Sećanje

Ljudi kao ljudi, jedu, piju, rade, ne rade, čitaju, pišu, mrze, vole, misle, gledaju. Žive. Osećaju, Osećaju se. Sećaju se. Ne sećaju se. Ne sećaš se? Ne želim da se sećam.
Ali ipak je tu. Ne mogu da znam koliko će mi oderđena radnja ostati u memoriji. Pa opet, mogu sama da je pobedim. Bacim na pod i tri put nogom.
Fora, apeluju te da ne praviš velika sranja. Jeste. Jednog dana ćeš ipak da voziš svoj auto, zastaneš na semaforu, setiš se i spustiš glavu na volan.

-Ne znam za Ivana, mislim trebalo bi da ga zovem, ali opet... šta će mi toliko ljudi, nisam ga planirala. Pa jebote, šta i ona izvodi, ako hoće neka dođe, ako ne, boli me uvo... uostalom, ako njega pozovem, moraće i Davor sa njim, mislim, Ana i Davor... Ma daj ne mogu toliko... šta ti...? heeej heeejjj!!!
-...A?
-Gde se nalaziš? Ne slušaš me uopšte!
-Ma slušam... izvini...
-Daj, stvarno imam frku, pomozi malo!
-Pa ovaj... ne znam.
-...
-Do jaja će da bude. Klub i sve to.
-Hehehe... Obuj štikle. I... I NAŠMINKAJ SE!
-Haha... da.