Rakija koja je po onoj gradaciji "za prodaju", nikako za u kuću, pred goste, ili, ne dao Bog, za pred kuma. Pravi se od vode, supstituta voćne arome, mnogo šećera, medicinskog alkohola i puno ljubavi.
Ko preživi susret sa "šljivovicom" koju na pijaci u šumadijskom kraju kupi za 300 dinara, tom ni atomski rat ne može ništa, preživeće ga zajedno sa buba - švabama.
- Kume, vidi što sam kupio rakiju! Vidi venac! A?! - Jes, vidi, žuta ko dukat! Odakle je! - Kupio od čoveka iz Trnave! Domaćin pravi! - Iz Trnave? Neka kume, nisam ti nešto za rakiju, ustajem rano, a hteo bih da ustanem... Daj da zovnemo malog da nam trkne po pivo...
Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.
Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.
Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !
Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica ! Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica ! „Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica ! Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !
Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.
E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !
Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.
U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...
I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...
Pa kako da vas čovek ne mrzi ?
Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.
Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča: „Čiji ti je taj mali, Mišo ?“ „Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo. „Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice. „Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime. „Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“ „Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“ „Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“
Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.
Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka. „Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“ Stariji čovek pokušava da je umiri. „Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“ „Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“ „E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“ Baba zaneme. „Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“
Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.
GRUUUUU !!! Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno: „Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“ „U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh. Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu. „Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić. „A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ... „Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh. Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh: „Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“ Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice. Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh: „POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“ „Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik. „Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh. „Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog. „Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla. Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.
Čudovište koje se u jednoj od epizoda serije Noćni Čuvari Plaže ganja sa Mičom Bjukenonom po mračnim ulicama Los Anđelesa, usput se hraneći lokalnim tinejdžerima. Ostalo je nerazjašnjeno da li je zver stigla na Zapadnu Obalu putujući ekonomskom klasom preko Londona i Njujorka ili zapravo potiče sa nekog kalifornijskog brda koje nosi isto ime kao i bivša država.
Harmonika sa dugmićima umesto klavijaturskih dirki. Idealna za pletenje po foršpilima visokofrekventne fuzije balkanskog i bliskoistočnog melosa. Projektovana za terminatore među armunikašima.
-Druže đenerale, četa iz kasarne "Batkovići" opet pijana. Desetar Ratko noćas izneo pasuljaru, polomiše se ko telad.
Glasovi koje Bosanci gutaju više nego sve vrste bureka zajedno.
-Am're, keca s' opet dob'jo na pism'nom. -Što, uč'telj'ce? -Vid'š ba kol'ko si samogloosniika prog't'o, niđe nis' apostrof stav'jo. -Nag'taš mi se svršot'ne kujo.
Nešto ultimativno, neprejebivo, rasa vrste viša, aj'-što-jebe-al'-što-uši-zavrće. Bez toga je život nemoguć, oko toga se okreće Sunce, antimaterija i Higsov bozon, Šešelj ostaje bez teksta.
Naziv za čeljade koje živi na selu u kojem kad vide auto donose vode da ga napoje, a kada je najveći baja u selu, inače švercer, kupio prvi crno-bijeli TV, za njih je to bilo čudo neviđeno, pa ga nisu znali ugasiti, nego pokrivali ćebetom.
A ona, jedra, mlada, u dojkama ima kubikaže k'o u posavskih seljaka silaže za bikove. U školi uvijek sjedi u zadnjim redovima. Kada progovori, ispušta neartikulisane zvukove tako da zvuči k'o freza kad joj se da gasa uz omanje brdo. Prava fergusonka. Prsti su joj smeđe boje, jerbo je skoro brala orahe, a pete ispucale k'o norveški fjordovi. No, unatoč svemu tome, ona je i dalje porno ikona za mlađane seljake koji, dok okopaju k'ompir, zaostaju u retku i nadviruju joj se u guščurdu. Svojim jedrim guzovima, otvrdlim od sjedenja na sadilici za duvan i razvijenim bedrima od nošenja vode uz brdo, polupa bledunjave gradske momke olako k'o traktor Džon Dir kad u trećoj brzohodnoj uleti u mlad kukuruščić... Izlazi u diskoteke u kojima momci nose crne Dolce & Bregana majice sa zmajem na leđima. Obično se udaje veoma rano, oko svoje 17-18. godine, jerbo kod njih postoji mit da ih kasnije neće niko ženiti.
Za gradske momke, brđanka predstavlja metu koju mogu osvojiti sa napucanom Džetom dvojkom u kojoj odzvanja Rade Lacković, ali takođe se i zgražavaju na pomisao da je žene. Jok, samo taslačenje, tarabljenje, jebačina. Uz to, nikada ne izlaze sa ovakvim čeljadetom na otmjena mjesta zbog mogućnosti susretanja sa ortacima koji bi odmah primijetili roktanje kada se ona nasmije.
Za seljake pak, ona je neko s kim se može normalno popričati, fino izgleda, zna razvit' pitu i potrijebit' po kući. Kod nje prolazi džiberski ulazak, tipa: "Đes' maco, ko te prati kući?", dok u ustima miješaš čačkalicu i drpaš se u predjelu međunožja.
Njen repertoar riječi nije kurtoazan niti obogaćen šljaštećim dijapazonom anglosaksonso-romanskih izraza, ali kada nešto kaže, pogađa pravo u centar, direktno... Zato se gradski momci boje, a gradske djevojke joj zavide na jedrini dojke i rumenim obrazima, dok će prave preldžije i bećari, lole sa seoske pilane, znati cijeniti ovu amazonku, vrstu žene i seksualne boginje koja nažalost zamire pod naletom kletog hipsterluka i modnih trendova, skrojenih od žabarskih gejeva koji favorizuju izgled anoreksičnog dječaka, a ne jedre, zdrave i stabilne žene.
Svako ih doživljava, nekad i više puta dnevno. Ti momenti te dovedu do toga da na sekund razmisliš da li si blago retardiran. Do toga dolazi najčešće zbog iznenadnog nailaska na tu osubu koji pozdravljaš.
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju. Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje! Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne? Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi. Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko! Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
Nenadjebivi nivo poštenja. Nikad nije pomislio da zajebe nekog, a kamoli da ukrade ili nešto gore. Naime, Mihael Laudrup, legenda danskog fudbala, nije želeo da nastupa na Evropskom prvenstvu 1992. koje je njegova reprezentacija osvojila, jer je smatrao da tamo ne treba da se nađe Danska, već reprezentacija tadašnje Jugoslavije, koja ga je ispušila zbog sankcija. Time je sebi zacementirao mesto na vrhu liste poštenjačina. Alal mu kurac i svaka mu dala.
