Jedna od najbolesnijih, najljigavijih i po svemu najgorih laži matoraca upućena detetu u predškolskom uzrastu. Čiko je čovek koji pravi sladolede, čokolade, lopte, bicikla. Čiko ima ringišpil, autiće, konjiće i trambolinu. Svaki posao na svetu radi samo po jedan čovek i ako on otegne papke tako i njegov proizvod ili usluga odlazi zajedno sa njim i detetu ostaje samo da se seća kad je zadnji put uživao u čarima koje je čiko pravio samo za njega.
- Mamice, mamice kupi mi kindej buno.
- Nema sine više kinder buena, umro čiko što ga pravi.
Detetu ispada zvečka iz ruku dok se oko usta vrti slinava lijana a on ostaje nepomičan i zabezeknut surovošću života.
ZAŠTO OD SVIH ČIKA BAŠ ON !?!?!
-------------------------------
15 godina kasnije:
- Kevo umro onaj Bogoljub iz treće ulice, što ste mu ti i stari žiranti.
Prihvatanje činjenica koje ti ne idu baš u korist, i svojevrsno aminovanje istih.
Pet sati izjutra u pekari ''Akademac''. Dok solidno pijani jedemo neko neukusno i bajato, ali zato nadasve nejestivo pecivo, uliazi prosed, stariji gospodin i obraća se radnici:
-Je l imate kiselu vodu i belo vino?
-Ne. Od tekućina imamo samo jogurt.
-Poštujem.
Objašnjenje devijacije u ponašanju mladog mandrila. Nedovoljnim unosom dehidriranih supstancija u organizam mladunčeta pavijana (ili bilo kog drugog pripadnika roda mladicus majmunikus) može dovesti do komplikacija u razvoju kognitivnih funkcija što jedinki otežava svakodnevno funkcionisanje.
MM: Šefeeee! O šefeeee! Odi der 'vamo, da vidiš patenat.
Š: Šta se dereš Čubriloviću!
MM: Požuri, da vidiš čega smo se dosetili.
Š: Šta je bilo, brzo pričaj.
MM: Predstavljam vam sistem za farbanje španskog zida. Mašina radi ovako: uzmeš jednog praktikanta, kratko ošišanog, držiš ga čvrsto rukama, okreneš i umočiš mu glavu u kantu Jupola. Posle ga otresaš pet do deset minuta u blizini španca, i to je to.
Š: Čubrilo, mombrilu jedan, pa to je gazdin mali, sunce ti jebem. Pa koliko si ti puta preskočio dozu koncentrata kad si toliko glup, ljeljak ti jebem. Pet puta sam ti rekao da ga ne zajebavaš, ima gazda za jaja da nas obojicu objesi.===============================================
A: Tataaa!
B: Šta je bilo Milojice?
A: Što si odvojio ovo pegavo prase u zaseban tor?
B: Aaa, to je Tarzan. Njega čuvamo za Radojicin povratak iz Švecke. Neću da preraste u ranjenika, pa mu pomalo preskačem doze koncentrata.
A: To onda objašnjava što se svako malo zatrči i ošine glavom o betonski zid. Promeni taktiku, inače taj neće dočekati ni sledeći vašar, a kamoli Radojicu da se vrati.
Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.
P. Božović (sa flašom rakije u ruci u crnom udbaškom mantilu šutira ženu blatnjavim čizmama) – Majku ti tvoju krvavu jebem marš iz moje kuće kurvo, kopile da mi rađaš! Ubiću te! (navrće flašu)
M. Karanović (u blatu, polugola, slepljene kose, mučenica kao takva) – Nemoj Mitre, dece ti naše, sveca ti našeg, partijske ti knjižice, nemoj! (krik otegnut dok je kadar na užasnutim beonjačama u blatu)
Svetina – BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA
Brkata beštija iz svetine – udri kurvu, kad se jebala nije nas zvala!
Najava od strane muškarca da će seks trajati jako kratko, ko zečevi da se jebu. Nešto poput one stare dobre ''ćero, što se mene tiče ti si jebana'' samo na malo kulturniji način.
- Radujem sa baš što smo se organizovali za ovaj sex dušo, nikako da se iskombinujemo, te tvoja žena, te ovaj moj ludak sve se nešto isprečavalo...
- Ne, ne zadovoljstvo je samo moje mila...
Radili su sklekove,
ja sam pio lekove
i voleo Puškina.
Kao juče sećam se,
jedne male iz petog be.
Gajio sam nadu,
al ode za kanadu
i tamo se udade
U dokonim nocima
Sa sklopljenim ocima
Opet sam je sanjao
U snovima ganjao
Al nije se vratila
I opet secam se
Iste male iz petog be
Al batalio sam Puskina
I bradu sto me ruzila
Jer ona volela je
Prosle su godine
Ona javila se
Kaze muz joj pije
Nju i decu bije
I kako voli me x2
Kaže se za radodajke najvišeg reda.
Devojku kojoj ni piće ne moraš da platiš da bi ti izblajvala u veceu.
Ribu koja će ti dati na prvom sastanku.
Cavu koja se trpa u buljsona iako nemaš dobra kola.
Prokleta nimfomanka.
- Viš onu tamo? Gledam je celo veče. Ne znam da li da joj priđem.
- Au maćoree, pa ti si puk'o? Za nju ne moraš da skupljaš hrabrost niti smišljaš spiku. Samo joj priđi i pitaj je da izađete na svež vazduh malo i vodi je kući. Pocepaj je ko metar drva i to je to. Sutradan te se neće ni sećati. To je tak'a sorta.
- Znači taj fazon?
- Nego šta, da ima šifru otvarala bi se na četri nule, ko oni koferi po difoltu.
Nešto se sprema - nit smrdi nit miriše. Možda Sveti Petar pravi kajganu.
- Čoveče, moram početi da trčim. I moj stomak ima stomak.
- Pa ajde sa mnom večeras.
- A ne znam baš, nešto se gadno kuva napolju, da se ne prehladim.
Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.
Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.
Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.
'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...
Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...
Kao crvi u cistama, gmižemo priljubljeni, a opet daleki, ograđeni tvrdim prozirnim opnama u kojima se ne možemo skriti. Na kraju nas svakog čeka po neki panj, i svaki panj čeka na nekog od nas. I sve sto ostaje u ovom vrtlogu bespuća je taj topot koraka i kiše koji mijesi zemlju, topi je i otvara, sprema je za nas.
Džentlmensko stavljanje do znanja dami kako si registrovao njeno bujno poprsje, zbog kojeg si iskreno zabrinut za zdravlje dotične i njeno pravilno držanje kičmenog stuba.
Postoji i produžena prostačka varijanta "je l' te bole leđa, da ti pomognem", ali pravi kavaljer ne pita da li je nežnom biću pomoć potrebna, već se odmah prihvati pridržavanja.
- Ćao, ja sam Milica. Vidim da me gledaš celo veče, pa bi mi možda mogao platiti piće, hihihih.
- Aham, evo saću. Nego, Marice, je l' te bole leđa?
- Rekla sam Milica, ne Marica.
- Ma ko da je bitno, ni facu ti ne mogu upamtiti, a ne ime. Dođi vamo da ti pripomognem nešto, mokar je taj šank na koji si ih spustila, greota da ih prehladiš.
Napakovati, prišiti. Uvaliti nekoga u bulu pripisavši mu krivicu za stvari sa kojima ovaj mučenik ima veze koliko i Marko Kon sa pevanjem. Odličan način da nekoga eliminišeš bez slanja u večna lovišta.
- Pazi vamo, ako se sam ne povučeš sa funkcije napakovaću ti da su učestvovao u one tri nameštene privatizacije iz 2008., da si rastur'o gudrovinu, a mog'o bi da ti prišijem i neku utajicu poreza, čisto kao šlag na tortu.
- Da nećeš još i neko ubistvo da mi prilepiš?
- Pa vidi, za Bambijevu kevu još niko nije odgovarao, ako mi dune prilepiću ti i to. Oš ti da potpisuješ ostavku ili nećeš?!
Moderna verzija goblena. Kupuješ ga kao krunu samačkog života, misleći u sebi "jebo te, kako sam kul, imam pikado tablu u svojoj kući". U tom momentu ti prolaze kroz glavu metroseksualne scene iz reklama za pivo/muških šampona i u tim scenama si ti sa mnogo kul ortacima kako pravite luđačke žurke tipa klabana i svi se kezite ko blentavi na brašno, mnogo ste čilovi dok igrate jebeni pikado. Zabavljate se, bole vas kurci, sve oko vas je stalo i surova stvarnost ne postoji. Zamišljaš kako vredno treniraš i vežbaš pikanje strelice i zveku stoosamdesetke, na vratima ti lupaju skauti i zovu te u pikado reprezentaciju Papue Nove Gvineje za predstojeće Olimpijske igre. Ali euforija kratko traje. Zamajavaš se njim desetak dana, do prve upale mišića. To dalje dovodi do intenzivnog odmaranja desne ruke dva ili tri dana, što je sasvim dovoljno da zaboraviš houm entertejnment sistem. S vremena na vreme provališ "u vidi, odakle ova tabla ovde" i "e stvarno moram nekada odigrati partiju, da se prašina ne skuplja." I tako ponavljaš dok se ne utopi u neprimetnu pozadinu.
Govorna mana Lee Kiš
Lea: I čime se bavite, gospodine Tači, u slobodno vreme?
Gospon Tači: Pa volim da se igram rata sa Srbima.
Lea: Hahaha, ajmo jedan aplauz za gosn Tačija.
Ispušiti za radno mesto u gradu. Vratiti se na dedovinu kad sve lađe potonu i kad je to jedina i zadnja opcija da se preživi. Bukvalno zadnja, u pravom smislu te reči. Naravno uz ovakav postupak ide priča kako se voli selo, kućni prag, mir, čist vazduh i ispijanje piva ispred prodavnice. Što mora svet da zna da smo mi propali i da zapravo to moramo. Ko ih jebe!
- Brate, rešio sam da jebem Sanju ipak...
- Je l' si oslepeo odjednom, šta?
- Nisam, samo sam shvatio koliko dobrih strana ima.
- A to, okrećeš se poljoprivredi, ako.
Eufemizam za vodim te u neku uličicu da te koknem.
Kad god neki ultra mega giga 'talijanski bos batica 'oće nekog da ubije, neće on valjda to lično da uradi, jok. Ne prlja ruke, to nije za gospodu. U tom slučaju, na scenu stupaju njegove gorile koje određenog gospodina vode na "vožnju".
Tja, sam je kriv što je prodavao mafijaške tajne Rusima i Kinezima.
- Sine, kakva ti je ovo soba? Ja kad sam bio tvojih godina, bio sam u vojsci! Tamo nije bilo zabušavanja! Za pet minuta hoću sve da cakli!
- Ćale, a šta misliš da ja i ti odemo da se provozamo?PLJAS
- Izvini ćale, evo, idem... pčk t mtrn...
Onaj koga IMA. Dakle nije debeo (definitivno nije ni mršav, da ne bude dileme), ali ima ga. Konstitucijom podseća na međeda, koji je na oko glomazan, ali brže trči, a bogami i pliva od tebe. A još se penje i na drvo. Poput svog krznatog rođaka, kadar je stići* i na strašnom mestu postojati- a pogotovo ovo drugo, jer ima circa dva metra i stotinak kila.
U ovom dobu sedenja na foteljama, drkanja telefona i svađanja po forumima, prava gustina je retkost. Slabiji među gustima pokleknu, krenu na fitnese, počnu da jedu avokado i postanu Darko Lazić-vonabi mršavci koji će vazda biti mlohavi, dok jači postanu pregusti- debele sline koje se jedva sećaju perioda sa pristojnom količinom triglicerida.
Oni pravi, međutim... Iako ih ima malo i raštrkani su po belom svetu, dovoljno je da jedan od poslednjih iz reda Gustih dođe u neko društvo, da bi ljudi krenuli da se guraju laktovima, a da se u sobi oseti smrad (za neke miris) straha.
Gusti, imate moj naklon.
*Nije kadar uteći- međedi ne beže.
A: Jel bilo šta na svadbi vredno pomena?
B: Ništa posebno, sem što se moj kum Sveta poravnao od neke domaće kleke, zaspao u kućici od kera.
nakon jednominutnog napada smehaA: Kako jebo te, kako?
B: Ništa, ja vidim da je počeo da šara očima kao reflektorima i maše onim njegovim rukama, rek'o ubiće nekoga, izvedem ga napolje da prošeta malo. Ostavim ga na sekund da pišam, a on preskoči u dvorište neke firme tu pored kafane.
Al' otud ide đavo s budžom, tačnije šarplaninac veliki k'o tele koji grozno reži na Svetu. Ja se odsek'o, svaka dlaka na telu mi uspravno stoji, rek'o ode Sveta. Kad kreće burazer da reži još groznije, nisam verovao da čovek može tako da zvuči bez da ima rak grla. Ker tu verovatno skonta ko je luđi, i pomeri se par metara levo, a Sveta upuzi u kućicu i zaspi. Uzmi zovi, viči gađaj kamenčićima, Sveto, Svetozare, govedo pijano. Ništa. Zovi miliciju, ne smeju ni oni da preskoče. Na kraju nekako nađemo telefon od vlasnika firme koji je umirio džukelu i uspemo da izvučemo bizgova.A: A jes' sad. Malo- malo pa mi pričaš bajke o tom Sveti, zar nema on beše 100 kila , kako je tako debeo uspeo da izvede sve te akrobacije?
B: Stopetnes', sezona je slava. I nije Sveta debeo bre, on je više nekako, kako bih rekao...
Gust.
Lento. Laganeze i bez ikakve žurbe, sasvim usporeno i mirno obavljati neki posao. Osobe koje posao obavljaju penzionerski stres, jurcanje i žurbu prepuštaju nekom drugom, a omiljena krilatica im je "Gde gori".
-Ćale bre gde si do sada!? Keva zvala muriju i hitnu pomoć samo što infarkt nije dobila.
-E ta žena nije normalna. Pa valjda znaš sine da ja ne volim da žurim i da vozim penzionerski lagano.
-Znam ćale ali 6 sati od Beograda do Čačka?
-Dođi vamo... Ma svratio sam na neke kurveštije kod Ibarske magistre. Opasne su one ciganke,hehe. Al ćuti nemoj da si rekao nešto majci.
-------------------------------------------------------------------------
-Ženo jel si raspoložena za malo...
-Zorane!? Šta ti pada na pamet? Valjda znaš da sam trudna.
-Ma znam ja sve to i razumem nego misli malo i na mene. Ne mogu više ovako zagoreo sam ko četnički kazan. Pre neki dan mi se digo na Ketrin Ešton...
-Uff... to je već zabrinjavajuće. Dobro ajde ali samo penzionerski, bez divljanja.
Ideal u nestajanju. Podsetnik na neka bolja i jednostavnija vremena.
A danas? Ne, nije dovoljno što su cene sve više i više, što kvalitet piva postaje ravan mačećoj pišaćki, već povrh svega moraju da ti nepotrebno zagorčaju život i tom povratnom ambalažom.
Raznovrsnost flaša čini se nikada nije bila veća: Lav, Staropramen, Beks, Zaječarac novi/stari, razni Hainekeni, kurci palci... Sve različito. Samo oću jedan vops, alo! Pa 'de da ti nađem ambalažu od 0.6 za Apatinsko, seme ti jebem krvavo? Neću da ti plaćam kauciju, a svakako ne dolazi u obzir klošarenje ispred prodavnice dok se ne iskapi željena količina. Šta ka'eš, da uzmem od dva litra? Mrš bre! Zašto ne mogu lepo kao čovek da pazarim Laško, bez nepotrebnih zavrzlama? Da li zaista mnogo tražim? Zar je sve do tog stepena otišlo u majčinu?!
Flaša. Jednostavna, dosadna. Braon ili zelena. Zapremine 0.5 litara. Hladna, savršena. Dovoljna.
Oni čekaju u zasedama. Strpljivo, sa svojim malim karama. Natopiće svaki predmet koji dotakne tlo. Našao si loptu u parku? Ne, popišana je. Našao si hemijsku olovku na ulici? Zaboravi, popišana. Ispao ti je telefon? E pa, to pored tebe nije bio žbun već mali cigo i šora ti po Galaksiju caf caf caf!
- Mama, ne tu svesku sa poda, cigani su pišali po tome.
- Sine, kod kuće smo.
Retoričko pitanje koje u zavisnosti od konteksta u kom se upotrebljava može imati dva potpuno suprotna značenja. Za večito nezadovoljne tipove značenje je nigde nema gore, dok ladovine žele reći da nigde nema bolje.
- Ja ti kažem, matori, državno preduzeće ti je konza. Zakasniš pola čuke, narednih pola čuke piješ kafu, posle toga pauza za doručak taman da malo skokneš i do kafane, oko podne uradiš nešto reda radi, posle ispiješ još koju kafu i ko čovek ideš kući, a uz to primaš i platu. Gde to ima, rođače?
_________________________________________________________________________
- E to je to, idem ja.
- Čekaj bre majketiga, što jedeš govna ko ćuran kominu? Jesi lepo rekla 100 evra ol inkluziv, a niti pušiš niti daš u dvojku! Pa gde to ima, jebo ga ja???
