Prijava
   

Kenijada

Idealan kliše za priču o 'kenijadi' je PIĆE NAŠE MLADOSTI.
I stvarno jeste.
Kenijada je sok koji je bio popularan 80-ih i početkom 90-ih i koji je naprosto nestao.
Pravio ga neki Stopić iz Sarajeva, Mostara, ko će ga više upratiti mada nije ni bitan on za ovu priču.

Sok od manga, marakuje, papaje, čega sve ne, točen iz automata ili pakovan u one staklene, zelene, duguljaste flaše zapremine jednog litra, zatvoreno limenim čepom.

Popularni "KENO".

Poprilična egzotika u moru kola, fanti, mirindi i pepsija i kokti i onih razmutljivih sirupa.
Otvori ti ćaća, sipa čašu, ti popiješ a onaj mango i papaja te opiju i odnesu pravo u Keniju, kraj tebe proleću antilope i crnci i svima je divno i toplo na kenijskom suncu iako za Keniju skoro ni da čuo nisi...

I ne možeš piti koliko hoćeš, čaša il' dvije dnevno, ipak je to gazirano. I jedva čekaš sutra da dobiješ još jednu čašu narandžastog soka, da te golicaju mjehurići i ukus da te odnese u Keniju...
Najdraža je bila ona iz poslastičarnice kod Ahljulja Šiptara u centru. Da li zbog kolača i sladoleda ili je stvarno bila boljeg ukusa...

I nije od jebene mandarine, od manga je. I marakuje.
Garant.

Nedostaje mi, mater joj jebem.

   

Škartanje

Izbacivanje nepotrebne karte iz ruke. Obično se dešava u preferansu (ili u nekoj drugoj kartaškoj igri koja je orjentisana na boje) kada onaj koji igra forsira adute (ili neku drugu, kod tebe deficitarnu boju) pa si prinuđen da škartiraš karte za koje procijeniš da ti kasnije neće trebati. Škart, kartanje, škartiranje, etimologija ove riječi je prilično jasna.

A procjena, ko procjena, ukoliko se to desi u poodmaklom stadijumu igre velika je vjerovatnoća da znaš što onaj koji igra siječe, škartanje može proći bez problema i sve ćeš svoje jake karte sačuvati za kraj. Ali, ukoliko se onaj koji igra uhvati i odmah počne da gruva adute, škartanje se vrši samo na osnovu informacija dobijenih preko licitacije.

Bilo kako bilo, nezgodna situacija za onog koji prati, i greška, odnosno preškartavanje, je uvijek prisutno kao mogući ishod. Zato je važno pratiti saigrače i ako se to kvalitetno odradi, kako za vrijeme licitacije tako i za vrijeme odigravanja, preškartavanje je praktično nemoguće. Dobar igrač uvijek zna šta da škarta.

U slengu, škartanje je proces eliminacije nepovoljnih ishoda a preškartavanje glupa greška, situacija u koju dovedeš sebe usled nepažnje ili neznanja, odnosno nedovoljnog razumijevanja u određenu oblast. Ili prosto bola u kurcu, što je nažalost i najčešći slučaj.

- Đe si, brate?
- Evo, doma, ležim ko baba i gledam TV. Ti?
- Spremam se, more, pa sam mislio da svratiš za mene jer su mi kola još uvijek u servisu.
- A đe ćemo to?
- Pa kod Rajka, kako đe ćemo?
- E? A koja je prilika?
- Rajko... Stani, nije te zvao?
- Ne.
- A ništa, brate, preškartah se ja, pomiješah datume. Ajde, čujemo se.
- Stani, reci mi o čemu se radi?
TU - TU....

   

Rakijska suza

Završila se još jedna radna nedelja. Otišao si kao i toliko puta do sada sa drugom u kafanu na po jednu.

Halapljivo navrćeš prvu rakiju. Ipak je radna nedelja gotova, valja se dezinfikovati. Malo ti se prospe i po bradi. Dok spuštaš čašicu i brišeš svoju bradu, vidiš jednu malu kapljicu rakije kako, poput suze, klizi niz spoljnu ivicu čašice. Ne znajući zbog čega, zagledaš se u tu suzu.

Navrnu i prva sećanja, ko zna odakle i zbog čega. Setiš se slike sa bukvarom i bojicama, dok si još maštao da postaneš pilot, drugara iz osnovne sa kojima si odavno izgubio kontakt, prve dečije žurke na kojoj si mešao crni i žuti sok, sve do prijemnog ispita. Onda srednja škola - prvo pravo zaljubljivanje, batine, prvo teško alkoholisanje, eksperimentisanje sa raznim stvarima, prvi prijatelji za ceo život.

Fakultet je bio najlepši period tvog života. Studentske žurke, zezanja, spavanje po ko zna čijim kućama, i prvi ukus slobode. Čini ti se da nije bilo memljivog podruma ili ćumeza u kom nisi stanovao. Posle izvesnog vremena, kada kupuješ stvari, više ne gledaš šta je najlepše, nego šta ćeš lakše preneti dalje u svom nomadskom životu. Osetio si po prvi put i šta znači biti gladan. I šta znači raditi, kada ti je kičma pukla preko studentske zadruge, ali si imao prvih par zarađenih crvendaća u životu. Saznanje koliko se teško dolazi do para te je i nateralo da se zabarikadiraš, ostaviš sve po strani i završiš fakultet.

Setio si se i NJE. Ko zna zbog čega i odakle se sad ona pojavila. Kao duh iz prošlosti, koji ti više apsolutno ništa ne znači, čak i ne možeš da veruješ da si sa NJOM ikada i bio. Ali ti je iz nekog razloga drago sećanje na NJU. I koliko god da ih je prošlo između NJE i ove sadašnje, TVOJE, opet ti je nekako draga i pomisao na NJU, i pored svih neprospavanih noći, muka, šetnji po zabitim uličicama samo da se izduvaš, sumnji, strahova, tuge... Shvataš da te je i to očvrslo, i da si zahvaljujući i NJOJ postao čovek. Čovek koji zna šta hoće, koji zna i da pati, da guta, drži u sebi, da bude strpljiv, ali i da uzme ono što želi.

I dođe ti teško kad se setiš onog malog i neiskvarenog klinca koji se slikao sa bukvarom i koji je maštao da postane pilot. Da je znao šta ga sve čeka i kakav će usput da postane, da li bi verovao? I da li bi danas umesto tog klinca plakala rakija kad mu dođe teško, ili bi taj klinac ipak smogao snage i zaplakao da je danas tu, samo da je znao šta ga sve čeka i čega sve da se sačuva usput?

Drugar te prene iz misli. Stigla i druga tura, a ti se zagledao u prvu čašicu.

Žurno brišeš suzu sa čašice dok je neko nije primetio, i nazdravljaš za kraj još jedne radne nedelje.

   

Oci

Jedan od retkih dana kada se setimo očeva. Ako se setimo. Vrlo lako se desi da, zaneti novogodišnjom euforijom i spremanjem Božića, često i zaboravimo na našeg konstruktora. Keva je tu da ti spremi, očisti, opere, opegla, donese doručak u krevet, sakrije od ćalca koliko neopravdanih i kečeva si napabirčio, pusti suzu kad te ostavi neka profuknjača, skuva čaj i nakljuka antibioticima kao da boluješ od embolije, a ono te samo ošajatila promaja jer nisi čuvao krsta. A ti lepo kevi cveće za 8. mart, pa parfem za rođendan, poveravanje, savetovanje...
A matori? Pa matori ti je nekako apatičan, posiveo od borbe za goli život, za leba i sleba, tvoje nove patike, ratu za ekskuriziju, ratu za Kop, ratu za more, kintu za malo bolje pljuge i izlaske. Sad, što se on zgurio kao žalosna vrba, što mu se kosa naglo proredila i obelela, što mu se bora na čelu usekla do kosti, što je često odsutan, zamišljen, odvaljen od brlje, to nikom ništa, a?
Ćale je, bre, to, možda gubi, ali bori se. Stena! Pričaju ljudi, ter'o opasno loptu u svoje vreme (tražio ga Hajduk), jurile ga sojke gde god se pojavi vespom, makljao lokalne siledžije da ga i danas pamte.
Taj muški klimaks dođe nenajavljen, bez pompe. Tako, gorelo jedno palidrvce, gorelo, i na kraju se iskrivilo, ugljenisalo, ugasilo. Da ispusti još ovo malo dima, pa aj polako, da ga drešimo...

- Ćale, ajmo na pivkana, oci su danas.
- Neka, sine, evo ti idi sa društvom. Ispio sam ja moje.

   

Karmin na okovratniku

Dokaz koji se ne pobija. Šarao si, magarče, krvavi ti zubi. I pao si na tako jeftinu fintu, obukao svetlu šulju, ona imala jarko ultra-ljubičasti ruž, pa baš našla po košulji da te ljubi, pored tolike glavurde i ostalih ekstremiteta, sa naglaskom na genitalije.
Ma 'de bre, to je neki loš scenarista filmova Dž produkcije nekad postavio kao premisu, i sad u svakom drugom filmu, šatro ona prebira beli veš da ne poboji, i kao skapira njegovo neverstvo, nije nego.

- Ih bre, al si usro ove bele gaće, tačno mora sa šarenim da se pere, al prvo dotkuvam u loncu... A šta je ovo na košulji? Karmin!? I to braon, onaj kurvanjski! Skote, pa ti me varaš! Ko je ona? Hoću da znam! Koliko to traje! Govori, zašto sad ćutiš, stoko!
- Ženo, ako ti kažem da sam se bio usro do zavrat, bi li verovala?

   

Program inkluzije

Uključivanje smarača u vidu šuntavog burazera iz Nemačke, kumovog napaljenog klinca ili sličnog mentalno izazvanog lika u sopstveno društvo. Ne bi ti sam to nikad preduzeo, ali te ekonomsko-finansijski razlozi pritiskaju, a i matorci isto, pa moraš. Posledice su trajne i negativno utiču na tvoj imidž međ’ ortacima.

- E, matorci u selu, hoćeš do nas malo? Da pikamo Fifu, a imamo i neku dedinu kleku, sobaljuje grm.
- Pa, hajde, ali morao bih da povedem i Simeta.
- Onog tvog rođaka što si dovodio pre? Što mi je sestre nudio kitom? I pojeo kevin nov balzam za ispucale kapke?
- Aha... Jebiga, opet mi zapao program inkluzije. Vučem ga ko bukagije ceo vikend.
- Aj čujemo se onda kad te pomiluju.
- Stani sekund samo...
- Ččššš.. Matori, gubi mi se signal

   

Krokodilke

Veoma snažne štipaljke za veš. Naziv dobile zbog oblika koji podseća na datog gmizavca i opakog stiska prouzrokovanog jakom oprugom.
Upravo zbog jačine, koja i pri najžešćoj alavudži zadržava gaće na žici, primenu nalaze i van matičnog domena, tj. vešeraja: za zatvaranje raznih kesa, za osiguravanje rasklimanih delova, kao mini-stega pri lepljenju tanjih elemenata i tako dalje.

- Stvarno si krme, pojede ceo porodični smoki! Šta misliš, što se zove porodični?
- Pa, da ga smažem u krugu porodice, ehehe. Ne, ozbiljno, ako ti već nećeš, bolje da ga dovršim, nego da se osuši, posle nije ni za krasnog.
- Samo smotaj kesu i zaklopi krokodilkom.
- E jebiga.
-----------------------------
- Alo! Panduri mi pred gajbom! Otkucao si me, skote, najebo si!
- Morao sam, Đole, pretili mi, hteli da me muče!
- Otkad si ti toliko osetljiv, majke ti? Izdržavao si i gumene metke i palice i sve.
- Ali, Đole, hteli da mi stavljaju muda u krokodilke, razumeš me!
- U bre, mukice...

   

Zašto je dobro biti ćale?

Ovo neko trik pitanje, a?
Zar nije očigledno? Ono - mitoza, mejoza, nastavljanje loze, ognjište, sećanje na pradedinu spomenicu, patrijotizam, nebeski narod, penzioni fond, još malo ognjišta? Dobro to, to je po difoltu, majka mu stara. Ali, ima još tako puno "za", manje sakralnog karaktera, da čovek prosto poželi da zalihu kondoma napuni vodom i promptno pofrlja na prolaznike. I baci se na posao. Kako koji posao? Eee, ovo je poslednji put da ti pokazujem.

- Sam naziv (tata, ćale, otac, ćaća) jebe mame. Bukvalno, figurativno, kako god. Moćno je. Plodni pape, mašina za proizvodnju potomstva. Ćale si. Legenda si. Roditelj. Tata-mata. Tvorac. Bogotac! Maćori. Autor.

- Možeš da nemilosrdno patišpanjišeš uokolo i izigravaš facu, naročito ako nisi mator. Kao: "Jebote, što je skočio pedeve. A baš mi ćera jutros kaže 'Tata, možemo li da kupimo hrčka'". I onda svi kao "Imaš dete?" "Ma, da" - odgovaraš na kulijanskom narečju, "ja to onako usput, to ti je ništa. A vozim i golfa trojku, tjunovan, šampanj boja".

- Pred ženskim svetom si car. Padaju na to: pažljiv si, roditelj taaako swatkog detenceta. Vidi mu saaamo raspar čarapice... Upamti: "bući-bući dete" lako prelazi u "bući-bući vršnjak". Obavezno opet pomeni golfa.(Ženo, ako čitaš ovo, ne nastavljaj, šalio sam se... Jeste, glupo je, da žao mi je, znam - na kauču... E, pazi sad, čitaoče, 'nači sve je suva istina! Nastavljaj.)

- Možeš da se pod plaštom deteta provučeš za milion stvari.
Klopaš sve redom, šatro da probaš, pa da proveriš rok, pa ne može ono, boleće ga tiiiiba. Legitimni Čokolešnik, alo! Prvi novogodišnji paket je tvoj, naročito ako je beba rođena krajem godine! Jer tada ne može iz njega ništa da hasa (eventualno mu daj da glođe kutije, zgodno je za prve zube). A i kasnije se ugrađuješ onako momački, ko Đinkić u privatizaciju.

- Igrice, crtani. To je poseban odeljak. Ti im samo pomažeš. Ti isprobavaš. Ti samo prelaziš neki težak nivo, skenjavaš bosa, jer mora da se iskombinuje pet raštrkanih tastera plus skrol na mišu. I igraš, žrtvuješ se - šta ko može da ti kaže. Isto i za crtane. Sad možeš do mile volje da turiraš sve: od Blufonaca do Betmena. Glumi tu kolateralnu štetu, a ovamo puca ti stojan.

Ima još toga onoliko, ali skontao si valjda srž, nosaču mošnica, sapatniče po polu. Zajebavaj se dok možeš, a posle... Pa, nastavićeš da se zajebavaš, dakako. Ćale.

- Tata, jesi završio sa tim primerom?
- Evo, upravo završavam. ’Oćemo Lego Star Vorsa?
- Toooo!

   

Jajcangle

Arhaična alatka iz porodice klešta.

Nemaju da se kupe u gvožđarama jer nijedna fabrika ih ne proizvodi a Kinezi nemaju od koga da ih kopiraju: jajcangle se kuju. Na prvi pogled izgledaju kao obična klešta, nešto kao hvataljke ili mašice, ali onaj deo do kljuna, proširen a nazubljen, krije pravu namenu tih mengela. "Možda ovo služi za krcanje orasa", pomisliće neki mladunac, ali neobjašnjiv osećaj nelagodnosti u predelu mošnica će ga opominjati da nije. Jer, iako on možda ne zna šta je to, njegovo telo instinktivno prepoznaje opasnost.

Prvo i jedino pravilo u vezi jajcangli je: ne želiš da se nađeš sa pogrešne strane jajcangli!

-Milorade, recider onom tvom mlađem da mi ostavi šćer na miru! Ako mu je rekla da neće onda to znači da neće: nema šta on da je zivka, sačekuje i da mi obleće oko kuće kad žena i ja nismo tu.
-A šta tebe to briga, komšija, i šta može njoj da fali? Nema šta ja njemu da govorim nit' bi on mene posluš'o, jer znaš kakvi su kad namirišu - to niko ne zadrža. Ponajmanje ne ti od tvojih 50 godina.
-Komšija, pa neću ja da se bijem sa njim: znam gde mu je legalo, samo ponesem jajcangle.
-Ne bi valjda?!
-A šta tebe to briga, komšija, ostaće ti onaj stariji.

   

Šifra: Riba u konzervi

Crvena lampica koja se upali u glavi svakog iole heteroseksualnog muškarca pri rendom susretu sa nekim od mnogobrojnih oblika ženskog vagino-odbrambenog repertoara, a koji može varirati od onog "hard tu get" stava, preko "moje telo je moja tvrđava/ja NISAM takva devojka" filozofije, do one najogavnije sorte feminizma koja prosto provocira silovanje i ostavljanje sijaset puta izbodenog tela u napuštenom kontišu s onu stranu Pančevca...mada bi, reala, i Kotež bio jednako zadovoljavajuća solucija.

Elem, obzirom da je svaki ljudski oblik života sa prostatom pored iste opremljen i vrhunskim, samo-apdejtujućim senzorima za pojavu iz naslova, jasno je da je samo pitanje vremena kada će pomenuti pronaći odgovarajući otvarač za konzervu ispred sebe i moći uživati u sočnom sadržaju koji ona u sebi drži. Tojest, ukoliko se prethodno nije precenio pa nasrnuo, fazon, na neko od RioMare pakovanja san-pjera šurenog u kozjem mleku...

- Ćao, ja sam Stefan...
- A ja sam nezainteresovana...
- :šifra "sardela u sopstvenom soku": Hm, interesantno ime...Doduše, ja ti i nisam prišao zbog tvog imena, već zbog tvog prezimena...
- Ne razumem...
- Gospođice Džoli, mogu li da vas zamolim za autogram?
- Hahaha, sladak si...

•••

- Što ti je lepa majičic...
- E, kretenu, ne pipaj me, nisam ja takva riba!
- :šifra "tunjevina a la buržoaz": Pa, znam, ti si išla u Ribnikar i tako dalje...
- Jao, kako si znao??
- Eh, kako...Pa, i ja sam, ovaj, iš'o u...
- Jao, lažeš! Ko ti je predavao francuski?
- Pa, ova...kako se zove...ovaj, madam...
- Jao, i mi smo je tako zvali, madam, zato što predaje francuski!
- Da, ovaj, i mi, baš zbog toga...(?!)
- Pa, kako te nisam nikada videla u Ribiku? Sigurno bih te primetila, hihihi...

•••

- Izvini, je l' mo...
- Skloni se od mene ili ću početi da vrištim!
- :šifra "sabljarka": Ma, ne, samo sa hteo da...
- Aaaaaaaaaaaaaa!!!!
- Dobro je, Srbljanovićka, izaći ću na sledećoj stanici...

   

Rani mraz

Težak zajeb. Orezuješ voćku, prskaš je, gledaš je, već ti sladak onaj rod što čekaš. Taman misliš nisi se džabe trudio, biće neke vajde od toga. Al' nezgodno je proleće, samo ustaneš jedno jutro a mraz pao na šljivik. I ne pitaš se ništa, nit' možeš šta da uradiš. Možeš samo da gledaš i pustiš da vreme uradi svoje. Jebeš ga, ide leto, biće još voća nije smak sveta. Jagode, kruške, breskvice sve je to na dohvat ruke leti. Al to nije to, šljivu bi ispeko, gustirao celo leto, drugog se voća ne bi ni setio. Pretekne i do zime, pa te ugreje malo izjutra, pa ugreje malo uveče. A sve ono voće već odavno neko pojeo il' zavelo.

Razumem te, đede. Nemam voćnjak al' im'o sam svoj rani mraz.

   

Šta ti treba?

Pitanje koje ti često postavljaju najbliži u danima pred rođendan, Novu godinu ili Božić.

Ne bi želeli da ti poklone neku glupost, nešto potpuno nepotrebno, nešto što ne želiš ili već imaš...ili su jednostavno ostali bez ideje, pa ti na taj način ostavljaju mogućnost da sam izabereš.

Razmišljam kratko:
Ono što zaista želim je da me pred spavanje neko ušuška i pročita mi kratku priču, da me golica dok ne ostanem bez daha, da se uvek iskreno smejem, da me boli jedino krasta na kolenu, da kada mi dođe žuta minuta mogu da zaplačem bez stida, a ako može i komplet voštanih bojica od 24 komada...Ono što zaista želim je da ponovo imam pet godina makar na minut.

Kažem:
Može crna rolka...

   

Sa pogledom u suton

     Kaldrma je pucala pod našim nogama dok smo se vukli ka mesnom trgu. U koloni tajac dok nas naslonjeni na kapije posmatraju meštani, srećni što se nalaze sa druge strane ulice. Sa suprotnih strana stojimo, oni u svetu živih, mi već u raki, neopojani i zaboravljeni. Pohvataše nas u njivama, ambarima, livadama, šumama. Odvedoše nas iz svojih toplih kreveta, pravo u hladnu grobnicu. Povedoše nas kao stado ovaca u klanicu, ne udostojiše nas poslednjeg pozdrava i majčinog zagrljaja.
     Te je noći nebo gorelo. Desetine ljudi u crnim uniformama su trčale sa upaljenim bakljama po varoši provaljujući u svaku kuću. Kažu, traže neke bandite komunjarske. Uz njih su poput kerova trčali Nedićevci, ulizujući se novom gospodaru tukli su narod i pljuvali ih kako i sami ne bi osetili švapsku čizmu na svom licu. Isprevrtaše mi sve po kući, ali ne nađoše nikoga. A Boga ti, kao da bih ja čuvao neko mudo crveno... Otac mi je skončao negde u Prokletijama, poklekao u snegu. Životom je platio slobodu Srbinovu, što bih ja sad čuvao neku secikesu i probisveta, 'ajduka i revolucionara prokletog. Nije mi dosta što su njegovi dolazili kod mene sto puta da otmu kozu ili ovcu, sad treba i glavu zbog njega da izgubim. More, sve vas treba po kratkom postupku, uza zid. Sutradan saznadoh da je taj student, komunac, ubio dvojicu Nemaca kad su se pijani vraćali iz kafane. Kaže narod, veliko nam se zlo sprema. Švabo ne prašta, gori je od crnog Đavola. I od Turaka, i od suše i poplave. Kud prođe, seje smrt i strah. Pih, bekrije samo plaše ljude. Kad uhvate studenta, dobiće svoje. Šta ima nas da diraju, niti smo mu jataci nit saučesnici. U se i u svoje kljuse, pusti učene da vode politiku.
     Znoj me oblivao dok sam tresao poslednju šljivu. Rodila, majku joj, kao u srećna vremena. Rosa je okupala, a ona miriše i plavi se kao mastilo, lepota Božja. Da dragi Bog da sreće pa da je u miru popijemo, slaveći slobodu. Misli mi prekinu crkveno zvono. Majku mu, danas nije neki bitan svetac. Možda je neki ratnik nastradao pa mu familija drži pomen. Ma ne bi Švabo dao to. Dotrča komšijin mali i reče da idemo svi do krčme da nam kažu nešto. I dete, gde me sad prekidaš u poslu. 'Aj ako se mora. Odosmo tamo i nešto nam se drao onaj načelnik, a ja samo na šljivu mislim i ništa ne zapamtih šta reče. Samo da dođem kući, uhvatiće me mrak pa od posla nema ništa. Iz misli me probudi jak udarac u stomak. Na ulici vika, kuknjava, zapomažu ljudi dok drugi psuju i udaraju ih kundacima i čizmama. Krv i poizbijani zubi po kaldrmi pomešani sa prašinom, ljudi se sapliću dok beže a švapski meci fijuču za njima. Poteraše nas kao stoku niz čaršiju, ono što je od nas ostalo. Jedva dišem i stenjem kao žena dok u redu idem na gubilište. Da skončam kao neka lopuža i jajara, uz zid i vezan kao ker.
     Postrojiše nas pored zida izbušenog mecima, krvavog. Bol u stomaku prestade kad čuh komandu oficira. Narod ćuti i ne gleda nas, čekajući pucanj samo da odu kućama. Crveni se varošica, od krvi i Sunca koje se sakrilo iza brda, zapalilo poslednjim zracima nebo i moje lice. Opsovah majku švapsku i padoh na kaldrmu gledajući ka zapadu dok se Sunce ne ugasi. Šljive u travi leže okupane rosom.

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".

   

Sa pogledom u suton

Tekst i melodija su pisani za takmičenje "Pačija škola". Ne morate da čitate, ali obavezno oslušnite melodiju.

Slutim, skoro će mrak. Kako se bliži, u meni raste nemir. Jutros o njemu nisam razmišljao. U podne ga se nisam plašio iako sam se do tada već susretao s njim.

Bogu hvala, gazim devedesetu. Ah, guram nekako, malo me muči reuma, sevne u krstima pred neki kijamet, ali srce se još nije umorilo. I glava me sluša. Ni promaje se ne bojim. Vid me izdaje i o tome htedoh da vam pričam.

Prođoh kroz dva rata, kroz onaj veliki i aktivno. Ovaj najnoviji me je dotukao. Ubiše mi sina, dušmani! Milosrdni! Na onom prokletom mostu!
Tad sam prvi put video mrak. Još me prati i plaši.

Onomad, malo posle te nesreće, varih ogradu s komšijom Milojem. Svetlucaju iskre kroz masku. Prelepa slika. Samo se kod mene zadržala malo duže. Legao sam i budio se s njom. Doktor kaže - ablacija retine. Ništa strašno, malo će to da prihefta. Laserom! Postoperativna procena: na levom oku je vid sačuvan do 20%, na desnom manje od 15. Popraviće se, kaže, malo naočarima, malo čuvanjem od napora, pa neću u nišandžije.
E, moj doktore, izgubio sam ja sve ratove, još se malo koprcam u ovom psihološkom. Sa životom!

I stvarno, ne prođe malo, počeh da razanajem oblike, slike kao loše sklopljen mozaik. Nosim naočare i sve bolje vidim, kao da će mi značiti!

Al' čovek ti je čudna zverka, sinko, tvrđa od najtvrđeg paščeta. Izvedoh na put unučiće, divna deca. Danas su već svoji ljudi. U njim nađoh utehu i tračak svetlosti.

Unuk mi često čita novine, ja se brzo zamorim. Kaže kako živimo u mraku. U tamnom vilajetu, u medijskom mraku...

A ne zna da je to tek suton, dok god ima zraka svetlosti, priroda je lepa, u suton su senke najduže, najživlje. I mašta je najrazigranija. Dobro, i izjutra, ali davno beše, jedva se sećam. A naredna jutra su za nove ljude.

-Sine, pročitaj nešto veselo, pa da mrem!
-Nemoj tako, deda, u normalnom svetu ljudi rade da bi uživali kad odu u penziju. O tome sam razmišljao kad sam čuo da je pogled u suton najlepši.
-Akobogda, sine, za tebe, tvoje sinove, unuke... Ja sam svoje svetlo potrošio.
Gasi!
-Deda! Dedaaa!

   

Zrno graška iz profila

Ovo nije tema. Ovo je poruka. Osveta. Šamar. Lupljen sa smeškom.

Znam da si je zbog mene zadala! Znam da si provalila kako te gledam, kako i koliko drkam kod kuće (dobro, nekad i u školi, u wc – u, kada izađem sa tvog časa zbog napada kašlja).
Znam da i ti znaš da znam. Al ja znam i ono što ti ne znaš: Sada ti meni daješ temu, ali zapamti – doći će dan kada ću je ja tebi zadati.

Zvaće se: Iz žablje perspektive gledam mu u oči. Opis toka svesti, da, da. Ajmo smešak, tu si bar ekspert štovateljice Džejms Džojsa , jebo te Džejms Džojs da te jebo. Posvetimo se Uliksu, skroz se posvetmoi mom nadrkanom Uliksu, usnima se posveti mom nabreklom Uliksiću. Radite na temi profesorice Davidovič, napravite Uliksu mašnicu od tih haltera koje slutim pod suknjom. Poludeću, sve ti jebem...

- Kh, kh, oh ne, kh, kh, opet onaj moj kašalj...
- Izađite Bradiću, izađite, znate kako se kaže: Kašalj i još po nešto se ne da sakriti. A ni zaustaviti.

Jebem ti vreme, još petnest minuta do zvona, a nisam završio. A sad mi se i ne piše, osećam se nekako prazno, izduvano.

A vid' samo ove male štrebere. Ko robotići neki, majke im ga spalim. Alo rođaci, o čemu li serete tolko? Ovo je moja tema, koju je zadala moja buduća žena da me jebe sveteći se jer oseća da ću ja jebati nju jer će mi se podati jer ne može više da se odupire osećajima koje gaji prema meni, jer... Prema meni statisti, prema meni školarci, diplomiranom, odabranom Meni...

- Još pet minuta, privodite kraju.

Kraj? Ljuto se varate gospođice Davidović, prepičko Majo profesorice. Ovo je tek početak.
Ali da ti na brzinu napišem, neka ostane na ovom papiru koji će jednom, uramljen, krasiti našu spavaću sobu, da ti napišem da znam svaku tvoju misao (ne ljutim se, znam da se igraš, da me provociraš).

ZRNO – zrno kao zametak, kao klinac? Ja klinac? A? Balavac? Znaš da znam da te to pali? Nisi ti slučajno posle književnosti odlučila da vratiš pero u repić i da njime mašeš pred mladim petlićima. Osetila si da nemaš reku u sebi, pa si na tuđe izvore došla vampirice, da se hraniš mladim sokovima. Pun sam ih.
GRAŠAK – očekivao sam bolju metaforu profesorka. Nikakav, bezvredan dečkić, bljak mirisa i ukusa. Da, kapiram da si mi to poručila. Grdno se varaš, videćeš kada me lizneš, kada me zagrizeš. Videćeš kada moj mali čarobni grašak proklija u tebi princezo. Vot čudnij metamorfoz. Daćemo mu ime Miloš. I ja volim Crnjanskog, ti tako divno pričaš o njemu.
IZ PROFILA – ti samo misliš da si me upoznala iz mog jebenog fejs profila. Namerno tamo gajim sliku površnog klinca drkadžije. Pažljivo poliram taj stereotip jer znam da svakodnevno, manijakalno proveravaš šta ima kod mene. Krijem ja svoje dubine na plitkom netu, ne boj se. Ne znaš ti još ništa o meni AnaFontana95 (čim si poslala zahtev znao sam da se ti kriješ iza nika, nekako sam osetio). Ima vremena, upoznaćeš me!

I za kraj: Svaki put kad izađem sa časa, čekam te u profesorskom toaletu. Uvek se nadam da ćeš doći. Jednom i hoćeš, osećam da samo čekaš pravi trenutak.

- Hoćemo li više Bradiću, samo vas čekam!

Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.

   

Ljudi koji odgajaju decu pod staklenim zvonom

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Definicija napisana za Mizantrophy.

   

Hipersenzitivnost Sergeja Ćetkovića

Osećaj promene u nečijem emotivnom statusu koji retko ko poseduje, a izabrani koje, po njihovim rečima, Bog obdari ovim darom, postanu čuveni pevači balada u Srbiji.

Najsvežiji primer posedovanja hipersenzitivnosti je Sergej Ćetković, grdosija od dva metra, čije meko srce i topli osmeh, topi pred sobom sve hladne barijere i ruši mit o Balkancima kao tvrdom i zatucanom narodu bez osećanja, jer on oseća. On se saživljava sa svima koji pate. On vodi ljubav sa svojom publikom na duhovnom nivou.

Osećaj hipersenzitivnosti je jednom opisao kao neki dubok bol koji oseti u duši, u momentu kada neko pati i kada je ostavljen, kao i neko čudno treperenje vazduha oko njega, nakon čega odmah uzima papir i olovku, a ruka sama počinje da stvara srceparajuće reči, dok njegove suze natapaju papir po kom piše kitinjastim pisanim slovima, čineći da ta pesma dobije novu dimenziju osećajnosti koju njegova publika toliko voli kod njega.

Međutim bol u duši nikada ne može da umine samo posle pisanja pesme, pa čim uspe da zaustavi suze, odmah počinje da pravi sendviče koje nosi napuštenoj deci, hraneći ih svojom rukom, a nakon toga na ulici nalazi malog psa lutalicu i odvodi ga kući, gde ga nahrani, okupa, pa zatim celu noć drži u krilu i mazi. Tek nakon toga bol umine i može da se ode u studio na snimanje te pesme.

Naravno, ja ga smatram ozbiljnom pederčinom i njegova hipersenzitivnost mi opasno ide na nerve, jer iako uspem uvek jako brzo da prebacim kanal kada naletim na njegov spot, dovoljan je sekund samo da ga vidim i da poželim da mu opalim šamarčinu preko onog njegovog plačipičkastog smeškića, pa da stvarno ima razloga da plače.

Novinarka Lajfa: Vaša nova pesma Srce mi tuguje odmah je po premijernom emitovanju zauzela prvo mesto na svim top listama. Kako uspevate uvek da iznova i iznova oduševite publiku i napravite tako divnu, uzvišenu pesmu?
Sergej Ćetković: Izvinite zbog ovog uzdaha, ali ovako lep dan uvek izmami najlepše u meni i svima oko mene i onda moram da zastanem sa mislima sekund, da pogledam u cveće i ptice, kako bi uspostavio balans i nastavio da pričam sa vama.
Novinarka Lajfa: Samo polako. Poznato nam je koliko ste osećajni.
Sergej Ćetković: Hvala. Pa kako da vam kažem....čekajte. Stanite. Bol. Bol u duši. Neko negde pati. Neko tuguje. Vazduh treperi. O Bože. O Bože koliko je samo boli. Nemam papir i olovku. Moram da pobedim bol. Molim vas, dajte mi vašu ruku da je milujem. Moramo do pekare da kupimo hleb i nahranimo golubove. Moramo do Tiršove takođe. Odmah. Pomozite. Koliko samo želim ovog trenutka da usvojim neko gladno dete....
Novinarka Lajfa: Evo vam papir i olovka. Zašto plačete Sergej?
Sergej Ćetković: Dajte mi...šmrc....samo da počnem pesmu....Ti si bila jedina, u srcu mome, u duši mojoj. Ti si bila meni sve, a sad te nema, svako jutro, Bogu se molim...da, da, da. Malo je bolje. Smirujem se....uf....ovo je bio težak raskid negde. Mora da je đubre prevarilo. Slomio joj je srce.
Novinarka Lajfa: Bože. Koliko snažno osećate emocije. Nije me sramota da priznam da sam pustila mali piš u gaćice sada.
Sergej Ćetković: Onda ću ovu pesmu koju sam sada počeo da pišem, posvetiti vama. Već vidim spot. Crno-beli. Ja trčim po poljani, na poljani je simfonijski orkestar. Melodija je tužna. Devojka plače. Ja prilazim. Milujem je. Moram odmah do studija. Doviđenja.

Definicija je napisana za Mizantrophy

   

Kondom – nabijem ga

Osećaš da žena koju miluješ prelazi preko granice iza koje NE ne postoji. Nema više otpora, Uzmi Me postaje jedino ime ženke koju divlje ljubiš. Vrelo dahtanje koji sve ubrzanije stiže sa njenih usana dok joj sve dublje zavlačiš ruku pod suknju tera te da ubrzaš... Nestvarna lepota njene kože poklonjena jagodicama prstiju ruke kojom joj skidaš gaćice... Cunami strasti koji ti preplavljuje mozak dozvoljava ti da misliš samo kako da što brže otkopčaš kaiš. Skida ti košulju nestrpljivim pokretima. Potpuno gola, razmaknutih nogu, čeka dok skidaš pantalone. Prilaziš joj, konačno go, osećajući se kao vitez kome ništa od oklopa ne smeta da zarije svoje koplje...

I odjednom puf, magija nestaje – setiš se da moraš da staviš jebeni kurton i krećeš da ga tražiš po džepovima pantalona malopre bačenih jakim volejem kroz rašlje vrata na drugom kraju sobe na sredinu neosvetljenog hodnika...

Jebem te civilizacijo, sjebala si svaku lepotu.

Kurton. Mrzim ga bre. Za kurac pravljen, ni za kurac nije. I on ga mrzi. Ja još i više. Proklet da si od kurca omote.

Sve znam, neželjenje trudnoće, side, picajzle, gonoreje i druge boli mekurac pretnje, ali mrzim pa to ti je. Kao da se štitiš od gripa hodajući umotan u providni omotač. Kao da godinama kucaš po tastaturi koju nisi izvukao iz najlonske ambalaže.

Kad ti treba nisi ga poneo, kad ga poneseš izmalerišeš se. Ili mali ili preveliki. Il je preskup ili će ti pukne kad ga navlačiš. Jebeni banalni balončić. Neprirodan, iritirajući, imbecilan do nepopravljivosti. Sve kvari. Sve je drugačije. Ko tvrdi da nema razlike u seksu sa i bez kondoma, ili nikad nije umočio bez njega ili ni sa njim nikad nije jebo. Džabe mu ukus sveže ubrane papaje ili jagodice bobice, zalud mu izbor boja koga se ne bi postidela ni gej zastava. Ma nema leba od novih kompozitnih mikro fiber materijala koji će mi partnerku, povećajući voluminoznost kurca mojega, vinuti na sedma neba neslućenih orgazama... To bre nisam ja, to je moja Dureks šauma.

Nije slučajno ni to što je u prenesenom značenju Kurton drugo ime za govno od čoveka, ljudsku nulu i tragično izbegnuti abortus od insana. Bez para ni jebanja više nema, zbogom sirotinjska zabavo. Simbol straha od svega i svačega ubio je radost jebanja. Oduzimajući kurcu personaliti vlasnike im pretvara u uniformisano stado. Sprečavajući najpriprodniji mogući dodir kurca organskog i natur pičke postaje savršen simbol modernog otuđenja. Kondom alijenacija braćo po unesrećenom visuljku.

Sloboda kurcu, smrt kurtonima!

- Nađe li ga više?
- Nisam ga poneo majku mu jebem kurtonsku, al' ne brini, naš'o sam u kuhinji neku alu foliju. Ne zatvaraj rernu!

Definicija je napisana za MizanTrophy

   

Društvo za zaštitu miokarda

Kovitlac vetra nosi prašinu gde je nekada lagana košava talasala zlatno klasje. Potpuno odsutvo umirujućeg cvrkuta ptica uz blaženu škripu okrtanja čeličnog ražnja opterećenog prasetom. Poznati takt tamburaša i komad hleba u pretopu. Deronje. Mesto odmora od tmurne svakodnevnice i mesto gde valja dobro podložiti pre nego što se okusi kvalitetno vino sa peska.

Idila?

Ne bih rekao. Oni su svida. Tu su u liku žene, devojke, tašte, ortaka koji gricka viskas. Tu su da pokvare svako zadovoljstvo. Oni se kote, ima ih sve više svakoga dana. Postoji i profesija, nutricionisti, klasična sekta. Dolaze na gajbu, presreću te na ulici, prodaju ti herbalajf i preporučuju sjajan tretman smanjenja želuca. Mažu se sjajnim i nadasve imaju potrebu da ti skrenu pažnju na tvoj srčani mišić.

Imam ja i drugih mišića kojima je potrebna pažnja, manite se moga miokarda, evo vam moj Miodrag pa se brinite o njemu. Šta ne smem da radim? Da jedem? A smem, ali ne ono šta volim, je l' tako? Znači malo artičoke s mošnicama andaluzijskog pacova? Murš bagro! Šećer! So! Brašno! Slanina!

Propovedate pogrešnu veru odma' da vam kažem. Pogrešno ste obavešteni, da ako pokucate na ova vrata ima zainteresovanih, u mene je srce k'o u junaka i ne treba mi ta vaša preventiva. Ne treba mi taj vaš džoging i merač pritiska. Meni je potrebno da skrljam ovu skrajku sa pretopom. Posle malo od paufleka i dve litre dobrog crnog. To!

Smeta vam dim? Pa dobro majka mu stara da li ste normalni?! Evo, ovako, prestanite da dišete jedno pet minuta dok ja završim cigaretu. Veliku ćete uslugu učiniti svetu. Kako da ne pušim kad me nervirate, de makte se sotonjare.

Stres? Pa kako da se ne stresem kad vidim kako oni igraju. Jeste li gledali sinoć utakmicu? Plač majke božije. Tri pakle sam stukao, htelo srce da mi stane. Aha! Tu sam vas čekao! Pogrešan način života vodim pa će čuka da mi rikne? E oće kurac! Tri rata sam pregurao i jedan brak. Alo bre ja sam zemlju izgubio zabole me kurac za taj vaš miokard.

- Nego snajka, reci ti meni da li bi ti kušala vina rujnog. Malo taj kolac u leđima da ti razmrdamo a?
- Gospodine, dozvolite da završim. Dakle, da bi se društvo moglo organizovano suprostavljati ovoj tako čestoj i opasnoj bolesti, danas se u razvijenim sredinama organizuju široke akcije za mere preventive i zdravstvenog prosvećivanja širokih narodnih masa. Ovo se čini iz toga razloga, jer ako pogledamo uzroke nastajanja obolje...
- Skidaju prase, odoh. Aj u zdravlje hehe

Definicija je napisana za Mizantrophy.

   

Žena od karijere

Mogao sam da napišem i karijeristkinja i da u toku kucanja dva puta pogledam u tastaturu(elektronsko lomljenje jezika xexe) da li pravilno kucam tu reč ali neću. Jebe mi se, moja dekfka-moja pravila. Ionako mi i te rodne ravnopravnosti idu na kurčev živac ali o tome nekom drugom prilikom.

Karijera, kažeš, emancipacija? Frljamo se izrazima, a? Šta si ti ono beše po zanimanju, piar? Konsalting menadžer? Menadžer bilo čega? Sajmovi, konzilijumi, kongresi, okupljanja, sastanci, kontakti, asistenti... Jel znaš ti, poslovna ženo, da zaviješ sarmu, da te ja pitam? Naravno da ne znaš, nisi gledala majku kako kuva nego seks i grad, jebo selo tamo samo blata ima.

Umesto da si pravila kolače kao tinejdžerka i pisala recepte u svesku ti si jurila popuste po berškama i teranovama, kucala esemesove i mejlove i razvlačila žvake po fakultetima i zadnjim sedištima napucanih likova sa beogradskog asfalta. Sada recepte čitaš na netu i pitaš se zašto su ti kiflice kao guma a za podvarak misliš da je "ono na kolima ispod onog metalnog što si platila 170 evra kad se pokvarilo".

I ta kola. Jebo te ko ti je reko da ih kupiš i ko ti je dozvolu dao. Samo ti nabadaj papučice u štiklama i polako...imamo mi vremena da ti uteraš MANa sa dve prikolice na to "malo" parking mesto, čemu žurba pa svi smo krenuli na Obilićev venac da pijemo produženi sa mlekom i ogovaramo ljude, to je esencija života.

Posle se pitaj zašto nemaš dečka. Ili imaš ali je pomalo gej i ne jebe kako valja. Pa ne bih ni ja jebao kako valja da jedem supu iz kesice, dao bih ti kurac u kesici pa ga kuvaj dok ne nadođe a onda mi kaži jel isto "iz kesice" i domaće, masno. Muškarac spremio sebi da jede, opeglao sebi majicu i jedva našao čarape pa da jebe kako valja? Juče. Pa sam sebe gleda ko pederčinu, umalo nije zavuko sebi pastu za zube u buljsona posle kupanja.

Gde su ti deca? Jebo ženu koja troje nije rodila. Nemaš dece jer su obaveza? Pa i tebe je neko odgajio i posvetio ti se...dobro, možda te je trebao malo više tući ali svako ima pravo da pogreši. Dece nemaš jer nemaš ni muža a ako imaš muža onda ne možeš da planiraš decu kada još nisi zamenik zamenika zamenikovog zamenika nekog kurca u nekoj firmi sa imenom profy, inter, global pa neki đavo... Nek imaš platu ko Milka Forcan ali ako dece nemaš koji će ti? Letovanja, krpice, izlasci... A imaš kucuuu. Jaoj slatkica voli životinje... Volim ih i ja ali im ne titram muda i ne hranim bolje nego sebe. To treba da ti bude ljubimac a ne gazda i ako uopšte porediš džukelu sa detetom zaslužuješ da nemaš dete.

Da, izlasci. Pregazilo te je pola grada jer si ti emancipovana, samostalna, jaka, sama sebi dovoljna žena? Ne, ti si kurva. Kako god da sročiš opet si kurva. Tj drolja, kurve poštujem. Pohvali se ovim kada te "startuje" neko, svideće mu se veruj mi.

Koliko god napredak civilizacije bio dobar ima i svoje loše strane a ova je jedna od najlošijih. Mrzim i muslimane ali šerijat je iz raja izašao. Dobile ste i pravo glasa. Al ste ga izglasale jebale ste mu mamu, bitno da oni imaju lepe frizure i čestitaju vam Osmi mart preko teve prijemnika. Što su arapi puni love? Nafta? I to se potroši, ali nema ko jer žene ćute i rade šta im se kaže.

Toplo porodično gnezdo, ručak miriše 200 metara oko kuće ili stana, muž došao sa posla i seda da popije rakiju pred ručak, doneo skromne ali pune kese, deca dolaze iz škole, ljube mamu i tatu, sedaju svi zajedno da ručaju i pričaju o tom danu, kuća sređena pod konac možeš je za katalog slikati, gledanje slagalice posle ručka, pomoć deci za domaći zadatak, šetnja parkom, porodično pecanje, odlazak kod babe i dede, idila...to je idila a ne ono što juriš i šta sanjaš.

Definicija pisana za mizantrophy.

#418
+7835
125
definicija