Sindrom omiljene birtije

Ситуација у животу кад схватиш да је неко место које је раније представљало задовољство, постало само најобичнија навика и испуњавање форме.

Зашто баш синдром "омиљене биртије"?

Свака биртија, или нешто забаченија кафана која не стоји на сред пута, свима пред очима, је некада почињала са радом. Тих дана, у њој се оформила прва екипа, која је у првих пар месеци постојања овог локала прерасла у прве сталне муштерије. Е сад, како налаже неко правило, оно што је разликовало овај угоститељски објекат од осталих је чињеница да је та екипа заправо чинила његово највеће благо. На страну чињеница да је пиво увек било 'ладно, и да се газда није шкртио на проценту меса у ћевапима у односу на соју, али је екипа била оно што је ову биртију издвајало у односу на остале.

Временом, у ту биртију почели су да свраћају разни људи са стране, неки су се уклапили у "први тим", неки су правили нов тим, а неки су одскакали. Ћевапи и пиво су и даље били ту, додуше, временом су многи увидели да су они заправо одувек имали најмањи удео у томе, и давали најмањи разлог за долазак на, сада већ некима омиљено место.

Сад је већ кафана добила своју светлећу рекламу испред улаза, тако да су у њу све чешће долазили непознати људи, проблем је био у томе што је већина далеко више одскакала од првобитне екипе, која је сада већ добила свој сто у ћошку, додуше, са пар столица вишка, на које је увек неко седао, непожељан, или пожељан.

Тако је временом омиљена биртија постала само испуњавање форме, и чињеница да се долази "само да се дође", је била пред очима свим члановима прве поставе. Остало им је да се теше тиме да је то природно.

Данас кафана има велику светлећу рекламу испред, дупло већи локал, а газда је од зараде отворио још једну на другом крају града, три пута већу.