Nekada neprejebiv trip u našoj vaskolikoj Srbiji. Zajebano kao kratko ćebe. Odlaziš sa rečenicom neću mnogo da se napijem. Ulaziš sa društvom u šator, zdraviš se sa rodbinom vojnika šmekajući mesto pored lokalnih pičoraka. Sedate, prvo grabiš Vrnjci kolu, puniš čašu, ali taman da navrneš eto ti ga vojnikov rođak nosi na platou petnaest vrsta domaće rakije, vinjaka i pelinkovca. Snimaš odakle da kreneš. Pa može jedna, Bože moj. Izvrćeš domaću, snimaš sastav razdraganog benda koji zabavlja goste. Harmonikaš kao i po običaju nokat na maliću, narukvica od mnogo grama i prsten. Pevaljka dekoltisana, pod obavezom, i ako je ne bih pipnuo ni bacačem plamena ona je istakla grudi, očekivajući u sisama od Nikole Tesle, preko Đorđa Vajferta, Slobodana Jovanovića do ovih zapadnih moneta. Vraćaš pogled na lokalni seoski pičorak, kad ono čašica opet puna. Pa bože moj, jedna ko ni jedna. Cepaš drugu, kališ kolom, klimaš glavom i ako ne razumeš da li dekoltisana masna pevaljka hoće da nam saopšti da je vazdušna opasnost, ili pak da je dranje mačaka prijatno za uši. No, vratimo se običaju. Stiže predjelo, samim tim i treća domaća. Veselo, neka je vojniku srećan put! Začu se odnegde. Neka je srećan i uzimaš čašicu da nazdraviš i koliko navrćeš već od alkohola otrovani starojko ti na nos vraća rakiju rafalom iz tetejca iza tvojih leđa. Ala će neko da krpi rupe na šatoru. Zoveš lokalnog alkoholičara koga je vojnikova rodbina unajmila da služi piće da ti donese jedan rubinov Roze i jednu kiselu, gre'ota da se kali kolom više. Kako se ovali sa predjelom polako prazne tako dolazi vreme da se vojnik pozdravi sa rodbinom i prijateljima. Pozdravljanju se priključuju i roditelji koji idu sa punim čašicama i kucaju se sa gostima, vojnik iza njih da se slika i da pobere pare, a njegova sestra sa ukrašenom korpetinom da pričuva bati pare, da ne pogubi siroma. Slikao si se, dao mu crvenu, vraćaš se za sto, ispijaš špricer, i kako piješ kamerman uperio kameru u tebe, ti ne obraćajući pažnju na to cepaš punu čašu na eks. Jebiga, moraju ljudi da nekog ukoravaju dok se gleda VHS kaseta posle ispraćaja. U glavi nastaje cirkus, a i pod šatorom jer je razdragani bend upravo raspičio četničke pesme. Svi ustali, skaču, ciče, pište, vrište samo ti sediš. No, ustaješ i ti polako, klatiš se u ritmu muzike, ispijaš, pokazuješ prepariranom kelneru da ti je prazna flaša i kao po običaju da te skine s kurca daće ti dve flaše rozea i dve flaše vode. Od ovog viška jedino glava boli. Vojnikov otac uzima mikrofon da se zahvali gostima i da poželi prijatnu večeru. Posle njegovog govora poćinju da svitkaju ovali sa pečenjem, volj ti jagnjetina volj ti prasetina. Sa rakijom se konačno prestaje da bi se masno pečenje mazalo špricerom. Merkaš parče prilikom spuštanja ovala ispred tebe, trsi, jedi, ipak neće vino samo da se popije. E kad si napravio podlogu, i kad su svi krenuli da piju, i da se vesele uz dranje mačaka razmišljaš gde sa ortacima na buksnu. Ali ni to nije problem, iza šatora, nego šta. Po povratku u šator vraćaš se na svoje mesto, jedva. Nastavljaš da piješ, od vrućinčine si naravno mokar, pa ti salvete obično služe da se brišeš od znoja. Svi mlađi gosti su na nogama. Skaču, vrište, grle te, zovu u masu. Ajd, ne valja da se kulira situacija, pridružićeš im se naravno. E tada na jednom uhu čuješ kako te neko naziva svojim bratom, osećaš kako ti pijan prosipa piće po leđima dok na drugom uhu ti situaciju odvlači lokalni pičorak kome se piški pa te pita da ode do tebe, sa tobom, lepo u toaletu da se opusti dok ti čekaš mrtav pijan u sred dnevne sobe ispred roditelja da se gospođica olakša očekivajući da ćeš se ogrebati uz put do šatora za snošaj, makar za blajv. No prc, žuri se, drugaricu joj prevario dečko pa mora da je teši. A, sledeći put baba seru, plati pa pišaj. Vraćaš se na početnu poziciju, vidiš kako lokalni momci lupaju čaše i flaše od glave, i kako se traži žrtva da nekolicinu njih odveze na ušivanje. Jebiga, zajebani su Toma, Šaban i Sinan. Teraju na lom. Sledi magla, tako gustu maglu nisi nigde video. Što od dima, što od alkohola koji ti je zamaglio sve. Popeo si se na drvenu klupu, uhvatio se za šipku od šatora, vitlaš prstom, šatro veseliš se dok te fotograf juri po šatoru da ti uvali sliku sa vojnikom, koja košta sto dinara. A bato, od posla nema ništa, pa vidi na šta ličim. Ne želim ovom slikom da sutradan dajem svojoj deci loš primer, neću, nosi. Pa koji si se moj slikao. Očekivao sam da ću biti lepši. I da ću bar izgledati trezno. No, nastavimo sa alkoholisanjem. Kraj, prekid filma i zujanje u ušima. Samo se nadaš da je sekcija za puteve podebljala belu liniju, da te odvede do kuće. I kad se u istoj probudiš, u svom krevetu, sa jednom cipelom na terasi, a drugom na nozi, jedna nogavica svučena, druga se smuljila do cipele, koja se ne prepoznaje da je cipela, ili mi se za nogu zalepio ogroman grumen zemlje. Da bih na kraju iz pantalona ipak izvukao presavijenu, mokru i zamazanu sliku sa vojnikom.
