Nešto sto se čuva i ne daje ni da ti priprijeti četnik sa bradom k'o ašov.
M: Mogli smo da probamo ono sto već pola godine planiramo, mislim da je vrijeme.
C: Pa ne znam baš, nisam još spremna, treba mi još malo vremena.
M: Ali prošlo je pola godine, pravo vrijeme.
C: Ama ne budi naporan.
M: Ajde šta i ti tu morališeš k'o da si je u česnici našla pa je čuvaš godinu dana!!!
Odjednom te pogleda i krene da te prati. Gde skreneš skrene i on. Prati te dok se ne smori ili dok ga ne oteraš. Čak te uredno čeka na semaforu, ili ako bude metar dva ispred tebe, stane i pogleda da li ideš.
Situacija kada žena posle seksa kojim nije zadovoljna koristi elektronska seksualna pomagala kako bi došla do orgazma.
Suptilna operacija.
Sve što je potrebno je jedan čovek. Smestimo ga u fotelju naspram kutije koja ispušta kič i šund u akustično-vizuelnom obliku, transformišimo esencijalne egzistencijalne probleme u imaginarne, dajmo mu hleba, igara i slike drugih ljudi koji grcaju u sopstvenoj nemaštini na mulju staleške lestvice.
Sad malo muzike, zurle i kobaje. Soft pornografiju u tri časa popodne. Scenu ljudi koji se greju paleći knjige.
Mobilni telefoni, plazma televizori, vile, Dedinje. Modni žiri koji javno ponižava sveže lobotomisanu devojku iz provincije. Parče raznetog uda američkog vojnika. Kosovo, jednoličnu hordu parlamentarnih zombija ogrezlih o novčanice, belog okovratnika.
Podignimo ga iz fotelje. Napolje da vidi. Da, neka vidi da mu se ne isplati biti drugačiji. Nepregledna ravnica istovetne, žigosane marve, koja klati svojim obešenim zvoncetom, obučena po najnovijoj modi, prikačena na infuziju isprepletenu hiljadama kablova.
Posao, neka radi. Za minimalac. Novac znači komfor.
Nazad u fotelju. Neka odmara od rada, pa opet nazad.
Jebeni slavuj se cvrkutavo posrao na prozor, lepršajući krilima i pevušeći Mocartov nedovršeni rekvijem, dok je iza njega sunce pomešalo svoju krvavu boju sa plavetnilom večernjeg neba prividno se komešajući sa krošnjama zanesenog drveća. Ugledao je čoveka koji se omamljeno drao u drvenu kutiju i uplašeno odleteo.
Dešava se da na nekoj proslavi, ispraćaju, krštenju, rođendanu, sednete preko puta porodice koja broji dva debela klinca, kevu od sto kila i ćaleta od sto pedeset, pa prilikom posluženja ne stignete da uzmete ni parče pogače, a kamoli sarmu. Čim jelo stigne, oni počiste.
- Sine, kako je bilo na rođendanu?
- Eh, kako. Seo sam preko puta Bambalića. Pet tabli su upisali, pa sam morao u pekaru na burek kad sam krenuo kući.
Bio jednom jedan ekser. Lep prav i sjajan. Dok su njegovi drugovi išli na posao on je ostajao kod kuće, u svojoj kutiji. Nije mu se dopadalo kako njegovi drugari dolaze kući iskrivljeni, ofucani i prljavi od posla, neki se nisu ni vraćali, to mu se uopšte nije dopadalo. On je furao svoj stil, prav, zdrav i sjajan, za ostalo ga je bolio kurac. Podsmevao se svojim drugarima radi izgleda i zakucanosti na dno, govorio im je da su budale jer idu tako da ih unište. Govorio im je da budu kao on. Mislio je da mu ništa više sem njegovog lepog, pravog i zdravog izgleda ne treba. Živio je uveren u to. Jednog dana desio se strašan potres, ispao je iz svoje kuće na ulicu, na ulicu sa koje se nije mogao pomaći. Vreme je bilo loše, kišilo je, sve je bilo blatnjavo. Ekser se nije mogao pomaći i postajao je gori od svojih radnih drugara. Prošlo je dosta vremena a ekser je postao najružniji u svojoj generaciji. Bio je kriv, sav rđav i izlomljen. Tako mu je i trebalo.
NARAVOUČENIJE: ne ostavljajte svoje eksere van kutije. Uhvatiće ih rđa pa ih možeš baciti.
Klasično useravanje u gaće, naročito u mraku. To je ona situacija kad ti nestane struja i odjednom te "nešto" pipne po vratu. Kada lutaš po šumi i dodirne te "nešto". Na kraju se ispostavi da je to bila tvoja kosa u prvom, ili neka travka u drugom slučaju, ali ko će ga znati u tom trenutku. Koliko god hrabar čovek bio taj neprijatni dodir će mu uvek dići kosu na glavi i naterati ga na čudnu reakciju, tipa manično udaranje po mestu gde ga je "nešto" dodirnulo.
Pogled u plafon. Još uvek je mrak. Ipak vidim luster. Možda je san, ali taj osećaj je tako stvaran. Da, prilično sam siguran da se ovo baš sada dešava. Pričali su mi stariji o ovome dok sam bio klinac. Nikada nisam želeo da verujem u tu priču, ali nisam uspeo da je odgnam iz svojih misli. Toliko puta sam je sanjao, ali sam se uvek budio čitav. Zbog te priče i držim ovaj nož kraj kreveta. Ljudi su mislili da sam lud. I ja sam mislio da sam lud, ali večeras sam se suočavam sa istinom. Ipak je stvarna! Dodiruje me po vratu! Jebote, ne mogu da se pomerim. Polako. Ostani pribran i uzmi nož. Tako. Nikakvi nagli pokreti. Visoko iznad nje. Sad! Kidaj! Seci! Osećam toplinu krvi i iskidano meso. Kako sam moćan. Napokon ću se rešiti svog jedinog straha. Mrtva si kurvo!
U tom trenutku ulazi čovek, pali svetlo, izbezumljeno gleda u sina koji mrcvari svoju utrnulu ruku kuhinjskim nožem i uz odsustvo razuma postavlja pitanje kao sa početka dobro poznate pesme Beogradskog Sindikata: "Sine, da ti skuvam kafu?"
Omiljena rečenica devojaka posle seksa sa likom kojeg su upoznali pre pola sata.
Imate divnu djevojčicu. Mirno, slatko stvorenje koje je svima drago.
Poslušna curica koja se nikad nije usprotivila ocu i majci, nikad nije rekla ''Ne''. Dobro uči, primjerna je, kulturna...
Međutim pojavljuje se tip niotkuda. Lik sa minđušom, pirsingom, pleteničicom.
On svira gitaru, jako je čudan, narkoman je sigurno.
Vaša ćerkica je sa njim pola godine, i vi ste mirni, sve dok ga jednog dana ne ugledate i ne skontate da je on sto posto narkoman, a jelte, šta bi drugo mogao da bude kad tako izgleda?
Mora da se drogira svako veče da bi održao takav izgled jer pirsinzi i minđuše ne mogu da izrastu odjednom, sve to droga napravi od čovjeka.
Počinjete da pizdite od toga da vašu mezimicu, nježnu damicu neko gleda sa narkomanom jer će oni svašta da kažu. Nebitno je to što su oni srećni i u ljubavi, ko jebe to kad će on sigurno da je navuče na neko zlo.
Neće on kročiti u vašu kuću ne zvali se vi kao što se zovete, i neće taj narkoman imati bilo šta sa vašom ćerkom!
Neka sjedi kući, vi je ubijajte u pojam i maltretirajte je, ništa to nije strašno, neka nauči da treba da gleda ljude po tome koliko imaju minđuša, jer minđuša je ogledalo duše!
Potrudite se da joj pronađete nekog zgodnog i bogatog doktora, advokata, šta god, samo da je nalickan i da je što više pederast jer vam on, jelte, neće ni pipnuti kćer, poštovaće je, jer on to zna, doktor je valjda, a i bogati se bolje razumiju u poštovanje prema curi.
Volite doktora zeta, svi ostali su narkomani jer su se ustali u 6 ujutru da natovaraju drva (to je nečasno), i što nisu ništa jeli da bi se sastali sa drugarima da prodrkaju gitaru malo, oni uništavaju mlade djevojke, njih treba kastrirati i poslati u zatvor, sve do jednog!
E pa gospojo, minđuše i repići se skidaju za manje od 30 sekundi, a bogatstvo se stiče mrtvim rođacima i prevarama, većim dijelom; doktori i bogati ljudi su većinom šupci kojima je uvijek malo, a ljubav prema društvu i rad za život je urođen, a ne našminkan; i gospođo, ne sudite po izgledu jer jebeni podočnjak je od rada i jebeni pirsing je dječački san, a ako sve to prešminkam, neću biti bolji čovjek.
Izjava kojom pokušavaš da razbiješ neprijatnu tišinu, ali toliko sumanuta i samoispaljujuća da njome postižeš još gori efekat, stvarajući još veću tišinu nalik muku koja ostane posle razbijanja stakla.
Sedite u parku i dovršavate drugu flašu piva. Slušaš ga kako se s kumom ispeglao pod šatrom na svadbi ortaka iz Merošine. Merošina, misliš u sebi i smeješ se naglas, gotovo sigurna da ćeš mu dati pičke. Ali onda tvoj smeh utihne i nastaje tišina. Oboje ćutite. Znaš da je red na tebe da uzvratiš nekom podjednako simpatičnom i blago transferičnom pričom o svome pijanstvu, ali jebiga, pijana si, misli su ti trome i jezik ti je nezgrapan, ne možeš naći pravu reč, niti pravu misao. Prebiraš po sećanjima, ali čini ti se da ti je glava potpuna prazna i ispijena, posle dva litra piva se ne možeš setiti ni kevinog imena, kamoli voditi smislen razgovor. Hvata te panika. On se nervozno osmehuje. Sranje, misliš u sebi, i on je primetio tišinu. Oboje ste napeti, osećaš pritisak da kažeš nešto, iste sekunde. Seti se nečega, Ana, bilo čega. Reci nešto. Odmah. Sad.
-Ja i ortakinja smo gurale krastavce u pičku kad smo se napile.
.
.
.
.
-Kisele ili obične?
Nesreća nikad ne dolazi sama u kombinaciji sa rođenim pod srećnom zvezdom.
Zavisi od toga sa koje strane batine života se nalaziš.
- Ustao jutros, gabor u krevetu, ne znam ni gde sam, ne znam gde je auto, ne odem na posao, krenem kući, zvekne pljusak, počnem da kijam i kašljem, nemam ključ od kuće, mokar se okliznem niz stepenice, slomim mogu, zovu me da se i ne pojavljujem na poslu.... govno.
- A onaj Miloš iz ulaza što je završio andragogiju i nema posla, zamisli juče, usred onog pljuska se izgubi u nekim pizdićima, pokupi neku devojku u ćaletovom fići usput, odveze je do kuće, ona sva fina, da se tata zahvali.... jutros priča, ovom profi fali neki stručnjak na temu nekih kurac palac istraživanja. Ode čovek u Švajcarsku da proučava ljudologiju.
:u isti glas:
- Eto, kad đavo sere, sere na istu gomilu.
Šara-mantni oplođivač, uglađeni biznismen, ljudina u kafani i van nje - to je ljubavnik Lepe Brene, arheneprijatelj onog njenog supruga tenisera. Dok je teniser sunčao znojave mošnice po otvorenim turnirima belog sveta, sve obučen u najfiniji južnokorejski poliester, Brener je teniserovu gospođu čašćavao međunožnom rabotom u zemlji matici. I postelji matici. Ta, i kamen običan, pa se kresne o drugi kamen, a ne jedna dama takvog sklada i šatorsko-koncertne aure.
Lepog Brenera nije niko video. Lepi Brener se ne hvališe svojim podjednako otmenim prijateljima, niti se eksponira. On živi u jonosferi dostojanstva i tvrdog kurca, carstvu armani parfema i ćebadi od kašmira, i jeftina slava ga ne dotiče. Njegova je nagrada ništa drugo, nego zahvalan pogled Jahić Fahrete dok ga ispraća preko kućnog praga krajnje poetičnim i odabranim rečima:"Hvala Vam na opravci, majstore. Ako mašina opet otkaže, zvaću Vas."
Nama smrtnicima Lepi Brener nek posluži kao čudovišni kanon i postulat pouzdanosti i stamenosti, iako ga nikada nećemo prestići u tom domenu. Lepi Bener jebe, a ne pita, jer ne uviđa mogućnost odbijanja, a žene mu opet zahvalne.
-"Uradi sam", izvolite?
-Halo? Komšinica ovde, zvala sam i juče, možda se sećate. Treba mi Boš udarni čekić što je na popustu. I jedan propanski brener. Hoću reći, Lepi Brener. Znaće gazda šta treba da radi i koga da šalje.
