semena tečnost. Jalova kao ona koja se nalazi u mudima Mlađana Dinkića. Jednostavno neupotrebljiva. Škart!

Škart prokleti kao i sve ostalo što nam dolazi iz Rumunije: Dačija, kurve i cigani. Kurve i cigane možda i možemo da im oprostimo, ali Dačiju nećemo pa makar. Čaušeskua im jebem!

Prepoznaje se po tome što je retka i miriši na švarglu, a u mudima se manifestuje posle bar tri jebačine zbog kojih su maćehi isprskane podne obloge, draperije i garnišna u dnevnoj sobi.

Iskusne gutačice imaju mudru izreku: "Pravi jebač je onaj, i samo onaj, kome na kraju osetiš ukus rumunke".

-Čekaj bre, navuci kurton.
-Nema više. Bila samo jedna kutija i nju smo spičkali.
-E jebemu mater, onda ništa. Ne treba mi dete.
-Ma daj nemoj me zajebavati. Ovo je četvrta jebačina, ostala samo rumunska sperma. Sa njom ne možeš kolaž papir zalepiti, a ne dete napraviti. Jesi ti učena?!
-Sipaj rumunku.

   

Podgrejan krompir

Ne pokušavaj da vratiš nešto kao što je bilo. NE MOŽE!
Si nekad probao da podgreješ krompir? E, to je to. Bljak, fuj. Izgleda kao krompir, miriše kao krompir, ima ukus kao bilo šta drugo samo ne krompir.
Moš probati knedle da praviš od njega, ali to krompir više nikad biti neće.

- Jesam ja to dobro čuo da ste ti i Maja opet zajedno?
- Aha. Ipak, bili smo zajedno 3 godine.
- BILI. Prošlo vreme. Brate, što podgrevaš krompir?
- A?
- Ništa, kažem, javi se nekad, kad ti dođe iz dupeta u glavu.

   

Šamot

Glineno pogano govno koje na putu od čmara do podzemnog sveta nalegne na nagib u vc školjki i prione tako da momentalno napravi leguru s keramikom. Izuzetne je otpornosti na vodu, vatru i činodejstvovanje. Prokletinju možemo ukloniti upornim naizmeničnim dejstvom erozije (puštanje vode iz kotlića, ili još bolje zalivanje iz lavora sa visine radi postizanja snažnije razorne moći) i abrazije (guljenje četkom brzim i odlučnim pokretima nakon što smo ga prethodno malo raskiselili vodom), ponoviti postupak koliko puta je nophodno. Ostavimo li ga da odleži samo par minuta, stvar je izgubljena.

Oće ako se roštilj ne zaliva pivom.

   

Blagoslovena

Posle nje više ništa nije isto.

Nije ti išlo. Problemi kod kuće, problemi na poslu, drugovi te ne pamte, bivše se ne javljaju. I onda dođe ona. I sve dođe na svoje. Krene ti na ruku kako ti nikad u životu krenulo nije. Neobjašnjivo. Metamorfoza. Kopernikanski obrt.

Ima tako žena koje prenesu na tebe nešto svoga blagoslova. Nije nužno da takva ostane s tobom, da bi blagoslov trajao. Nekad je i jedan susret dovoljan. Ako možeš, zadrži je. Ili je poljubi, pa pusti u vodu k'o zlatnu ribicu nek' resetuje svoje tri želje. Gle, obala je prepuna ribara.

- Halo?
- Đe si, Maro, sunce moje!
- Marija. I ko je to, uopšte?
- Ne sjećaš se? More, sunce, Bečići, prije dva mjeseca?
- A, ti si! Jesmo rekli da se više nećemo čuti?
- Samo sam nazvao da ti kažem nešto. Otkako smo se ja i ti, je li, kresnuli, život mi se promjenio iz korjena. Dobio sam stalan pos'o, više ne konobarišem po plaži. Majka mi je ozdravila. Ocu su povezali staž, juče dobio prvu penziju. Sestra se udala na triesdeveti rođendan...
- Bože, budale... Ako si nazvao da ponovimo - nema ništa od toga! Imam nekog. A, i onda si dobio na sažaljenje.
- Ma, nisam nazvao zbog toga. A, nema ni potrebe. Od onda - pičke k'o salate. Nećeš mi vjerovati kako me je poćeralo. Zovem te da ti ponudim saradnju. Nudim se da ti organizujem autobuske ture, k'o u Međugorje da ti je obilaze. Gre'ota da ne podijelim s drugima. Mogli bi da napravimo i neke žetone. Mi im prodajemo, a oni da ti ubacuju za blagoslov...
- :tu, tu, tu, tu:

   

Nalazaču sledi nagrada

Misteriozna stavka koja ubija dobrog samarićanina u poštenim nalazačima, terajući ih da se ponadaju novčanom iznosu. Pecaljka za naivčine putem banderaških oglasa o nestalim stvarima i ljubimcima.

Ekvivalent sitnim slovima u bankarskim ugovorima, ali u ovom slučaju boldovano.

:zvrrrrrnd:
- Dobar dan, gospodine.
- Dobar dan. Ja povodom oglasa, pronašao sam psa sa ove slike.
- O ne, našao si to govno od malog kera!
- Da, nego, što se tiče nagrade...
- Ajde beži u kurac, pare od mene ne možeš da dobiješ!
- Ništa, onda nosim kuče svojoj šveci, oduševiće se.
- Stanite, stanite! Moja žena je dala taj oglas, a nisam baš u fazonu da joj kupujem novo kuče. Izvolite, uđite, eno nje u kuhinji, pa vidite to oko nagrade s njom...
.
.
.
- :kuc-kuc: Dobar dan, ja sam pronašao ovog psa sinoć, a video sam og...
- Flaaafiiii!!! Jao, divno, pronašao si mi Flafija! Nemaš pojma koliko mi to znači.
- Cenim da vam znači, zato i moram da se osvrnem na ovo kako nalazaču sledi nagrada.
- Naravno da ću te nagraditi. Vidiš, godinama sam skupljala one otvarače sa limenki. Mnogo vremena sam posvetila tome i daću ti ovaj džak sa terase, ima preko dve hiljade komada unutra. Jaooo, moj Flafi!
- Ček, šta?!? Otvarači!?! Šta bre da radim sa tim sranjem?
- Pa od toga mogu da se naprave divne ogrlice, razni ukrasi, narukvice, pa čak i zastori ako ih poređaš u dugačak niz, pokazala bih ti kako.
- Da, lud sam da se sa tim cimam. Imam predlog.
- Kakav predlog?
- Hoću bloudžab.
- Molim?!?
- Vidite, to je win-win situacija i za mene i za vas. Vi dobijete Fufija nazad i zadržavate kolekciju tih govana sa limenki, a ja učinim dobro delo i zaradim pušenje.
- Joj, da, ali muž mi je u dnevnoj sobi.
- Nije problem, saček' tu časkom...
.
.
.
- Gospodine, vaša žena se složila kako da me nagradi, ali joj smeta vaše prisustvo.
- E, ja ionako upravo krećem na posao, a ti ako hoćeš možeš na njoj izvršiti i satanistički ritual uništenja, a pre toga joj dovesti sve crnce iz Studenjaka što ih srećem u redu na kasi u Intereksu, boli me patka, ali rekoh ti već, pare za to kuče nećeš dobiti.

   

Onaj što me je upropastio

Životni saputnik iz ugla svake udate žene srednjih godina. Da, to je ono što ćemo svi mi postati, ako već nismo. Ili ćemo upropastiti njih nekoliko. Alternativa je da ostanemo samci ceo život.
Ova osoba je kriva za sve njene neuspehe, neostvarene snove i propale talente. Vreme koje je provela s njim (čitaj uložila u njega) je mogla mnogo bolje da iskoristi, za sopstveno uzdizanje. Ovako je ostala zaglavljena sa kočnicom svih njenih ambicija - svojim suprugom. U trenutku kada to shvati, počeće često da citira svoju majku koja je iste muke imala sa njenim ocem, te ju je često savetovala da ne ulazi u ovu avanturu. Ali ne, ona je bila mlada i opijena suptilnim magnetizmom nečije ličnosti, koji se vremenom topi kao Rumenko na 40 stepeni, te svoj bes i krivicu mora prepisati nekome. Nesposobnom mužu. Mogla je ona biti Slavica Ekleston, ili Marijana Mateus, gospođa Nadal ili Džeger, ali ne. Njoj je zapao nesposobni Radojica Milojković koji ne ume ni veš da prostre...
Pranje veša, kuvanje, peglanje, spremanje kuće i slično su sve posledica nesposobnosti onog skota, što je nju onemogućilo da vidi sveta. Jes' da bi to morala i ovako da radi, al' aj' sad... Bore na licu i žuljevi na rukama nikako se nisu pojavili zbog zuba vremena, jer, zaboga, junakinja serije koju prati ima kožu glatku kao bebina guza. Vezao ju je tu i ne pušta je. I decu joj je napravio. Smeće!
Dobra stvar, i slamka spasa za mužjaka je sledeća činjenica. Da je on nije upropastio, našao bi se neko drugi. Uostalom, ko kaže da bi Ježa Crvikeraš (danas doktor Ješić), s kojim se zabavljala u trećem gimnazije dok nije upoznala onog skota, poželeo da sa njom završi. Ali ne! On u njenim očima, iako se 3 puta do sad razvodio, nije onaj koji upropaštava. Ne, ne. To je onaj koji usrećuje. Možda je zavidna jer je svaka "srećnica" iz tog braka izašla sa alimentacijom i delom imovine, ali nije to sada bitno. Njoj je bitno da je ona mogla biti iznad doktora Ješića da nije upoznala ovog što ju je upropastio.
I tako svakom odraslom momku godine prolaze loveći odgovarajuće žensko čeljade kome će isisati život i sprečiti je da završi karijeru u Rojal Albert Holu, Bečkoj operi ili Beloj kući, na primer.

   

Zna da oljušti krompir

Prototip one koja će u braku da naručuje pljeskavicu.
Jebiga, smejao si se ortaku kad je oženio ribu sa Zlatibora, ali on sad ima domaći pršut, lonac kuvanog svadbarskog kupusa, a ti imaš pun stočić flajera iz lokalnih fast grilova, ili kako se već kaže... ko je profitirao, a ko najeb'o, ti sam proceni.

-Macooo, vidiii... curi mi krv iz prstića... jaoooj, ubiće me Una kad vidi kako sam sjebala nokte, a samo što mi je odradila frenč!
-Pa, šta si radila, puška te ub'la?!
-Probala da oljuštim krompir... videla sam jednu cicu na Tv-u, pa sam htela da te iznenadim...
-Krompir-paprikašem?!
-Ne, pomfritom iz friteze...
-Koji meni kurac bi? Budi Bog s nama....

   

Dotištiti

Kuvarski sleng. Označava situaciju kada je hrana koja je u rerni gotova ili skoro gotova, pa se isključi rerna kako bi se na toj vrelini koja lagano jenjava dovršio proces pripreme specijaliteta do onog željenog trenutka čistog savršenstva.

- Ufffffff!
- Jesi svršio?
- Aha.
- Pa, što ga ne vadiš?
- Neka ga, nek' se dotišti još malo.
- Je l' praviš sarmu ili dete, sunce li ti?
- Svejedno ženo, i jedno i drugo je umetnost i u tome treba uživati!

   

Rani mraz

Težak zajeb. Orezuješ voćku, prskaš je, gledaš je, već ti sladak onaj rod što čekaš. Taman misliš nisi se džabe trudio, biće neke vajde od toga. Al' nezgodno je proleće, samo ustaneš jedno jutro a mraz pao na šljivik. I ne pitaš se ništa, nit' možeš šta da uradiš. Možeš samo da gledaš i pustiš da vreme uradi svoje. Jebeš ga, ide leto, biće još voća nije smak sveta. Jagode, kruške, breskvice sve je to na dohvat ruke leti. Al to nije to, šljivu bi ispeko, gustirao celo leto, drugog se voća ne bi ni setio. Pretekne i do zime, pa te ugreje malo izjutra, pa ugreje malo uveče. A sve ono voće već odavno neko pojeo il' zavelo.

Razumem te, đede. Nemam voćnjak al' im'o sam svoj rani mraz.

   

Dvadeset ćevapa iz studentskih dana

Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!

Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.

Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.

Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.

Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.

Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.

Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.

Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.

I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.

Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...

Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...

#554
+5695
111
definicija