Über-provokativno pitanje koje postavljaju nemili prodavci kada ugledaju sumnjivo lice koje u svojoj korpi nosi bilo kakav alkohol ili kad traži pljuge na kasi. Nesrećan kupac u tom trenutku uglavnom krene da psuje ceo ženski rodoslov tom trgovcu jer zna da on glumi kako je pošten čovek i kako primenjuje zakon u praksi. Ovakve radnike na kasi možete naći najčešće u trafikama u centru grada i supermarketima.
-Dobar dan gospodžo!
-Dajte mi kolica... Bre šta je ovo! 5 flaša Džeka, tekile, evo i čivas!
-Trebače mi i 3 boksa Sobranija tamno roze slims.
-Gospodine, imate li 18 godina?
-Ah, nemam, napunio sam 15 pre mesec i po...
-Dovedite nekog starijeg ili ovo ne možete...
-Ali gospodžo, rodila mi se čerka, kako da organizujem veselje u kuči?
Muškarac koji tokom sexa često menja poze.
- :flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap:
- E ajd sad malo od pozadi...
- :flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap:
- Sedi sad malo na mene...
- :flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap flap:
- E ajd sad ga malo stavi u usta, pušenje neko, nešto...
- Pušila ti se sveća iznad glave, što si jebeni Combo breaker, ovako malo mi je trebalo da svršim! Sad se jebi sam!
Samom sebi nasvirati nivo težine prelaska igrice na maksimum maksimuma. Easy je za pičke, Normal isto za pičke, a Hard i Very hard za pičke koje eventualno imaju mogućnost da se izvuku. U nekim varijantama, u igrama najveći nivoi težine mogu biti Superstar, Insane, ili Extreme, ali je u najpoznatijem obliku popularizovano kroz FIFA serijal igara, ali i kroz mnoge druge kao što su Skajrim, ili Halo. Ledženda kaže da će i PES 2018 doći sa ledženderi režimom igranja.
TL-DR, kad hoćeš muški izazov, ti podesi na Legendary.
- Elsi normalan da u toj ljomberskoj maji izađeš sa Sofijom, šutnuće te posle prvog sastanka!
- Batice, pajsad i ove cvaje, a?
- Koje dno!
- Nego šta! Ti znaš da ja uvek volim da igram na ledženderi, pa šta bude.
--------------------------------------------------
- Baš u očajnom sastavu idemo na evropsko u basketu, sranje.
- Nije moglo bolje, jbg.
- Ma ne zajebavaj, pogledaj, u rusteru su nam čak Micić i Birča.
- Ma to Sale Đorđević nije hteo samo hard, pa rešio da igra na ledženderi i uzme prvenstvo.
Jedina zvezda vodilja napaćenog malog čoveka zarobljenog u ovoj obećanoj zemlji, zaglavljenog između sedmog i devetog kruga Danteovog pakla. Tamo gde su oni, oni koji sve samo obećavaju, lažu, obmanjuju, maskiraju i zamagljuju um prosečnom pripadniku nekog tamo izmišljenog, nepostojećeg, samo njima znanog staleža.
Prema svakoj logici, taj mali čovek bi već odavno trebao biti mrtav, ležeći zgrčen u nekoj na brzinu iskopanoj raki, ali on se ne da, bori se, veruje, SANJA. Jer sutra je novi dan, ne može biti gori od prethodnog. Bar on tako misli, što je u stvari jedino i važno.
- Tata, učiteljica je danas rekla da do petka moramo platiti ratu za ekskurziju i knjige. Poslala je i ovaj papir.
- Da vidimo. Aha, treba platiti i osiguranje, biblioteku i užinu. Važi, sutra će to sve tata rešiti. 'Ajde sad na spavanje, ljubi ćale!
- Kako ćeš skupiti za to sve? Pa jedva smo platili struju i vodu za ovaj mesec, ne znam kako ćemo kad počne zima. Najavljuju i kašnjenje plata u firmi.
- Nemoj se brinuti malena, sutra je novi dan.
Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.
Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.
Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac.
Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja.
Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema.
Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno.
Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.
Šta trażi čovek u Češkoj?
Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.
U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.
Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.
Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.
Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...
Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.
Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.
Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.
Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...
Bezbojan dan, u istoj sam kafani iste ulice, kao u bilo kom od jučerašnjih dana. Napolju sipi kiša, a mene odavno nisu zvali po imenu. Ne sećam se odakle sam došao. Pevušim neki mol, dok moja devojka rešava ukrštene reči čekajući da se ohladi supa na stolu. Ulaze kolege sa posla, klimaju glavom. Beše Oktobar ili Mart. Dovrših kriglu piva, naručih drugu, i sklopih kapke na kratko. Prsti su mi bili ukršteni, a laktovi na stomaku. Mislio sam da umirem. Lep osećaj, ali svejedno.
Weltschmerz, oduvek u Češkoj, a ona u meni, kaže zašto da uvek dovršavam misli...
Slogovi koji celog života tuku po glavi kao pesnice. U samo par tonova stane tolika moć da potkreše krila i gravitacijom prizemlji zanesenjaka koji je sebi dao puno za pravo. Uz ove reči se raste, zri, i stari. Nauče nas strahu, strepnji, strasti... Kao droga, pojačavaju intenzitet svega što nas zaposeda u trenutku pre. Istovremeno, sprečavaju eksploziju.
Ćuti, čuće mama da krademo šećer i kakao i mešamo ih u šoljici za kafu. Ćuti, čuće komšija da smo mu na trešnji. Ćuti, čuće učiteljica kako šuškamo dok prepisujemo. Ćuti, čuće profesor kako bežimo sa časa. Ćuti, čuće moji da si mi pod prozorom, da si mi u sobi, da si u meni! Ćuti, čuće rodbina. Ćuti, čuće žena da sam u kafani. Ćuti, čuće šef da opet kasnim. Ćuti, čuće deca. Ćuti, čuće neprijatelj. Ćuti, čuće prijatelj! Sine, ćuti, zidovi će čuti, zidovi će reći. Ako ne čuju, a onda nebo će čuti, vrag će mi ga znati. Ćuti...
Dakle, uleteo si k'o lego kocka u prazan slot, umetren si tako da sve dihtuje. Upao u mašinu. Džaba ti svo ono mladalačko kurobecanje da te žrvanj svakodnenvog života ne potkači i nemilosrdno samelje. Trzao si se i kobeljao dok si imao snage, ali matica je toliko jaka da samo izabrani pobede njen tok i idu u kontra smeru. Dok i njih ne pojede neka veća riba iz suprotnog pravca, jer, tako to biva...
Ko? Ti da šetaš gradom istu ribu više od 3 meseca? Nema šanse!
Šta? Da radiš mrskim kapitalistima za šaku dinara? Jok ti!
Koga? Tebe da nateraju da se oženiš? Samo puškom!
Čega? Svega ti treba, svega. Hljeba treba, gospodaru!
Kome? Tebi da se desi da upadneš u kolotečinu? Aha, 'oće to...
Čemu? Obrazovanje, bonton, kultura, umetnost? Stvarno, čemu?
S kim? Sa devojkom da čekaš Novu godinu? Kad poludiš!
S čim? Mladost se ne meri ni sa čim.
O kome? O njoj pesme da pišeš? Pa, ne igraš za Palermo, valjda!
O čemu? Pa o tome ti pričam. Pljuvao, pa sad liže...
Hej... You! Out there in the cold, getting lonely, getting old, can you feel me?
Ne jedem hleb od juče, jedem prženice. Od dve poluprazne čaše pravim jednu punu. Nemam za autobus, stopiram, nemam za net, kradem ga od komšije, nemam za meso, postao sam vegetarijanac. Slabiji sam, varam. Ledena kiša me udara po licu, idem unatraške.
- 'De si ti? Nisam te video sto godina.
- Evo već dva meseca sam na terenu. Od šest do šest svaki dan. Nemam ni nedelju slobodnu.
- Kako to izdržavaš? Ne vidi se uopšte po tebi. Izgledaš još i bolje nego ranije.
- Jebiga, ne dam se!
Diskreditujući par ekselans. Gospodski način da nekog naružite. Najčešće nasleđen od starije populacije.
- Izvini, imaš rezač? Baš bi legla moja olovka... U tvoj rezač.
- Ne daj mu Ljubice, ne daj! Pogledaj mu oči, lud je od droge!************************************************************
- Šta priča bre ovaj Bokili? Nekakve Evrope, pičke materine...
- Ma nemam pojma, ali mnogo mi je sumnjiv! Pogledaj mu samo oči! Lud je od droge!
Dok si mlađi možeš da upijaš znanje, lako se prilagođavaš, lako pamtiš, učiš. Sport, strani jezik, kultura, sfere su šarenolike. Kad ostariš zaboraviš i ono što si znao, a kamoli da naučiš nešto novo. Oćeš kurac.
- Najlakše je kupiti karneksov gulaš i podgrejati!
- Naučiću, Miloše!
- Kad?! Mator konj se ne uči novim trikovima!
- Kažeš mi da sam konj?
- Neee, samo kaž...
- Ja konj, ja?!
- A što ne ćutim, jeb'o me karneks!
Pokupiti kajmak na najlaksi mogući način. Biti na pravom mestu u pravo vreme,taman da kazes da si bio tu,jest da nisi nista uradio al zasluge idu svima. Ući na teren u 92. minutu kad tvoj klub vodi 2:0. Nisi bas prisao lopti blize od 10 metara ali I ti dižeš trofej.
-Kako je moguće da je Milan već 15 godina u epsu na različitim pozicijama,bog zna koliko partija se izmenjalo on svaku čistku pregura nekako.
-E moj ti,drži on poziciju do zadnjeg trenutka I kad proceni da njegovi gube vlast,samo preleti kod ovih drugih a svojim zabode nož u ledja I pljuje ih što više može.
-Da govnar matori,da može uleteo bi u partizane četrespete. Ajmo jos po jedno.
-------------------------------------------------------------------------------
-I tako se mi probijamo kroz smetove,dok nas tuče nemačka artiljerija neprekidno pet dana. Kažem onda ja komandiru:Slusaj
-E aj prekini vise da lažes ovo dete. Sine,tvoj deda se prišunjao partizanima na par kilometara od Beograda,nije bio ni par dana,već je izbacivao ljude iz stanova na ulicu.
Savršena kombinacija sreće, iskustva i proračunatosti. Lik kome sve polazi od ruke. Ono što ti ne možeš ni da zamisliš, on odradi kao iz pičke. Sve može da uradi. Pocepao bi Karakaševića i Grujića na disk naslonom od stolice, Džordana bi pobedio jedan na jedan u šangajkama, a raspalim kengurima bi pokazao kako se surfuje na dasci za peglanje. Ti možeš samo da mu se diviš ili da mu zavidiš. Ovo drugo ako si pička.
- Gde ti je Bobi, nisam ga video od prekjuče.
- Eto ga spava, imao ispit jutros.
- Okinuo, a? Pa jebiga, fakultet je to, a on se mnogo zajebava. Ne može to tako, jebeš studentkinje po kućama, gudriraš se ko Rodman, a ne učiš ništa. Mora neki balans da se napravi. Evo ja na prime...
- Dobio devetku.
- Kako, bre?! Pa nije pipnuo!
- Jeste malo sinoć, naučio pešes pitanja i ona mu pala.
- Jebote, kako ga sere! Tri godine tako! Ej, tri godine!
- E, al' da čuješ šta je posle bilo, da ne veruješ. Položi on to i krene u Super Vero da kupi vinjak za večeras. Kad tamo kod police sretne, zamisli, Mariju Karan. I nešto joj dobaci, ona se nasmeje, on opet nešto duhovito, ona se primi. I tu se upoznaju, jebemliga šta već. Sledeće što se dešava je da joj on ovde kod nas u stanu objašnjava suštinu njenog prezimena. Eto, legenda čovek.
- Šta sereš? Si ti prs'o!?
- Evo ti, dala mi i autogram. A i slikao sam se s njom. Vidi.
- Au, pa ja ne mogu da verujem...
- Nisam ni ja u početku, al' šta da ti pričam kad lik video pičku na TV 1000. Ćutiš i klanjaš mu se.
Rečenica kojom počinje ćaletovo očitavanje bukvice, odnosno jasno ukazivanje na hijerarhijski poredak kuće.
Elem, naši matorci svojevremeno, kada su bili u našim godinama, bili su primjer uzornog i primjernog ponašanja. Moralne vertikale. Radili su po dva posla kako bi izdržavali oca, majku i maloljetnog brata. Nisu se ustručavali da čiste govna za drugima kako bi uspjeli u životu. Obavezno, veliki jebači koji su karali po 5 različitih riba sedmično, mogli su i više ali vikendom su ladili muda od silnog trsenja.
Ipak ženu koju su oženili je bila poštena, pametna i nadasve nevina djevojka iz poštene porodice, iako taštu i onog šišmiša od punca očima ne mogu.
Izuzev što i danas rade teške, prljave poslove i što su im sinovi obični mlatimudani i džabalebaroši, oni su uspjeli u životu.
- Dragana đe je ono majmunče što ga ti odmilja sinom nazivaš!?
- U sobi je, spava.
- Vidim ja da mene ovdje ni zidovi ne slušaju. Ona drva se neće sama istovariti. E pa nećemo tako. Sad ću da mu jebem mater, džabalebarošku.
..........
- Ustaj mlatimudane, sunce ti tvoje.
- Neka te ćale, šta upadaš ko racija. Mogo si me zateći sa curom, golom.
- Ti s curom. Najbliže što si došo do cure je kad si onu Acu pratio na maturu. Eh da si malo na oca pa da te Bog vidi.
- Čuo sam ja za tvoje podvige, kažu Marlon Brando je bio za tebe pičkin dim.
- Nego da jest. A sada ustaj, čeka te prikolica drva, dole.
- Još samo malo, matere ti.
- Šta još malo. Sve dok živiš pod mojim krovom i na mojoj grbači ima da me slušaš. Ako ti se ne sviđa...
- Neka nemoj. Evo me ustajem, samo ćuti.
To vam je, dragi moji, kad se upustite u nešto za šta ste sigurni da nema šanse da izmakne kontroli, zato što vi, pobogu, mislite svojom glavom i znate šta želite u životu. Lupate se u prsa i glasno govorite kao neku mantru "Ja sam homo sapiens, svesno sam biće, emocije su za slabiće! Uuuaaa osećanja i slična sranja!” Naravno, želite da sve konce držite u svojim rukama, zar ne? E pa, u ovom slučaju pravila igre se menjaju…
Pojavi se tako neko u vašem životu bez ikakvog smisla. Neko ko vam, sasvim neprimetno uđe u svakodnevnicu krajnje nepristojno, bez pozivnice! Kakva drskost! ALI! Vreme čini svoje… Od ponekog osmeha, bezazlene šale, nenamernih uvreda (naravno ne primamo to previše k srcu, jer ipak smo mi, da vas podsetim, odrasle zdravorazumne jedinke). Polako shvatate da vam prija što ste napokon našli dostojnog sagovornika, nekog ko razume vaš taaako avangardan pogled na svet. Neko ko voli slične stvari kao vi, ili još bolje, mrzi iste stvari kao i vi pa do sitnih sati raspravljate o nekim, zapravo zaista nebitnim stvarima.
Ali vama su te stvari bitne, ili bolje reći, bitan je taj osmeh koji izmami neka izvaljena glupost, neka izrečena sitnica. Čavrljanje postaje sve češće i duže, smisao je sve dublji i značajniji. Bitan je taj sjaj iz oka koji nekako prija, baš prokleto prija! Počinjete da zapažate svaku sitnicu na licu te osobe. Pamtite kako blago razvuče usne u poluosmeh kada ste srećni, kako upitno izvije obrve kada ste tužni i kako upija svaki vaš pogled i osmeh kao sunđer. Počinjete da prepoznajete i najsitniju mimiku na njenom licu tako da vas ne može slagati sve i da poželi! Ali to primećuje svaki dobar prijatelj, zar ne?!
I tup! Lupi vas nešto po glavi, ne znate šta, ali se osećate pomalo ošamućeno. Uhvatite sebe kako, ceo dan sa osmehom na licu u glavi vrtite film od sinoć kada ste, kao i obično raspravljali o nekim nebulozama. Ili to već beše jutro?!
I tako iz dana u dan, sve više gubite pravila igre iz vida, sve se manje čuje dobošanje pesnica o grudi, sve je tiši i umilniji glas koji počinje da peva drugu pesmu… I onda, kada glasić napokon utihne, zavese se razmaknu, pozorišne daske zaškripe i eto… Tu ste, na pozorju života, sami i napokon shvatate… Niste vi kontrolisali igru… Ona je kontrolisala vas! A vi ste se samo malo… zaigrali.
Mlađi i perspektivniji brat vrata. Luksuzna mrežica selektivne prirode, koja ne dozvoljava komarcima da narušavaju prijatne trenutke izležavanja u toplini troseda doma svoga, čemu i duguje svoje ime.
U prenesenom značenju - suptilna brana protiv nasrtljivih krvopija, u kojoj katkad ostaju zarobljeni neiskusni vonabi osvajači.
Dok te ljubim u pazuho meko
A komarnik otkačen landara
Ja osjetih da sam opet neko
Damo moja jača od žandara
_____- Kako prođe, ako smem da pitam?
- Ma ništa, samo smo pričali dugo i to je sve.
- Komarnik, znači.
- A?
- Ma ništa, kao naleteo si na komarnik, kao to je sad sleng, kapiraš, u primeru si i tu ide primena izraza.
- Ti si zao čovjek.
Poznato je da su narodi Balkana, a ponajviše Srbi, što silom, što milom ( a bogami mnogo više silom ) migrirali sa jednog mjesta na drugo u potrazi dal za boljim životom, ili za nekom sigurnošću koju nisu mogli naći na trenutnoj lokaciji, ili iz nekih trećih njima znanih razloga. Srpski narod rijetko da je na jednom poručju stagnirao, pogledamo li retrospektivno preko Kosova, pa rat u Bosni, pa prije toga kolonizacija Vojvodine iz Banije i Korduna četrdesetih i pedesetih prošlog vijeka, pa dalje u prošlost tu su odlazak preko albanskih planina, bježanje pod Turcima, seoba sa Čarnojevićem, i sve dalje u istoriju do velike seobe Slovena, a i prije toga pitanje je odakle smo došli tu odakle smo odselili. Samim tim vidimo da su Srbi proveli vijekove u kolonama i zbjegovima, te nam se u genetski kod ušilo da sve radimo brzo i pohotno, da uvjek budemo spremni i spavamo sa bar jednim okom otvorenim. Nismo mi imali vremena za Jevropsko gospodstvo i manire, iako smo mnogo prije njih viljuškom pa boc, jer teško je baviti se takvim stvarima kada te povuče centrifugalna sila konstantnog pokreta.
Da ne dužim, jer je sve to mnogo bolje opisao Crnjanski u Seobama, samo sam htio da kažem da je sve nas neka naša kolona oblikovala.
I Mojsije je lutao četrdeset godina, ali je ipak na kraju došao u obećanu zemlju.
A: Već si pojeo?
M: Molim?
A: Reko već si pojeo dve pljeske, a ja tek prvu žvačem.
M: Brate, šta da ti kažem. Mene je kolona oblikovala! Mi kad smo devedes'pete gulili od tamo, imo si pet minuta da nešto čalabrcneš i eventualno da pišaš, i pali. Ne čeka te niko! U tih pet minuta što si jeo, jeo si.R: Džoni oćeš li više, čekamo te već sat vremena da se spakuješ!? Sad ćemo upasti u gužvu na granici. Kako Igor, čova nas čeko spakovan ispred zgrade.
Dž: Jebo te on, njega je kolona oblikovala! Taj ti ima spreman kofer stalno, u slučaju da neko sranje izbije, da može odma naguliti. Da su na njega kojim slučajem naletili oni iz Letećeg starta, taj bi stigao na aeorodrom dva sata prije kamermana i voditelja.
Naziv za pravu domaću rakiju staru najmanje deset godina, koja je ležala u drvenom buretu, te je pritom dobila zlatnu boju.
-Gazda, imaš li još one zlatne kapi?
-Imam.
-Ajde mi naspi jednu čašicu da se oporavim.
-Evo.
-Auf, ova leči devet bolesti.
Toliko gadno da bi svakom prosečnom Kinezu ogadilo najsvetiju od svih svetinja.
Elem, prolazim pre neki dan pored Studenjaka kad primetim iza žbuna povijenu žensku priliku sa zavrnutim nogavicama, nešto čeprka. I ja naravno, kao svaki osvedočeni fut fetišar nagnem se da pogledam. Kad ono kurčina! Baba od preko 60 leta sagela se i rukama skida skramu i đubre sa svojih ubuđalih stopala. Ja tu puknem, reko baba lebac ti krvavi nejebem, šta to uradi ogadi mi žensko u dugoročnom periodu jebem ti poreklo prljavonogo i familiju tu tvoju seljacku u dupe. Masa se okupila i aplaudira, jedan doviknu da tako ona svaki dan tu stoji i ogađuje ljudima pičku zato što je ljuta jer niko neće da je jebe. Ponesen pokličima prisutnih zaletim se i sabijem babu nogom u stomak. Zatim joj zabranim da se do daljnjeg tako ponaša, odem kući i uključim pornić ne bi li malo došao sebi. A u glavi misao: Bože, kakvih sve osoba ima na ovom svetu.
Nadimak svih koji se prezivaju Veličković.
Toliko je jaka karizma prezimena Veličković u sprezi sa nadimkom Ceca, da čak ni pokojni general Ljubiša Veličković (večna mu slava) nije uspeo da izbegne taj usud.
A opet, bolje i to nego Keba.
-A što tebe zovu Ceca?
-Prezivam se Veličković, pa zato.
-A jel ti srbska maika nešto dođe?
-Aha, dođe mi...
-100 eura? He-he, stara fora.
-Ne, dođe mi da je otkinem od kurca.
-Ček malo, ja sam čuo da ti je neka kao šveca?
-Pa i to...
Doslovno prevedeno: moraš da imaš. Danas označava posedovanje brendiranih proizvoda i praćenje modnih trendova, nekada je značenje bilo sasvim drugo.
Srbija, 2015.
- Jao, Cakana, je l' ti to selfi stik?
- Jeste, Cico, morala sam da ga uzmem, znaš, to je sad mast hev.Nemačka, 1936.
- Arone, je l' ti to traka sa Davidovom zvezdom oko mišice?
- Jeste, Davide, dali su mi ga u policiji, znaš, to je sad mast hev.
