Ekipica ortaka oko tridesete, koja se skupila na bleji posle mnogo vremena, jer prošli su stari dani kada su po ceo dan bili zajedno na ulici. Sada su došle obaveze. Posao, žene, deca, ozbiljne veze, a i nema se snage kao pre. Omatorilo se.
Karakteriše ih to da i pored toga što su postali ozbiljni ljudi na poslu i u kući, kad se ponovo ovako sakupe na vops u parkiću, podetinje i postanu isti kao kada su imali petnaest godina.
- Matori što volim kada se ovako skupi nas dvadeset. Nismo odavno.
- Ma bleja je zakon, odmara mozak.
- Jeste bre.
- A još i ovako lep dan. Ma vrh.
- Ej čekaj jel ono Ljuba Manki?
- Jeste, jeste. Vidi ga sa nekom ribicom je.
- Snimio nas je. Pazi ga što se uprpio da prođe pored nas, a nema gde, pa mu glupo sada da se okrene nazad.
- Koji mu je kurac? Što neće pored nas?
- A da ga ne bi zajebavali, kao pre što smo.
- Idi bre, koji mentol, pa nismo klinci više. Svi trideset prešli.
- Šta ćeš. Mora da je navukao traumu od nas.
- A vidi što nas gleda. Kao da moli da mu ne dobacimo nešto. Pazi ga što je usporio hod.
- Koji lik, ne verujem da nas i dalje smatra tako neozbiljnim.
- Indijanac jedan. Ček samo da mu se javim. Ej Ljubo!
- Ej momci! Ćao!
- Jel ti to ona devojka, što si rek’o bolje išta, nego ništa?!
- Ahahahahahahaha koji si ludak. Ne verujem šta si mu rekao.
- Ehehehehehe mentolu jedan. Vidi ga Ljuba što se pravda devojci ehehehehehe
- Au brate, suze su mi pošle od smeha. Pa jesi mor’o brate?
- Naravno da jesam. Znaš da mi Ljuba oduvek bio specijalitet.
