Prijava
   

Kurčeva ramena

Sve do seksualne revolucije koja je proterala vascelog himena na tamnu stranu vagine, oduzevši mu sve njegove čarobne moći i ustoličila promiskuitet, blud i nemoral sada već kultnom rečenicom "Who's your daddy ?" ove reči su bile poput glogovog koca, srebrnog metka ili venca belog luka, koji su majke koristile da oteraju zle sile od svojih dragih kćeri.

Momak i devojka grebenaju vunu u vajatu.

Milosav: "Molim te, Lenka, Lenčice, dušo i srce ... samo malo ..."

Lenka: "Joooj ... pa ne znam ... karaće me nana ..."

Milosav: "Eto ... samo glavu da prislonim ... mooolim te ... kad te moolim ..."

Nana: (kroz prozorče od vajata) "Ne, ne, Lenka, šćeri moja mila ... nema kurac ramena, ako ga pustiš, munuće ti ga celog ... Tako je i men' komšija Radojica prevario, pa je ćaća mor'o davat' dvije livade više u miraz ..."

   

Prst na obaraču

Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …

Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.

Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.

Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...

Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?

A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?

Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.

Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.

* * *

Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.

A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.

   

Ispovest jednog umetničkog klizača u "Srbiji"

Malo je poznato, a retko se i hvalim, mada ne volim ni da pričam o tome, da sam do četrnaeste godine trenirao umetničko klizanje u sada već čuvenoj klasi Mate Miloševića i Olge Kepčije. Šta da kažem, bio je to lep ali i težak život, svakodnevni treninzi, sale koje prokišnjavaju, padanje na dupe milion puta, slušanje Adel, žuljanje muda u kostimu, susret sa predrasudama, neprihvatanje od strane muškog društva, nazivanje baletanom i pederkom, a s druge strane bilo je i lepih stvari, slava, novac, moć, droga, mogućnost ranog mirisanja ženskog oznojenog tela i tzv. alpski gimnastički seks sa bacakanjem u vis, teška i zahtevna disciplina, ma sve ima svoje, sad tek vidim.

Bio sam velika nada, i ja i ona, kojoj ime ne pominjem, i još se sećam prijema kod tadašnjeg predsednika Milana Milutinovića posle još jednog uspešno osvojenog turnira iz serije 250, kada je on obećao sredstva, opremu, sale koje ne prokišnjavaju, eksere, strunjače, kozlić, specijalni plavi led i novu odskočnu dasku. Od toga naravno nije bilo ništa a moja partnerka, moja Anjočka od toga se ubrzo i razbolela a malo potom i umrla, nažalost samo umetnički, otišavši u tada sve popularnije Grand balerine, tzv. Saletove anđele, izdavši me i ostavivši me samog da vežbam u sali koja je već tada pomalo prokišnjavala...

To već nisam podneo, dotuklo me je, menjao sam potom partnerke bacakao ih sve u vazduh u nebesa, piruete, milion pirueta, ali to već nije bilo to, nijedno dupe kao Anjočkino nije prijanjalo u potpunosti u moje krilo, samo je ona nasedala skroz i taman, kao dupe Južne Amerike oličeno u Brazilu koje se revizionistički vraća u afričko krilo Gvinejskog zaliva odakle je otišlo pre milion godina... Gasila se već polako moja zvezda, imao sam gomilu medalja, trofeja, diploma, knjiga za odličan uspeh, bačenih meda i zeka puna jedna soba - počeli su bili i da se razmnožavaju međusobno, stvorivši novu rasu - takozavnih malih meka i zeda kojih je bila puna soba, kmečali su, nisu nam dali da spavamo po celu noć, taman jedno uspavamo, drugo se probudi a i skupo je bilo u to vreme doći do mleka u prahu za sve njih, rat, sankcije, ZaM, pa najmanje baš tad dobije bronhitis, ma da ne pričam sad...

Elem, onda je došao taj sedamnesti novembar devedestosme, industrija se kao malo oporavljala, zabeležen zavidan privredni rast... I tada, baš tada, kad je država cvetala, jedan moj nepažljiv doskok i istegnuta tetiva drkalica dovoljni su bili da zglob škripeći otpeva labudovu pesmu svojoj dragoj Bufon-Mendeljejovoj opni - hrskavici koja ga je strasno obgrljivala... Ironično, za to vreme, dok smo plesali moja tadašnja partnerka Olga Kirilenko i ja, išlo je baš Labudovo jezero... Kiselo sam se osmehnuo držeći se za zglob i psujući od bola... Rusi su odmah skočili na sudiju, nema šta, da ne grešim dušu, i da pomognu, kao kad je ruski car nazvao Francuze devestopetneste i reko saveznicima slušaj, daj tamo Srbima šta traže, municiju, pomorandže, brodove, sve, inače - zlo! E tako i sad, ustalo sve, najbolji njihovi lekari, fizičari, ruski vemea, svi, institut Lomonosev, Tarkovski, svi svi se okupili, namestiše nekako zglob, dadoše mi stan, salu koja ne prokišnjava i kakva-takva stalna primanja... Znači to, ne kažem, kad te prime za stalno, napravismo jedan bolji ručak da častimo te ljude, ali opet više to nije bilo to, izgubio se žar, sve sam češće razmišljao o penziji... Uskoro, otišao sam tiho, baš onog proleća kad su bombe počele da padaju, u dnevniku nisu me ni pomenuli, važniji je bio neki srušen most...

Sada pijem rezignirano i gledam ovog Noleta i sve isto, ko preslikano, istorija se ponavlja, e moji Srbi bitno je da starlete imaju i od ptice mleko a sale nam prokišnjavaju ej Srbende u pamet se dozovite, užad kisne, razboji trule, trule kobile niko više ne igra, ko da igra kad deca sva debela ko šarani oni što se guraju u onom bazenu (koji inače prokišnjava), kad jedu samo snikers, dao bih ja njima snikers, gde je nama bio snikers... Oprostite, odužio sam malo, revoltiran sam izvinite ali kome još treba isluženi umetnički klizač, sad sam samo domar u školi koja prokišnjava i tako, žiga me na promenu vremena i na prve taktove labudovog jezera, oženio sam izbeglicu s Kosova, jednu predivnu ženu koja mi je podarila porod i koja i vikendom tka za pare i tera me da jedem sir iz Leposavića imamo osamnestoro dece.

   

Mrsi kose

Onaj koji mrsi kose nije obična jedinka mužjaka koji svoje seksualne potrebe zadovoljava metodom proste penetracije koja se svodi na gotovo životinjski čin.
On ne jebe, on vodi ljubav, on nije jebač, on je ljubavnik. On pali sveće, i toči skupo vino, vrste crno. Latice ruža posute su putem koji vodi do đakuzija napunjenog eteričnim uljima gde ovaj prekaljeni trsitelj satima zadovoljava jedinku suprotnog pola, koja se u toku procesa neminovno zaljubljuje u njega. Smatra se da je jedan od najreprezentativnijih primeraka ove vrste Ričard Gir.

   

Dvocolaš

Za razliku od letvičara, lajtvejt radnika na pilani koga krasi brzina i tehnika, dvocolaš mu je sušta suprotnost. Fizičkom konstitucijom Uruk-haia, dlakavošću Gimlija i dobrodušnom naivnošću Hobita predstavlja okosnicu drvnoprerađivačke industrije jugoistočne Evrope. On je sirova snaga i brutalna sila, koja dolazi da rešava posao kad tehnika zakaže - računar je fina i elegantna sprava, ali u nekim slučajevima gluvara i macola jedino rešavaju posao. Njegov zadatak je jednostavan, on je na njega fokusiran: "Preneti 5 metara dugu hrastovu dasku od 2 cola debljine, od tačke A do tačke B."

On predstavlja nebrušeni dijamant brđanske genetike, endemski naseljen u regionu Dinarskih Alpa, stoji kao brend zdravog čoveka sa naših prostora, veoma zajebana konkurencija rošavom flafičastom Francuzu, koji u periodu kad se ne hefta u degustira vina iz Provanse čitajući romantičnu poeziju, ili par brkatom Nemcu, koji pekući Bregenwurst kobasice, trlja brk i zamišlja još pokoji pohod na Balkan, vođen željom da svoj svingerskom perverzijom dobrano degradirani genetski materijal, obogati Y hromozimima balkanskih gorštaka.

Dok je dvocolaš bio dete, umesto tetrisa i lego kockica slagao je betonske blokove kad je ćaća gradio ispust za krmke. Dok su zapadnoevropska deca po dijetalnom hlebu trljala Nutelu, njemu je mati u pola vruće pogače, promera k'o rezervni točak Peglice, stavljala red slanine, red kajmaka, red slanine, red kajmaka i tako pe'šest puta. Umesto engri brds igrice, on je kamenom od kupusa gađao komšijinu junad kad mu pređu u detelinu.

Na prelima, obučen u donji deo Eurosport trenerke, pleteni karirani džemper i gumene opanke, obrijan britvom i naprskan Brionom, predstavlja plen za oćnije brđanke, koje razočarane u bledunjave hipstere i slabašne momke, traže utehu u dva kvadrata njegovog ramena za plakanje. Sa brđankom u srećnom braku dobija petoro rumene i zdrave dece, i tako u krug.

A brkati Nemac, pekući Bregenwurst kobasice trlja brk i zamišlja još pokoji pohod na Balkan, pakujući svoje planove pod veo paketa mera za uvođenje demokratije, zelenog svetla iz Brisela, i te šargarepe lažnih obećanja koja se sve više izmiče, kako magarac puže prema njoj...

   

Pevušim

Pokušaj izvlačenja kada te uhvate dok pričaš sam sa sobom. Ako nisu čuli šta pričaš, imaš šansu da ispadneš koliko-toliko normalan.

- Jogurt... Jogurt je... Ma sve najbolje o jogurtu, stvarno.
- S kim pričaš ti, bre?
- Ni sa kim, pevušim samo.
- Čula sam sve.
- Jebiga, šta da ti kažem, mnogo volim jogurt.

   

Bolje da ljulja nego da žulja piče kojemu dlaka niče

I rđavom kurcu svaka dlaka smeta. Ah ta patnja za savršenostima, nepotrebnim čistotama, i anđelima koji šetaju među nama. Bezbrojna sredstva protiv nesavršenosti: gde si se sakrila mala zla nepravilna nesavršenosti, saćemo te poprskati sjajem, glazurom, voskom i silikonom da dihtuje svet savršen naš, visokorezolutni Joymii. A blagorodne su i vredne te nesavršenosti. Pa zar vam smeta dlaka voljene u supi, zar nije ljubav vući je polako iz prepunih usta musakom ko konac iz zuba i dignuti je na pogled prema suncu i zadovoljno gledati kako se sjaji, jaka, svilkava i plava? Pa kad je Džojs uživao u prdežu svoje drage i setno ga se sećao kao teško vetreće paprikaševštine pa što se i mi ne bismo prepustili različitim, neukorećnim, telesnim prelivima, čudima i otkrivenjima, muzici crijeva i prdežu pičaka?

Zaskočiti svoju poslovnu ženu u kompletu dok se sprema za prezentaciju za reklamu belu od čistote, dok ona nije spremna, nije izdepilirana, ali koga boli kurac, nije stigla da se sredi, ali dlaka niče i probija se, ona želi na sunce dana, iziritirano je crveno međunožje slatko, ah moje pravoslavlje slatko! Slatka označenost, naznaka pokošenih dlaka tek da pokažu slast pola, travke mirisne koje tek niču čvrste i jake, štir plodne zemlje pokošene po kojoj tanki kosci, trnci slačka, prelaze brzo i nevidno, breg na koji bacam biserje, mesečinu i pužev trag, posipam cimet, prah i aromatični kim, mrvim ruzmarin i bosiljak, šećer posut među crne tačke zrnca kafe i nicanja, šećer i kafa pomiješani protivu proliva savršeno glatkog, najlonske reke skrivenih otpadaka koja otiče.

Pa gladak i bijeli pazuh na kojemu se i ne primećuje da su postojale dlake – to je prizor lep nežan i gladak na dodir, uspavljujući, estetski zadovoljavajući, ma skoro renesansni prizor svetice namazne kremom niveom, on joj ljubi glatkost ah pa to je divno. Ali zato je slasnija nehajno podignuta ruka ispod koje se tek primećuje da se budi nešto, da je pred buktanje neobuzdanog baroka, da se to ne može ukrotiti nikako i to njeno stidljivo spuštanje ruke kada uhvati žudni pogled sve to razbuktava sveto životinjstvo i nešto malo više od toga, vodu na usta i kap bistru i bisernu, rosa glansna, naznaka gejzira, polivanja i poplavljivanja. Slast nikad pobeđenih žudnji propadljivog tela, ciklus truljenja, to buđenje koje se ne može suzdržati i sise koje kipte kada se njene ukrste ruke, maljavost koja izbija kao strast njena koja se ne može nikako do kraja ispuniti: veliko žensko koje ždere i ubija veliko muško, na kraju: od toga se i mudrački mozgovi mute Santa Marija della Salute.
Kipti i preliva se zagušljivo stenjanje zrnasto svetlo suvišaka, prašina rasparne šupe u njenom prostranom dvorištu iza kuće.

Pa nek i grebe malo, nek boli, nek struže: lepota testerisanja kad se uđe u ritam struganja, zagreje se ploča, i sečivo koje ne seče već sastavlja, bukovo mirisno vlažno drvo ore i drlja velika testera sa koje kaplje znoj, istovremeno mala testerica vrši sitne filigranske igrarije na malom prostoru njene šper ploče, spretno obilazi oko čvora, oka zarobljenog u telu, bubrežića uvaljanog u loju slasti, ćudiljive kvržice. Tvoj sam tesar i stolar, uglaviću ti četri puta nogaru za noć stolnu i prestolnu, zatutkalisaćemo dobro i obilno, kapljaće tutkalo niz nogaru kao moča niz uspravljeno prase ali i zgrade kada se prave namerno se ostave da ljuljaju na vetru da ne budu krhke i krte, tako će i ovaj brenin sto slatkih muka škripati i ljuljati kao čamac privezan u moru smrtnome, beskrajnome samo naša mala smrt, usidrena, le petite morte: još Crnjanski je obraćao pažnju da su Francuskinje strasne ali često prljave.

Da, i stomače; zaista, šta će ženi trbušnjaci ko se pali na ženine trbušnjake osim ako to nije Sara Konor, blago stomače, malo, nežno mehko, salčići, opet ne preveliko jeste lepo da ljuljuška malo ali ne previše: ne radi se ovde o nesavršenostima kao bizarnostima nego o meri slatke pomerenosti kao što je njena blaga razrokost oba para, i očiju, ponavljam blaga. Uvek pre blago zatalasano pobrđe a ne ravna samoubijajuća samoljubiva Panonija.

Takmičenje

   

Penis

Društveno prihvatljiva kurčina.
Kita sa kitom cveća.
DŽamutka sa košuljom i puloverom.
Gargija koja se uredno javi vašoj mamički.
Sve u svemu, da nije kurac, zvao bi se Miroslav.
Ali on NE JEBE.

- Osećaš li mila, prodro sam u tebe, osećaš li moju muškost?
- Jok vala, to ti neki penis, jedino ako ćeš da cičim ko japanska srednjoškolka na skremblovanom kurcu.

   

Otvaranje sardine

Neoksvrnuta slika razrušenog grada ili ipak Arene svetluca ispod pretanke folije koja se tako ah tako slasno skida: to siktavo šuškanje iz više klase šuškanja, pa onda taj bogati i blago hrapavi papir koji miriše na štampu, na boje, ali taj miris je jedinstven, druga štampa ne miriše tako, pa onda sine sama gola konzerva, tamno, sjajna, žuta ili pak srebrna, uvek to dvojstvo: zlatno i srebrno i nikad nisam mogao da se opredelim koju više volim i dan danas, pa onda taj ritual sa otvaračem za konzerve: on je mali ali zajeban i oštar: njega je ptica neka ispustila, to je ptić bio, pa dok je padao od straha umro ili se očeličio al zadržao oblik taj oštar kljun i njega si mogao samo da zabiješ -negde na sredini oboda konzerve - još si nejak, malo teško je išlo dalje sa otvaranjem koje mora konstantno da ide: zige zige zige i podano se uvija lim ispred nas i potmulo izbija zlatno ulje iz tih ritmičkih uboda, ta zlatna tečnost: čisto bogatstvo i diviš se kako neko tako konstantno ide zige zige zige i čekaš dan kada ćeš i ti tako zige zige zige sve dok ne dođe ptić do kraja - tu blizu početka ziganja i onda sveačno otvaranje jutra i ta srebrnasta boja riba topljenih u sunčev znoj, u sunčevu tečnost, komad sunca sa juga: pozdrav iz Rovinja, pozdrav, evo vam malo spakovanog mora da osetite miris da pojedete jedno more u lepo jutro pa na posao kod Milene Dravić kad ide sa tri ćerke na more.

Kasnije su svuda uveli ovaj prost i nemaštovit sistem samo povučeš i opala – čista glupost i oduzimanje tako slasnog rituala...

U primorskom gradu na suncu baš lepog dana a i ovde je bilo baš lepo neki tenk na televizoru i na tenku neki brkati čovek koji liči na komšiju davi nekog nesrećnika iz tenka vuče mu glavu iz tenka: pozdrav iz Splita.
------------------------------------------------------------------------------------------
- A jel imate one sardine stare obične?
- Na koje mislite?
- Pa one što se ne otvaraju same nego onim malim otvaračem pa otvarate zige zige zige!
- A to, pa ne znam, pogledajte evo ovde nam stoje sve konzerve...
- Hvala he he zige zige zige!
- Milka, kasa!
- ZIGE ZIGE ZIGE!

   

Tutavela

Paljba, štura, mrš' bre u kurac!

   

Razgovor na kraju Slagalice

Otelotvorenje besmisla, poezija apsurda, dijalog negde iz čistilišta. Zajebi Beketa, Godoa i ta sranja: ovo je život to nije reklama: slatko je u ovom predvorju pakla - krug je okrenut - raj apsurda, ali pazite, ne sme se dugo ostajati - posle nema izlaza: jednom će neko u onoj stolici krenuti da tone i da tone sve do vrhovnog demona dole: Slavoljuba, koji će, kada pitaju šta činiti sa ovim novim takmičarem, samo promrmljati : dalje! Na večni dijalog s njim!

Voditeljke dijaloga su inače prošle mučnu staljinističku obuku: ponavljaj i ponavljaj i tako muči ispitanika: jednom mu mora nešto izleteti, ako ništa drugo bar duša izmučena.

- Miodraže pa šta se desilo.
- Trema.
- Pa kako to.
- Pa ne znam.
- Miodraže pa šta to bi.
- Protivnik je bio bolji.
- Pa kako Miodraže.
- Pa eto lakše je sone strane ekrana.
- Miodraže jel vas bar malo sramota.
- Jeste malo ćerkica supruga.
- Pa kako Miodraže.
- Pa ne znam.
- Miodraže evo vam knjiga Istorija Danske pa šta se to desilo.
- U Danskoj?
- Crni Miodraže.
- Sve najlepše protivniku.
- Trema?
- Miodraže sasvim moguće pa kako to.
- Stanite, ja sam Danijela, Ivana ti si.
- Koja Ivana, ne, Miodrag sam.
- A vi ste Miodraže pa šta se to desilo.
- Pa ništa eto hteo bih da.

Repeat dijalog sa varijacijama until sveta i veka
end;

- Uzmite papuče.
- Ah ne toplo je.
- Dakle.
- Pa ja posao.
- Ipak obujte papuče.
- Malo treme.
- Pa šta se desilo.
- Posao deca prehranim.
- Neka kafa.
- Dobru imam cirkulaciju ne treba.
- Doviđenja.
- Doviđenja.
- Nisam se bio ni izuo ustvari.
- Pa šta se desilo.

   

Č i Ć

Dva slova koja slično zvuče i čak se i slično pišu na latinici. Toliko su slična da neki koriste samo jedno od njih i ne dolazi ni do kakve zabune. A šta bi bilo kada bi moćni ljudi primetili ovo rasipanje? Kada bi nas naterali da izaberemo jedno slovo i koristimo samo njega do kraja života? Da li ste se nekada zapitali koje slovo biste odabrali? E pa, ja jesam. I shvatio sam da izbor uopšte nije tako lak kao što izgleda.

Da krenemo od očiglednih stvari. Č zvuči mnogo bolje nego Ć. Jednostavno, Ć je nekako mnogo siktavo slovo. Skoro kao ono srnogorsko Š. A s druge strane, Č baš ima dobar zvuk, nekako muški se čuje, skoro kao DŽ. (Mislim da mi je DŽ omiljeno slovo, kolko to dobro zvuči, bruka. Buregdžinica recimo, strašno kolko dobra reč.) Mada Č za razliku od DŽ ima i neki šuntavi prizvuk, još kad pomislim kako ga neki ljudi izgovaraju, onako kad se čuje pljuca u slovu, strašno. Znači nije ni Č savršeno, al nekako, meni je bolje od Ć.

Dalje, pogledajmo koje slovo izgleda bolje na papiru. Č izgleda kao 4, al ne ovo 4 nego ono 4 kako ja pišem, što izgleda kao Č. A Ć liči na Đ. Tako da nijednom ne ide originalnost u prilog. Ali Ć je ipak poboljšanje u odnosu na Đ (previše zakrivljeno za moj ukus) dok je Č isto kao i 4. A i kad bi Č i Ć bila jedina slova koja postoje, opet bih rekao da je Ć bolje, Č je mnogo nemaštovito.

I sada, najvažniji deo, onaj deo zbog kog je izbor između Č i Ć stvarno bitan. Ko govori samo Ć? Huligani, lokalne šatro-mudonje, i Hrvati. Hrvati su u EU, a i pored toga njima sigurno neće uvoditi sankcije jer nikad ne najebu. (Ovo sam tek sad izvalio, brate oni su ko Salatić iz osnovne. Svi najebu samo on ne. Jednom sam čak dobio ukor zbog nečega što je on rekao. Jebeni Salatić.) Dakle, ostaju samo huligani i lokalne šatro-mudonje što je u suštini isti kurac. I mislim da je nemoguće odlučiti se samo za Ć i ne upasti u ovu grupu.
Oćeš da ti polupam glavu dećko?
Alo, pićko, tebi prićam!
A Č? Ko govori samo Č? Debele babe. Isključivo debele babe.
Hočeš kolačič?
Što si se učutao?

I sad se vidi. Ne biraš samo između dva slova, ti biraš da li ćeš da postaneš debela baba ili navijač. Ja ne bih voleo da budem nijedno od ta dva, ali ako nam uvedu sankcije odlučujem se za debelu babu. Navijači su govna, a i ne mogu ja onako da pričam ceo život. A debele babe koje govore samo Č su nekako dobre, nisu to one ceger babe što te munu laktom u rebra da pre tebe uđu u bus. To su više babe što sede kući, piju kafe s komšilukom i prave vanilice. A i Č bolje zvuči, jebeš mu sve. Čao.

   

Jašta

Izraz jašta zamenjuje reči kao "da","naravno","jeste","tako je "..naravno da..."

Jashta da cu govno srati
jashta da cu prolupati
jashta da cu srecna/srecan biti
i veceras se napiti.

Jashta imam drushtvo svoje
jashta d' ovce pred spavanje broje
jashta "jashta" koriste to mnogi
ko narkoman kad hodi svojoj drogi.

Jashta Ramba za preCednika ja bi
u kiseli kupus uvek soli sabij
Sundjer Bobe hodi Kebi krabi
dobru 'chku na 'rac svoj nabij.
Jashta volim grade Sarajevo
jashta volim grade Novi Sade
jashta volim ravnicu i polja
na flashici kada pishe "spolja".

Jashta pesma neobichna ova
jashta prvog uvek kapne lova
jashta "jashta" koristimo svuda
"jashta"stavi uvek koje kuda.

"Jashta" nama uvek dobro dodje
"jashta" tu je i "jashta" je odje
stavi "jashta" gde mislish da treba
nije nama "JASHTA" pala s neba.
by Eleonoranora

   

Blud za početnike

Neko ljubi baku dragu, nekog mami guza meka,
Neko belu ljubi jagu, neko voli red da čeka.
Čik pokušaj da se setiš? To se, deco, zove _______.
a) letiš; b) pretiš; v) fetiš!

Neobučen, mučen-tučen, nepokretan, sputan, sretan,
Taj kad voli da ga voli onaj ko kad voli - boli:
Što bi čika doktor kazo, to se zove __________.
a) bezobrazno; b) kamikazo; v) sado-mazo!

Od toga se kičma suši, slepe oči, trune mozak,
Ali prija telu, duši više nego ksalol, prozak.
To ne voli ko je lud! Ime mu je, deco _______.
a) sud; b) trud; v) BLUD!

Napisano za takmičenje

   

Požuda

Želja koja se teško zadovoljava, električni impuls sa izvorištem na mestu gde počinje kičmena moždina, negde u onom primalnom delu mozga koji delimo sa zmijama i gušterima. Želja jača od svake druge potrebe, dovoljna da prekine osećaj gladi, žeđi ili umora. Dovoljna da čoveka od smislenog i evolutivno produhovljenog bića pretvori u slinavog idiota.

Želja koja ne poznaje nikakvu granicu i nikakav otpor. Samo zadovoljenje ili samozadovoljavanje.

Ne znam da li si svesna tog slatkog pregiba tankog sloja salca koje ti se pojavi ispod kolena kad prebaciš nogu preko noge u toj prekratkoj suknjici? Da li si uopšte osetila da ti je gornja usnica orošena sitnim kapljicama znoja koje drsko otkrivaju prozirne dlačice na nausnici? Koliko god da si platila taj skupi grudnjak sa ožičenjem ipak nije dovoljno jer otkriva da su ti grudi, zrele i podatne, ipak lagano krenule u svoj sunovrat. Sad si u pravom dobu vrhunske spremnosti da mi se podaš. Da mi se podaš punog srca i celim telom i duhom. Da vrhom jezika pokupim te kapljice slatke rose sa tvojih usana, da ti grudi oslobodim stege i podržim ih u svojim snažnim rukama dok se spuštam prema onom pregibu na kolenu. Da negde u sredini usrknem meki centar tvoje ostrige i da je živu progutam dok osećam podrhtavanje tvojih trbušnih mišića ispod jagodica mojih prstiju ogrubelih od maltera i cigle...

- Šta si me pitao?
- A?
- Nešto si me pitao...
- A, moram ja da ti skuvam kafu, žena otišla kod njenih za vikend. Kakvu piješ?

pisano za takmičenje

   

Predzanja pljuga

Zbog čega mi uzimaš predzanju cigaru? Sačekaj da je uzmem, pa ako moraš uzmi zadnju. Slobodno uzmi prvu, ako baš moraš uzmi i celu paklu, osim devetnaeste. Ako nešto volim to je predzanja cigara. Nemam devetnaest godina I nijednog devetnaestog mi kuče nije crklo. Nisam jebao 19 pičaka i nisam na pokeru puko 19 soma . Što ti je toliko teško da shvatiš što je toliko volim? Ja shvatam koliko ti voliš svoju drugu ženu i prvo dete. Peti dan u nedelji i treći vinjak. Pa ti ne jebem drugu ženu i ne diram prvo dete. Ne teram te petkom da mi praviš pomfrit i ne pljujem ti u treći vinjak. Zato odjebi od moje predzanje cigare. Zadnja je kraj. Ovako imam još nade da će nešto da me usere za ovih 5 minuta.

   

Cirkle

Valjanost upakovana u crnu, plišem iznutra, postavljenu, kutijicu, koja se otvara i zatvara baš kako treba, precizno, onako kako se nekad pisala tehnička slova, kako se nekad peglale pantalone na ivicu, kako se nekad... i tako to...
Tu je šestar i njegova žena (ono što služi za razmer) i neki mali šestarčići, govna, njihova deca dokona. Samo se otac upotrebljava i izgibe radeći a ovi lade svoju hromiranost u crnoj kutijici u ladovini iza naslaganih rokovnika i bole ih ono dole šrafče na zglavku i žirafče u akva parku.
Pa tako i kad vratiš tatu šestara da leži tu među njima, primetna je razlika, on se jadan ofucao, počeo da se ljušti sjaj, odvrće mu se stalno glava a gospođa šestarka ne može ni ono koleno da savije onako nepodmazana pa ne da međukračje časnom šestaru. Pa on šta će mučenik mora svoje normalne šestarske potrebe da zadovolji onda sa nekom bednom uglomerkom kurcolomkom il da se spanđa sa štrokavom rapidografkom što svuda ostavlja mrlje...
A i on, sve teže iscrtava sve šire i šire godove, dok mu jednom ne bude kljoknula glava, tu, na panju, pokušavajući da obuhavti osamdeseti krug...

- Završio si fakultet? To kure dedino dođi da ti deda pokloni nešto... Vidi cirkle! ovim sam ja projektovao bivšu Jugoslaviju eeee dimnjak u Mariboru fabrika u Kaknju svinjac u Tutinu Mađarica iz Kanjiže... ajd evo ti pa da i ti gradiš!
- Hvala deda puno, baš mi je ovo trebalo, nego ja sam završio etnomuzikologiju znaš, mogu frulu samo da izgradim pa da duvam...

Recituje Rade na tekst Balaševića šešir boemstvo vino:
Eh moj stari
nekad
bela kragna
penkalo
i cirkle
a sad upišan
i stalno cirke...
Ahhhh deda, Dragice,
pička, kiša...
...
(solo na fruli Bora Dugić)

   

Internet i Kraljeviću Marko

Vino pije Kraljeviću Marko
S pobratimom Toplicom Milanom,
A kada se vina ponapili,
Progovara Toplica Milane:
Pobratime, Kraljeviću Marko,
Dobro tebe jeste ovo vino,
Još da nam je stambolskog hašiša,
Bi veoma nama dobro bilo!
Znadem jednog staroga derviša,
Arnauta Hadžima LJimaja,
Što za jedan perper oku daje.
Odgovara Kraljeviću Marko:
Ne budali, Toplica Milane,
O kakvome Arnautu zboriš?
Kad podviknem iz grla bijela,
Doleteće Ravijojla vila,
I doneće gorskih trava raznih,
Biće nama do zore veselja!
Što velio, tako učinio,
Viče Marko iz grla bijela:
Posestrimo, Ravijojla vilo,
De pomozi pobratimu svome,
Jerbo nama dosadilo vina,
Pa bi pili vilinskijeh trava,
A tako mi sreća ne pomogla,
Hoću tebi dati tovar blaga!
Otklikuje sa planine vila:
Nije zlato ni srebro ni zlato,
Već je drago što je srcu blago,
Evo tebi bilja svakakvoga,
Ali nemoj ove gljive jesti,
Jerbo možeš nastradati ljuto.
Nasmeja se Kraljeviću Marko,
Nasmeja se iz grla bijela,
Pa on uze vilinskoga bilja,
I što uze u desnicu ruku,
Sve u grlo on sasu bijelo,
A Toplica Milan ne smijaše,
Već sokola posla Arnautu,
Da mu ovaj hašiša donese.
Gleda Marko, sve mu došlo milo,
Raznih boja svuda po čadoru,
Šarac ljudskim glasom popijeva,
Toplica se u hrta premeće,
Dva mu Sunca zašla pred očima,
Dva Mjeseca mlađana izašla,
A po njima kolo od Turaka,
Ciče zurle, biju talambasi,
A na Turkom glave ni jednome!
Tu se Marko obradov'o jako:
Mili Bože, ja dobrijeh trava,
Da me juče Musa pogubio,
Ne bih znao šta propuštam jadan!
Utom mu se nešto naoblači,
Nesta vile, nesta i Šarina,
Nesta bjela svilena čadora,
I Toplice, njemu pobratima,
Nesta Marka, al ostade Marko,
I to Marku vrlo čudno beše:
Da ga ima, a i da ga nema.
Kano da je bez snage ostao
I bez snage i junačkog tjela,
I postade Kraljeviću Marko
Sitna knjiga koju piše drugi,
Čita sebe Kraljeviću Marko,
Ne može se čudom načuditi:
Ne piše ga onaj po hartiji,
Nit po čemu drugom što se piše,
Već po nečem kano ogledalu,
Il šarenom zidu nekakvome,
A u ploču nekakvu tukući,
Sa stotinom sve sitnijeh slova.
Pa sve čita Marko Kraljeviću:
Oj junače, Vukašinov sine,
Što u moju sitnu knjigu dođe,
Knjigu sitnu, ali o junaku,
Hoću tebe sada da provodam
Kano ti što dobra Šarca vodiš,
Kroz buduće ono što će doći,
I buduće ti videti možeš,
Jerbo dosta pojeo si trava,
I još sitnu gljivu nejedicu,
Od koje je mnogi junak strado.
Tu se Marko začudio jako,
Al je kreno kud ga ovaj vodi
Kao slamka među vihorove,
Toliko je ostao bez snage.
U čudnu je vilajetu Marko:
Kao da je u dvorima nekim,
A ko mreža zidani su dvori,
U odaje nekakve udara,
Ali to su kanda strane neke,
Ne mogaše jadan razumeti.
Udaraše i desno i ljevo,
Dok ga onaj glasom ne uputi:
More, Marko, priberi se malko,
Probaj ući u kakvu odaju,
Te mi pričaj šta si ugledao.
Nameri se Marko na odaju
Sa dverima od raznijeh boja,
Kanda su unutra paunovi.
Na dverima Fejsbuk napisano,
A unutra, čudo i nesreća!
Ne može se disat u odaji,
U njoj sedi i žena i ljudi,
Kolko ima u gori drveća,
Pa još više da je petsto puta.
Al da sede, ni po muke tome,
Već o sebi svako štošta zbori,
Stavlja slike nekakve pred sebe,
Il od drugih iste preuzima,
Pa ih nekim daje, drugim krije.
Tu ni lica svaki drugi nema,
Već svi nose neke obrazine,
Neki jesu u gori drveće,
Neki jesu iz pjesme junaci,
Neki jesu kano gorske zveri,
A za neke ne mož' ni kazati,
Jer brat bratu ni na šta ne liče,
A svaki se dere da ga čuju,
Kano Turci kad oderu jarca,
I guslari nekakvi se čuju,
Jal su srpski, jal su možda turski,
Jali saski, jali su arapski,
Jali neko mačke nake kolje.
Prekrsti se Kraljeviću Marko,
Dozva Boga i Svetu Neđelju,
Pa iziđe iz tog gadilišta,
Svoju da bi ne zaprljo dušu,
Zakorači nekakvim lagumom.
Glas mu reče: link si izabrao
Koji vodi u čudnu odaju,
Tu posmatraj, Kraljeviću Marko,
Pa opričaj šta si ugledao.
Osvrnu se oko sebe Marko,
Oko njega ljepote đevojke,
Ja svaka je kano Ravijojla,
U svakoj su zubi od bisera,
Obrvice morske pijavice,
Milina ih bilo pogledati,
I od srpske vere, i od turske,
I crnijeh kolko ište duša,
A i žutih tu pomalo bješe,
Svaka stoji za svojim pendžerom,
A pendžeri nisu ko u Srba,
Već kroz pendžer svu odaju vidiš.
Zagleda se Kraljeviću Marko
U pendžere jedne cure mlade,
Jedva ima osamnaest ljeta,
A tako joj i na pendžer piše.
Al uđoše do dva Arapina,
Crni vrazi kano đavolovi,
A ona se stade uvijati
Ko beštija sotonska nekakva,
Pa haljine skidati sa sebe,
Osta gola među Arapima.
Sve je ovo razumeo Marko,
LJubio je i on Arapkinje,
Al kad Arap sedlo na se stavi,
Kleče zemlji kano konjic vrani,
A ona ga đevojka zajaši,
Stade bičem da ga goni crna,
Pa je njega pjena popanula.
Kad se ona malo izdovolji,
Tada priđe drugom Arapinu
(A ovaj se veće razgaćio)
Te mu poče ustima činiti
Što krštena nikad ne bi duša,
A Arap je sve za kosu vuče
I govori samo ou bič jee.
To se beše ogadilo Marku,
Te se Marko rastužio ljuto,
Ne zna kud će, ne zna ni kako će,
Kad na dveri od jedne odaje
On ugleda ikonu od zlata
Sliku Svetog Save i Isusa
I drugijeh slatkih svetitelja.
Glas mu reče: Tu je čet o Crkvi,
Dobro pazi šta ćeš ugledati.
Tamo uđe Kraljeviću Marko,
I srce mu Sunce ogrijalo:
Tamo viđe lepu Gračanicu,
Ravanicu, a i Sopoćane,
I još crkvu Presvetoga Save,
Na Vračaru, usred Biograda,
Kojino smo oteli od Ugra!
Stade Marko od sreće plakati,
Kad ugleda: prazne stoje crkve,
Oko njiju urlaju gomile,
Svi urliču ko vrag da ih ganja,
Sve bi oni zatrli Turčina
I srušili tanke minarete
Sve odavde pa do Carigrada,
Al nit znaju svetog Očenaša,
Niti srpski kano ljudi zbore,
Niti jesu za oštro sječivo,
Il za ata il za koplje ljuto,
Već ko stoka štono samo bleji,
Tako oni njemu izgledaju.
Posrami se potomaka Marko,
Reče sebi: djece ne imati,
To je sreća srpska ponajveća.
Pa kad vide oca črnorisca
Kako drugog črnorisca jaše,
I ugleda presvetog vladiku,
Kako s momkom ko djevojka leže,
I ugleda drugoga vladiku,
Kako leže sa decom nejakom,
I mudroga oca Patrijarha,
Naslednika srpske slave Save,
Kako od tog sve okreće glavu,
Nešto puče u grudima Marku,
Nešto mu se u očima smrači,
Pa on krenu kuda ne videći,
Al ga vihor uhvati nekakav,
Nosaše ga, njemu se činilo,
Tri godine i nekolko dana,
A kada je sebi došo malo,
Nad njime je bila Ravijojla,
I pobratim Toplica Milane,
Sa očima kano krv junačka,
Sve pušeći iz lule hašiša.
Progovara Kraljeviću Marko:
E tako mi Boga i života,
Posestrimo, vilo Ravijojlo,
Neću više probat tvojih trava,
Već s Toplicom pušiti hašiša
Zalivati hašiš rujnim vinom.
Nego meni jedno reci pravo:
Čudan sanak ja sam sada snio,
Ne mogu ga tebi ni ispričat,
Već ispovest dati svešteniku;
Jeste l' u njem išta zaistinu?
Gleda njega Ravijojla vila,
Gleda njega, pa sve suze roni,
I ne htede odgovorit Marku.
Nesta vila u gori zelenoj,
Osta Marko za njom gledajući,
A teško mu beše u grudima,
Pa on dosu pehar hladna vina
I povuče iz lule hašiša.
Te noćice nije spavo Marko.

Pesma napisana za takmičenje
http://vukajlija.com/forum/teme/67825-bolje-rob-nego

   

Krš kafana

Još jedna faza koju dečaci moraju da prebrode kako bi postali ljudi. Poput životinjskog zova na parenje, u srednjoškolskom dobu se javlja želja da se oproba kafanska atmosfera. E sad, to ne bi bio ugođaj da to nije ona kafana koju su čak i lokalni klošari prestali da obilaze u širokom luku.

Negde predveče, ulaze stidljivo dva najbolja druga u zabačenu kafanicu. Unutra domaćica i čovek srednjih godina koji joj je pomalo švaler, pomalo jebač, a pomalo i nije, pijan i izjada se...
obojica u glas(zbunjeno): Dobro veče...
Domaćica otpozdravlja, švaler se smeška...Sedaju za prvi sto, svako katapultira svoju mrtvu muvu sa stoljnjaka...
1. drug: E aj ti naruči rakiju, ja baš i ne znam koje postoje. Koja je najbolja?
2. drug(nimalo iskusniji): Videćemo... Izvin'te...
domaćica: Izvolite?
2. drug: Dve rakije. Koje imat...
domaćica(prekida ga): Može rakija. Evo...(vadi iz trulog frižidera neku univerzalku(tzv. usvinjovaču) i viče): Hoćete li i vodu?
1. drug(tiho): A joj, pa je l' tako gadna?
2. drug(sležući ramenima): Jebem li ga... Ne treba!
domaćica: Evo rakijice...
Dvojica drugova uzdišu, kucaju se, i onako s nogu je stuku na eks.
1. drug(kašlje, zamalo nije zaplakao): Dobra!
2. drug(jedva izgovara): Je l' može ona voda?
domaćica: Dolazi...Evo...
1. drug: Ja bih da platim odma'.
domaćica: 40 dinara.
1. drug: Ne, ne, obe.
domaćica: Pa da, 40.

   

Užasno

Ovaj termin predstvavlja nepravilno i krajnje neadekvatno korišćenje prideva uz imenicu pa neretko i glagol. Njime se služe ziljave medijske ličnosti, obično sa PINK televitije... najčešće neke afirmisane pevaljke & isfeminizirani voditelji.
Svom skromnom rečniku su pridodali pridev koji ne samo da je nepravilan, nego i "veoma užasno" zvuči. Pretpostavljam da ih nisu baš najbolje naučili srpski u večernjoj školi koju su završili, a kasnije ni na "Megatrendu"...

Emisija "City", intervju sa Anom Nikolić...

- "Ana reci mi da li si zadovoljna večerašnjim nastupom?"

- "Pa jesam zaista, bilo je užasno dobro, bila je dobra i vesela atmosfera jer je bilo užasno puno ljudi. Nadam se što skorijem nastupu ovde, zaista imam užasno veliku potrebu da zabavljam ljude i srećna sam kad su zadovoljni sa mnom..."

- "Hvala ti puno Ana, i uživaj..."

- "Užasno hvala vama..."

#136
+23133
360
definicija