Divna sprava izmišljena da se ne bi stajalo u redu u nekom trgovinsko poslovnom objektu zvani maksi ili aman. Mali robotić-kasa gde sam otkucaš šta ti treba, platiš i pičiš dalje. I ovo funkcioniše. Stvarno ti ne treba kasir. Ne jedan već 3 jer mrtvo smeće UVEK ali uvek crkne na ovaj ili onaj način.
Taj proces izgleda negde ovako:
Red. Gužva. Svi se usmrdeli. Jad. Ali evo nje, obučene samo u osmeh kako te nežno gleda iz blago zamračenog ćoška. To je ona, self checkout kasa.
Pošten čovek koji žuri kući da nahrani 3 deteta pa da on i žena gledaju seriju, prilazi nepoznatoj mu tehnologiji.
'A KAKO SAD?'-Grubim, neukim glasom upita jednu od kasirki, koja turpija nokte da bi skrenula misli sa želje o samoubistvu i da ne bi progutala još tablu bromazepana.
Srećom, tu se našao radnik obezbeđenja koji je bio spreman da pritrči sugrađaninu u pomoć.
Bezuspešno, sa blagim besom koji sve više raste, pokušavaju da zajedničkim snagama otkucaju ovsene pahuljice velnes.
Nakon nebrojenih neuspeha, radnik obezbeđenja doziva kasirku i tužnjikavo je gleda.
Ona se teškim, umornim koracima približava svom kolegi i zbunjenom kupcu.
Ali, nju sprečava druga kasirka: 'Beži ne znaš kurca juče si došla debela, JA znam' , Reče joj odvažno, i dotrčava to glavnih aktera.
Nažalost, hrabra, mudra kasirka ne uspeva da demonstrira svoju tehnološku pismenost i stručnost, u ovom teškom trenutku.
Odlučuje da pozove stariju koleginicu( te ih je oko gorepomenute mašine već četvoro).
Ona naravno ustaje i udaljava se od kase, sa umirujućim rečima 'Ma saću ja sekund' kojim se obratila polovini grada Beograda koji su za njenom kasom čekali.
Situacija postaje sve napetija iz sekunde u sekund.
Portir već počinje da razmišlja o napuštanju radnog mesta, ujedinjeni ljudi iz novonastale nacije Kasa 2 mrko i ljutito gledaju u našeg glavnog junaka. Kupca, koga je život naučio da nikad ne odustaje. Šta je ovaj svet i ovo ograničeno postojanje, ako se krijemo kao miševi, zar ne. On ne skida pogled sa svoje kese, dok 4 para ruku, naizmenično prenose ovsene pahuljice preko senzora.
I evo ga. Kao grom iz vedra neba, kao znak od bogova lično,čulo se to sudbonosno BIIP.
Narod se osmehuje, kupac paniči pun radosti, ruke mu se nekontrolisano, neizmerljivim brzinama kreću...kesa se prazni, on već oseća miris svoje drage mu žene i čuje glas nekog turskog glumca koji dopire iz starog televizora.
Radnici se već spremaju da se vrate na prvobitne položaje, okupljeni narod izdiše u znak olakšanja....
Kupac prinosi karticu...i posle samo nekoliko sekundi...on je znojav, gubi svest, puls mu se ne oseća, svet mu polako postaje crnilo pred očima....
Zadnja stvar koju je čuo bila je :'Aj zovi onu malu s delikatesa ovo opet jede govna' ...
Živa istina, kevemi.
Jebo vas self checkout da vas jebo ko ga izmisli.
