Statizam

Prva mladost te je sustigla nespremnog, nametnula promene, odluke i izbore, preselila te u život, iščupala te iz korena, plitko posejanog, napunila ti glavu idejama i pitanjima o ženi, pripadnosti, sreći, smislu, besmislu, ludilu..Stala je pred prag i rekla Ja sam tu, a ti si je prigrlio rukama, uzeo je zdravo za gotovo - šta si drugo i mogao? Našla te je negovanog i mekanog a ostavila u ožiljku, pobunjenog, u strepnji i nemiru. Naučio si da piješ, pušiš i da se braniš kad je moguće, bežiš kada je neophodno. Smrt je prošla pored tebe, okrznula te nehajno svojim skutom, a ti si shvatio da erozija ne spira samo zemlju od kopna već i ljude iz života, prolazan si, lomljiv, nećeš živeti zauvek, jer zauvek je ko zna šta.

A onda je i ona, mladost, posustala i ostarila. Video si je u drugom gradu, nesposoban za opstanak a prividno nezavisan, tvoja visprenost se ogrnula jesenjim bojama i krenula da klizi kroz prste poput peska, nezadrživo, jasno si to uvideo; možda je kasno, ne znaš da li je kasno, ne želiš da bude kasno.

Tražio si sebe tamo gde nisi mogao biti, oprobao se na lošim stvarima i već su ti dosadile. Dovodio si u pitanje vrednosti, sumnjao u vrline, bojažljivo izvirivao proučavajući lepotu. Otkrio si radost čitanja, boju glasa mrtvih ljudi i miris starih hartija, shvatio si da je sve laž, šta god da je sve i šta god da je laž - oduvek si sumnjao da je neistina. Mučnom potragom došao si na mesto gde opšte postojanje i svoje postojanje u njemu možeš da sagledavaš objektivno, shvatio si da si tačka u prostoru, interval u vremenu, a oni su beskonačni, a ti si jedan i nećeš se ponoviti - šta učiniti?

Negde si pročitao da čovek živi ka spolja i ka unutra i razumeo si da je to istina, prihvatio si činjenicu da napolju žive vukovi, i vukove jedu vukovi, i sve ima vuka u sebi. Tamo su strah od rata i ludila, gladi i nepravde, zavere, šarade, otrovi u vazduhu i vodi. Vratio si se smrti, sreći, potrazi, smislu - i shvatio da si od odgovora daleko podjednako kao što si bio pre deset godina, da čovečanstvo, pametni i mudri tragaju za istim odgovorima kao ti, kao i svi, i već 30.000 godina ne nalaze odgovore jer njih nema, jer smisao i sreća su u samoj potrebi i potrazi. Rešavaš da odlučiš od sebe taj svet koji troši i zamara, posvetiš se sebi i onome što bi mogao biti - jer šta će to od tebe postati, moj prijatelju?

Postavio si temelje, počeo da gradiš svoju galaksiju, jer ako u ovom svetu nema sreće i spokoja, stvorićemo naš, gde će ih biti. Nazvao si je Andromeda. Živi u tebi i puniš je razmišljanjima, džezom i knjigama, Nerudom i Borhesom, krivim ogledalima, plavim tigrovima, Alefom, šahom, eksperimentima i usudima. Iz nje zrače pronicljivost i naboj duha, izbijaju ti iz očiju, više stvaraš a manje se prilagodjavaš, manje govoriš a više slušaš. Trpiš optužbe ljudi da se ne javljaš, da ih izbegavaš, povukao si se u sebe i postao si čudan, sam sebi dovoljan, slabo se krećeš, ne provodiš se, ne uživaš, skoro da i ne radiš, opstaješ..Gacaš po barama u poderanim cipelama, ljudi ne razumeju šta u tome ima tako smešno, poveo si računa o ishrani, televizor odavno ne gledaš, novinama se ne obmanjuješ, batalio si gandžu jer nema smisla, puštaš alkohol da te izbegne kad god može, imaš potrebu da se izraziš, nešto ostaviš, da se održiš kroz neko svoje delo makar u mislima i navikama drugih. Skupljaš prašinu po pozorištima, raduješ se čudacima i senkama u ljudima, sveo si svoje potrebe na minimume, sviraš bas, pišeš stidljivo i nezgrapno slikaš, tražiš nekoga sličnog sebi da ga naučiš, da te dopuni, da mu ukažeš, da te obogati, da iskusite, poletite, da sa njim sagoriš i padneš, pa ponovo poletiš.

Razmrdan, razuzdan, opčinjen i zanesen postojiš, prožimaš se, traješ i prolaziš, uživaš u posmatranju pokreta u kojima učestvuješ, tiho i na svoj način, dok se drugima čini da se urušavaš i statiraš.