Situacija u životu kad shvatiš da je neko mesto koje je ranije predstavljalo zadovoljstvo, postalo samo najobičnija navika i ispunjavanje forme.
Zašto baš sindrom "omiljene birtije"?
Svaka birtija, ili nešto zabačenija kafana koja ne stoji na sred puta, svima pred očima, je nekada počinjala sa radom. Tih dana, u njoj se oformila prva ekipa, koja je u prvih par meseci postojanja ovog lokala prerasla u prve stalne mušterije. E sad, kako nalaže neko pravilo, ono što je razlikovalo ovaj ugostiteljski objekat od ostalih je činjenica da je ta ekipa zapravo činila njegovo najveće blago. Na stranu činjenica da je pivo uvek bilo 'ladno, i da se gazda nije škrtio na procentu mesa u ćevapima u odnosu na soju, ali je ekipa bila ono što je ovu birtiju izdvajalo u odnosu na ostale.
Vremenom, u tu birtiju počeli su da svraćaju razni ljudi sa strane, neki su se uklapili u "prvi tim", neki su pravili nov tim, a neki su odskakali. Ćevapi i pivo su i dalje bili tu, doduše, vremenom su mnogi uvideli da su oni zapravo oduvek imali najmanji udeo u tome, i davali najmanji razlog za dolazak na, sada već nekima omiljeno mesto.
Sad je već kafana dobila svoju svetleću reklamu ispred ulaza, tako da su u nju sve češće dolazili nepoznati ljudi, problem je bio u tome što je većina daleko više odskakala od prvobitne ekipe, koja je sada već dobila svoj sto u ćošku, doduše, sa par stolica viška, na koje je uvek neko sedao, nepoželjan, ili poželjan.
Tako je vremenom omiljena birtija postala samo ispunjavanje forme, i činjenica da se dolazi "samo da se dođe", je bila pred očima svim članovima prve postave. Ostalo im je da se teše time da je to prirodno.
Danas kafana ima veliku svetleću reklamu ispred, duplo veći lokal, a gazda je od zarade otvorio još jednu na drugom kraju grada, tri puta veću.
Primeri:
Pomenuti objekat; lokalni teren za basket na kojem se okupljala najbolja ekipa; klupica ispred zgrade na kojoj se blejalo dok komšije ne počnu da se žale na buku; mesto pored spomenika u lokalnom parku u kojem ste prvi počeli da cevčite pivo itd.
