Danas sam, verovali ili ne stopirao sat vremena, i dvadeset minuta. A sunce upeklo, kao što nije protekle dve nedelje. Prošlo je stodvadesetjebenihosam automobila dok mi je neko stao. Zašto? Zato što smo postali govna.
Ok, niko nije dužan da meni stane. Kao prvo ko sam ja za njega ? Niko i ništa. To je oke. Ali valjda kontaju da stopiranje nije sport kojim se bavim u slobodno vreme, već da tako moram. Ili nemam auto, ili nemam para za gorivo, ili hoću da uštedim na autobusu... Da li neće niko da stane zato što gledamo previše američke filmove, pa se bojimo raznih stvari, ili je ono drugo, što me više plaši. Čovek više ne veruje u čoveka. E onda smo, žao mi je, otišli u ono što počinje na K, a završava se na urac. Čim ti ne veruješ čoveku iz svoje zemlje, kakav god da je i kakva god da je, nema sreće za tebe. Ne ovde. Ne nigde. Kome onda veruješ da mi je znati.
Možda ti je pak krivo što pokušavam da uštedim na tebi. A to ne smeš da dozvoliš. Niko nije ni tebi, zar ne? Ti si to uradio svojim znojem, i ja to poštujem, ali brzo si izgleda zaboravio sebe. Sebe pre tog auta u kom se voziš. Sebe koji je možda nekad i stopirao na istom mestu gde sam sada ja. Ali, jebi ga, ti si sada nova ličnost i to tebe ne dotiče. Ti si sad svoj čovek. A zaboravljaš da se čovek pokazuje u nesreći. Ali nema veze. Ko ti jebe mater...
Kako sam odužio, više nisam ni ljut. Sad mi žao takvih slepaca. Žao mi nas i naše budućnosti.
Jedina nada mi je 128.
Lepo si se požalio moram ti reći... ja stajem samo onima koje poznajem, a nikad nisam stopirao jer ne znam kakvo govedo mi staje i da li će mi izvaditi bubreg negde usput...
Јесте тако, ја кад ми неко приђе и тражи ми телефон за позив ја лажем да немам кредита, јер очекујем да ће да шмугне са истим, на исто се своди...
Skoro da i ne stopiram.
Nekad sam se tako vraćala sa posla. Nailazila sam na normalan ili fini svet.
Bilo je frikova (jadan je stao pored puta, izašao, pokupio poluraspadnutu lešinu, bacio je u šiblje jer je smatrao da životinje-čak i mrtve, to ne zaslužiju);
bilo neočekivano dobrog sveta (jedan lik me pitao gde stanujem i dovezao do ispred kuće, vratio se posle na svoju trasu, jer je procenio "da mi treba pomoć"-a to je bila istina jer sam bila više mrtva nego živa-hvala mu, ulepšao mi je taj dan);
bilo je raznih ispovesti ("E, noja ti, lako ti je, a ja radim u pederskoj firmi. Sve sam peder, a vidi me, lože se na mene...bio sam pomoćnik direktora, sad više nisam.")
....
Dadoh plus,samo zbog završnice...vrlo zanimljiv stil pisanja i na drugim defkama.