Pomislili biste da je to opori miris, ali nije.
U neku ruku i jeste, ali opori miris rastanka, rastanka sa dijelom sebe.
Voliš nešto, ideš za njim, skačeš kao malo dijete kad vidiš, plačeš kad vam ne uspije, plačeš kao malo dijete i kad uspije...
Od pelena su te naučili da vičeš JU-GO-SLAVI-JA, da, baš sa takvim redom slogova, i to si vikao i dok si vukao pola kila govana u pelenama, pa i kad si uzeo Bukvar u ruke, i kad ti se svidjela Milica iz I-3, vikao si i kad si se susreo sa hemijom po prvi put, kad si maturirao, uvijek, kroz cijeli život...
Švrljao si YU po sveskama, u stvari švrljao si đe god si stigao.
I onda jednog dana si nepomično stajao gledajući nepoznate i nebitne ljude koji razdvajaju tebe i tu radost, kako te odbijaju od nečega što si iskreno volio, onako, kao majku.
Gdje god se okreneš vidiš nešto novo, novi ljudi idu tamo gdje si ti nekada išao sa žarom i skakao, gledao sa očima punim suza, oni idu tamo tek onako, iz inata, idu da prospu neko sranje koje te nikada nije interesovalo, koje su propagirali neki tamo ljudi pred kamerama na sjednicama i koji se pitaju oko toga što ćeš ti voljeti ubuduće.
Olimpijada, svjetsko prvenstvo, evropsko prvenstvo... Šta bješe to?
Prolaze pored tebe kao vjetar za koji nisi ni najmanje zainteresovan, štaviše nervira te jer ne možeš da uživaš u njemu...
Ponovo gledaš ljude koji kenjaju unaokolo, koji se kolju međusobno, koji nisu naučili ništa već dugi niz godina, samo su se zatupili jer biju glavom o zid.
Na kraju ti ništa ne preostaje već da se praviš lud i nezainteresovan, noseći u sebi teret zbog kojeg te drugi smatraju budalom, ali znaš da to nisi, znaš da će možda nekada doći vrijeme kada ćeš ponovo dati svu svoju ljubav i svoj žar, dan kada ćeš i ti ponovo skočiti ponosno na tribine i uskliknuti ime svoje reprezentacije koja nije vođena od strane one bagre koja vas je razdvojila sve ovo vrijeme.
Nada umire poslednja, ali onako potajno se nadaš da ćeš ponovo plakati dok gledaš porniće svoje reprezentacije u kojima oni glume muški pol.
Polako, samo. Malo da ulažemo u privredu, budemo strpljivi i vredni i ima da se oporavimo, pa će moći i u sport da se ulaže, i da se i mi ponosimo. Samo pozitivno. +
10+ , lepo je ovo procitati, za nauk. Ne zna mladež, volela se Yuga i borilo se za nju. +
Смаре, што би рекао повређен мушкарац, има наде за нас, само ви (не толико ретки) који сте остали у срцу оно што сте били пре, морате да запамтите то добро и да се борите! Јер ако се не будете борити, изгубићемо врло лако, то ти гарантујем јер они неће стати, просто неће. Морате се некако уздићи, показати им да не може баш то тако лако.
Два ока у глави Смаре... Два ока у глави.
+čina, posebno na ovu rečnicu koja kobjašnjava.
Kako smo jebali k'o Lex Stil maloletnu njukamerku, a sada nam fale "uslovi". Kenija ima bolje. I Etiopija geografske. I Rumunija novčane.
A ja se ponadao da nije "sportska"...
Indoktrinacija od malih nogu je čudo :)
Смаре, свака ти дала за ово...! Кобјашњено... Данас окачим "Хеј, Словени" и напишем да је једина коју ћу икада признавати.
Ово јебачки кобјашњава... То је то...! :-Д Штета што људи то везују за неке глупости које наметнуше пар главоња, јеб'о и' отац... :-)
Ма боли ме патка што они намећу и на који болесни политички начин који је само њима својствен, ово је докторат :)
Тај рад...! Смаре, зготивљен си још опакије... :-Д
Ми смо ван политике, али не генетике... ;-)
Јебеш политику, да је то права политика па ајде и ајде, него они пуне своју гузицу, а ми га дувамо :Д
jbg, i meni je žao one jugoslavije ali za prolivenim mlijekom ne treba plakati. a i ka da nema granica, ako ćemo pravo.
da koljemo mi to kume?
Secam se one pesme "Igra rok end rol, cela Jugoslavija..." A sam bio mali tad bemu
Bogme si u pravu. Ni meni ovo ništa više ne znači.
+