
Један од оних обичних сморних студентских дана кад је потребна ситница да вас покрене и разведри. Елем, један од таквих тренутака најмање очекујете у мензи, али можете да се изненадите како може да дође до комичне ситуације. Прича иде овако:
Завршио се и последњи јутарњи час и једва чекам да дођем до мензе и да се почастим, знам да ћу затећи неко добро месо и колач. Излазим напоље, а оно киша почела, маму јој. Ја наравно кишобран немам па пркосно марширам 2,5 км до најближе мензе. Стигнем пред мензу и у близини видим колегиницу и како сам се окренуо да је поздравим оклизнем се на је*ене плочице испред мензе и поравњам дупе до јаја. Онако надркан улазим у мензу и прво што видим је како нестаје последње парче колача. До ку*ца, али нема везе, битнија ствар је да је једино што је остало од меса нека риба. Долазим за пулт и тета Рада ме љубазно пита шта ћу да једем. Погледам шта има иза пулта па онако шеретски велим: ''Помфрит и рибу, госпођо Радо.''
Кад сам сконтао шта сам рекао почињем да се церим као последњи кретен и кул ми је јер сам одувек хтео да искористим неку од опаски из мојих омиљених филмова, само ретко се створе прилике.
(Могуће је да сам само превише пута одгледао ''Кад порастем бићу Кенгур'')
Definiše se sve i svašta. Tako se mogu pročitati definicije baksuza, alapače, čitulje, smrti, rezervoara za smeh, kolateralne štete, Živojinović Velimira, zvanog Bate, dnevne svetlosti, gospođe džem!, Brus Lija… „Je l’ ti puši ćale?”, „Je l’ mogu u WC?”, „Chuck Norrisisati” i još mnogo toga može se naći na ovoj internet stranici. Zato ne iznenađuje što se mnogi kad jednom dođu, ponovo vraćaju na nju. Neki čak postaju i zavisnici, pa traže od moderatora da ih banuju, poput jednog studenta koji je zahtevao da mu zabrane pristup na nedelju, dve dana da bi mogao da uči.
Status Magazin · April 2009.