Misteriozna riba bez glave. Niko ga nije video u prirodi, iako ga redovno hasamo po posnim slavama.
Sve učestaliji izraz za dokumentaciju među priučenim političarima i instant ministrima. Reč nije samo posledica (ne)pismenosti već i posprdnog odnosa Srbina prema formi („Neka se samo završava na - logija, zezn’o sam ih hahaha!“) koji funkcioniše bolje na časnu reč, zbuni se kad vidi slova. Ostaje dilema da nam treba zameriti jer smo, zahvaljujući Turcima, više usmen nego pismen narod. Nakon Turaka dođoše Nemci, pa otud i ona : „Bolje da me juri Turčin sabljom nego Švaba olovkom!“ Kada je u pitanju birokratska svakodnevica, zbunjenost je prisutna i sa jedne i sa druge strane šaltera. Ne zamerite šalteruši niti šalterašu, zar očekujete više od njih nego od ministra?
“Evo, ja vam obećavam, to će se sve završiti u roku od 15 dana . Već su predati zahtevi za građevinsku dozvolu i ja vam poručujem da će sve u vezi sa, ovaj, … papirologijom uskoro biti rešeno, jer nikome ne pada na pamet da gradi bez dozvole“.
”Prihvatio sam mesto savetnika zbog mogućnosti da pripomognem ljudima. Na primer, mene papirologija ubija. Verujem da isto oseća i običan svet koji dođe u ministarstvo da završi neki posao. E, onda, ako je to u mojoj moći, ja se potrudim da se stvar završi brzo i efikasno”.
Komad fekalije koji odbija da napusti WC šolju, čak i posle nekoliko povlačenja vode. Ime dobio po poznatom holivudskom glumcu koji je iritirao gledaoce odbijanjem da potone u filmskom spektaklu Titanik.
Ruralna legenda se dešava na selu, a pošto je selo malo, glavni junak legende nije "drug od druga momka s kojim idem na faks", već živ čovek sa imenom i prezimenom, čak znaš i gde mu je kuća. Za razliku od urbanih legendi, gde druga od druga pitaju panduri da li i kod kuće tako sedi na trafici ili ga penzioneri savetuju da je zdravije drogirati se nego sedeti na ladnom betonu, ovde nema ni betona ni trafika a nema ni sedenja - radnja se obično dešava na nekom proplanku ili u šumarku dok se nešto korisno radi.
Radojkinom svekru, Dragomiru, na sečenju drva jedne godine poleteo hrast nizbrdo da ga ubije ali udari hrast u jednu bukvu i prežive on. Spas'la mu ta bukva život. Dogodine, zatreba Dragomiru ona ista bukva da napravi direke za tarabu i uze on da je seče, bukva se prelomi, izlete iverka* i pravo ga u čelo, ostade ti Dragomir na mestu mrtav.
*iverka - parče drveta koje se otcepi od stabla kada ono pada; iverka može biti dugačka do pola metra i oštra je na oba kraja. Ne pada daleko od klade al' može da ubije.
Izraz koji, za razliku od pisanja, upotrebljen u govoru nema nikakvog smisla. U pisanju se koristi za brojeve unete numerički, da ne bi došlo do zabune. U govoru, pojedinci koriste izraz da bi nešto naglasili, pojačali značaj događaja.
U pisanju:
5(slovima:pet) ; 200.000,00 (slovima:dvestahiljada) i sl.U govoru:
"Čekamo te, slovima: pola sata!"
"Kada smo došli, tamo nije bilo slovima: nikoga!"
"Nisam bio za Slobu, slovima: nikada" - (jok, brojevima)
Jutarnji zadah iz usta je fenomen ljudske civilizacije od Mesopotamije do današnjih dana.
1. Dokaz da je čovek životinja. Ljudi su otišli na mesec, napravili
mikroprocesor, a i dalje ovu neprijatnost ne mogu da reše. Bili vi Bil Gejts ili Gica ispod Gazele, imaćete ovaj fenomen.
2. Fenomen koji nas tera da operemo zube pre jutarnjeg razgovora/poljupca/seksa.
3. Medicinsko objašnjenje: U toku sna fiziološki se luči manja količina pljuvačke, što je razlog jutarnjeg zadaha iz usta, koji je još više potenciran ako osoba spava sa otvorenim ustima.
Pljuvačka vlaži i čisti usnu duplju. Kod xerostomiae – tzv."suvih ustiju" mrtve ćelije se akumuliraju najviše na gornjoj strani jezika, a zatim i na obrazima, desnima. Raspadanjem ovih ćelija stvara se neprijatan miris. Takode, pušenje i upotreba nekih lekova dovodi do smanjenog lučenja pljuvačke.
4. Napomena 1: postoji grupa ljudi kod kojih ovaj fenomen ne postoji. To su oni koji imaju celodnevni zadah iz usta, a ne samo jutarnji.
5. Napomena 2: Izbegavati bliski susret sa osobama pod tačkom 4.
Stil oblacenja smisljen u Srbiji 90-ih godina. U pocetku se pod sportsku elegenaciju smatralo imati skupu trenerku, bele patike i bele carape. Zatim su primati evolirali i poceli da nose farmerke, dukseve i patike. Zatim je evolucija dostigla svoj pik i doticna gospoda trenutno nosi farmerke, kosulje (OBAVEZNO ISPASANE a da su pri tom gornja 2-3 dugmica otkopcana) i naravno neki "sportski" sako. U stvari to je stil oblacenja koji tacno ne moze da se definise odredjenim odevnim predmetom, ali svakako osoba koja voli da se oblaci "kezual" ce reci da je sportski elegantna. U svakom slucaju izraz je totalno idiotski.
Sam termin sportske elegancije su najvise koristili pevaci, fudbaleri i tv voditelji.
Voditelj: "Savo, koji je tvoj omiljeni stil odevanja?"
Savo Milosevic: "Aaaa...Mmmm....(glupi rici i zvuci koji su karakterisali Savu)...M...Paaaaa...sportska elegancija, ono taj fazon."Jelena Bacic-Alimpic: "Pa dobro, reci nam Sasa, koji je tvoj fazon oblacenja?"
Sasa Kovacevic (mlada zvezda u usponu bez ijednog hita, ali svi pisu o njemu posto je sladak i sportski elegantan): "Pa ja sam za neke opustene varijante, ono - sportska elegancija."
Jelena Bacic-Alimpic: "A ti Chedo?"
Cheda Chvorak: "Pa i ja sam isto za taj fazon. Ono u tome se osecam najprirodnije."
Zatim se pogledi upute ka Dzeju.
Dzej: "Pa boli me kurac, ja sam bre covek ciganin i time se ponosim. Keve mi. Mis`sim boli me patka za stil oblacenja, ja sam ciganin i svoj covek. Ono, pazi, kao ja volim ono sve sto voli svaki normalan covek, ali ja nisam normalan, posto sam ciganin. Hi hi hi hi hi"
Publika umire od smeha, Alimpicka je odusevljena... Svi se radujemo i tapsemo njegovim provalama. Zatim Dzej nastavlja.
"Ali ono kao u fazonu, volim ono kao tu jebes joj mater, sportsku eleganciju, ono neki dzemperic, farmerke, gilje, ma ono taj rad. Mamu im jebem. Hi hi hi hi hi." Publika nastavlja da se odusevljava.
Publika na tribinama fudbalske utakmice koja histerično navija za omiljeni klub i na taj način mu pomaže da savlada protivnika. Ova fraza je toliko korišćena, da je dolazilo i do komičnih situacija. Jednom prilikom bokser posle meča izjavljuje: Hvala publici, bila je moj dvanaesti igrač.
Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...
Ako nas jednog dana posete vanzemaljci i u ruševinama nađu reklame koje mi gledamo danas pomisliće da na planeti Zemlji žene u XXI veku nisu ništa drugo radile nego po ceo dan prale veš,šminkale se i imale menstruaciju.
To su uzrečice poput "dođavola" i "prokletstvo". One se samo mogu pročitati u knjigama ili prevodu stranih filmova, a nikada se zapravo ne izgovaraju. No kako izuzeci potvrđuju pravilo, dešava se da neki članovi društvene zajednice u naletu besa zaista izgovaraju navedene uzrečice, i to su osobe sa kojima niko nema niti želi neke dublje odnose, jer se smatraju čudacima i osobenjacima, koji po noći, ogrnuti velikim crnim ogrtačem sa kragnom, sviraju orgulje na svom mračnom tavanu.
Jedan od naših najvećih živih glumaca. Dok smo shvatili da više nema 15 godina, on je napunio skoro 50.
Nije rvanje, ali je toliko glupo da je svakako američko! Ne znam šta je to sa amerikancima što ih tera da razvlače sve svoje sportove.. Bejzbol traje satima (nisam siguran zašto, nikad nisam ostao budan dovoljno dugo da vidim), u njihovom fudbalu se igra 3 sekunde, onda se beži u aut i čeka se 45 sekundi da se ponovo igra, a ovde se klipani koji iz benča dižu težinu vaše šire familije, razvlače po podu od šamara koji je promašio i poštanski fah opštine u kojoj se održava meč. Da stvar bude gora dadoše im i mikrofone. To nam je donelo glumačke poduhvate koji su pomračili slavu neuverljivosti glumaca u posleratnim partizanskim filmovima. U pokušaju da se izvade uveli su i rvačice (šta? nije bilo dovoljno pičkica u tom ringu!?!?) ali kako su softkor pornići prevazidjeni od izuma adsl-a, ovo ne pomaže popularnosti. Srpski narod pokazao se zavidno otpornim na ovu glupost i "meč" koji je zakazan u Areni otkazan je zbog nedostatka interesovanja. Ovakav nivo kolektivne svesti nismo prikazali još od I Srpskog Ustanka. Ponosim se nama!
Stil oblačenja u navijačkim krugovima nastao u Engleskoj krajem prošlog veka.
Zbog sve jačih policijskih kontrola i sprečavanja tuča na stadionima a i van njega navijači su se dosetili kako da manje upadaju u oči ljudima. Do tada su šal i dres bili obavezni odevni predmeti svakog navijača + ostatak koji su bili uglavnom starija i jeftinija garderoba. Kod kežualsa je poenta obući se što lepše i što skuplje tako da pandurima ni na kraj pameti ne bi bilo da grupa od dvadesetak mladića obučenih u najfiniju garderobu i izgledaju kao studenti snobovskog fakulteta imaju za cilj pravljenje incidenata.
