A selidba akvarijuma je tek posebna priča..

A onda šofer pokrene kamion...

Dan 1- pakovanje
trpanje svega sto vidim oko sebe u kese, kutije, i ostale pogodne objekte. Ne tako naporno.

Dan 2- pakovanje
rastavljanje regala, vitrina, kuhinja, kreveta, uz pomoc dobrih ljudi koji su na to pristali ne znajuci sta ih ceka. zahvaljuci njima ovo je trajalo samo 1 dan, mada rane na mojim stopalima od silnih eksera dovoljno govore o tome koliko nije bilo jednostavno. Ko me jebe kad idem bosa.

Dan 3- pakovanje
trpanje svih zaboravljenih sitnica kao sto su spomenari iz osnovne skole, crtezi iz vrtica, stare kutije kondoma iz delova stana za koje niste ni znali da postoje u kese, kutije, i ostale pogodne objekte.

Dan 4- selidba
sa prozora vidim, stize kamion sa 4 fizikalca, njihova krsna gradja mi uliva poverenje, nemam razloga za brigu.

Prvo odnose glomaznije stvari, daske, staklene stolove, velike kutije. Molim ih da budu pazljivi, sve je lomljivo, a oni obecavaju da ce sve biti u redu. Lome jedan stakleni sto. Lome drugi stakleni sto. Preznojavam se od besa, ali se tesim, bar nisu ogledala, imam samo 5 godina nesrece dok se ne isplati kredit.

Cetiri masivna fizikalca uzimaju 8 kutija, odnose u 2 lifta, i silaze do prizemlja. Na putu od lifta do kamiona pucaju tri kutije. Pedesetak kila knjiga i garderobe okupiraju prizemlje, komsije pocinju da besne. Nema vremena za plansko slaganje, samo trpam u kamion.

Cetiri fizikalca uzimaju 16 kesa. Vec se tresem i vristim da ne rade sve od jednom, jer kese ce puci. Jedan od njih podizuci kese gore-dole me uverava da ce sve biti u redu. Nemam snage za raspravu, ljubazno im saopstavam da su imbecili i pustam ih da rade svoje. Oni su profesionalci. Guraju se u 2 lifta i spustaju do prizemlja. Na putu od lifta do kamiona pucaju 4 kese. Komsije vec zapenile, nema vremena za slaganje, trpam u kamion.

Nuceni prethodnim iskustvom ostatak stvari fizikalci nose pazljivo, i polako. Prija mi naredjivanje, sladak osecaj pobede se siri telom, ispala sam pametnija.

Poslednji put se vracam u stan da proverim da li je ostalo jos nesto. Izlazim na terasu i nailazim na iznenadjenje u koje sam vec ugazila.
Moj pas mi se sveti sto sam ceo dan zaboravila da ga vodim napolje.
U celom stanu je iskljucena voda, komsije me vec mrze, a i nisu orni za pomoc jer smrdim. Opojan miris me je pratio ceo dan.

Najzad, stigosmo do novog mesta stanovanja.

Fizikalci mi kulturno saopstavaju da cemo dalje, familija i ja, morati da nastavimo sami, jer ovo nije njihov deo posla.
Usput mi se izvinjavaju sto se u kamionu slomilo ogledalo jer ga nisu dobro pricvrstili.

Ispracam ih najraznovrsnijim psovkama i proklinjem dan kad sam odlucila da se selim.

- Dobar dan, pogrešili ste mi adresu u ličnoj karti- ja ne živim u Partizanskog Mamojeba 4, već Nekizajebanirus Ilič 13. Kako da ispravim to?
- Da, vidim da je greška... Ovako, trebaće vam krilo slepog misa, daždevnjakov zub, jetra mačke koju je u noći punog meseca pregazio Tristać sa lošom lamelom, par dokumenata i strpljenje jednog lenjivca!
- Mhm, da, razumem... Hvala u svakom slučaju, ali sledećeg meseca imam rođendan na koji moram da odem, a i imam osećaj da neko iz Partizanskog Mamojeba 4 mrzi svoj stan i planira da ga proda...