Jezik koji je bio zvanični u jednoj zemlji duže od 70 godina. Jezik koji je u toj zemlji govorilo 24 miliona ljudi, plus par miliona emigranata. Jezik koji su razumeli svi od Vardara, pa do Triglava. I svi su voleli da pojedu dobru Podravka juhu, a da ne cepidlače da li je supa ili juha. I svima je bilo lepo da u džepu imaju crveni pasoš, a da ne cepidlače da li je putovnica ili pasoš.
Sa godinama koje su okupirali topovi, popovi i lopovi, pored svega što je nestalo, nestao je i srpsko-hrvatski jezik. Pridružio se u aleji bivših latinskom, starogrčkom, aramejskom... Jedino ga još Wikipedija prepoznaje. Mi ostali preko noći savladasmo četiri jezika.
Narodna skupština, 1928. godina
Stjepan Radić: Oprostite gospon predsjedavajući što sam zakasnio. Vlak je imal problema.
Puniša Račić: Koliko sam ti puta rekao da nije vlak, no voz?
Stjepan Radić: Miran sjedi u tim hlačama...
Puniša Račić: Sa' ću da ti jebem sve po spisku... I za hlače, i za vlak...
_______________________________Beograd, 1964. godina
Tito: Za kaj... Hm... Hm... Majku im božiju...
Krcun: Gde nađosmo ovoga što jedva naglaba srpsko-hrvatski za najvećeg sina?
Tito: Kaj Krcune?
Ranković: Ništa druže Tito. Kaže Krcun – Druže Tito mi ti se... Pevaj Krle... kunemo, da s tvog puta nikad ne skrenemo...
Krcun: Hoću da pevam Titu, zabole me. Pa nije drug Staljin preda mnom...
________________________________Španija, 1986. godina
Kreša Ćosić: Imamo 9 punti prednosti... Kol'ko još? Minut do kraja? Ne dajte im šutirat tricu. Jesi l' čuo Divac? Dražene, ti vodi balun.
Dražen Petrović: Udvojiće me.
Kreša Ćosić: Neka izađe neko po balun onda. Ti Divac nemoj. Slušaš li ti? Razumiješ li srpsko-hrvatski?
Dražen Petrović: Hajmo momčad. Rutinirano do kraja.
Vlade Divac: Hajmo polako. Samo rutinski da završimo i u finalu smo... :šapuće Draženu i Aci na uvo: Ma, ovo je sve gotovo. Ne znam šta je Kreši. Ako ovo izgubimo nosiću bradu do kraja života.
Dražen sa osmehom pogleda u njegovo ćosavo lice.
