Suvozačke neugodnosti

Svakom vozaču je dobro poznato koliko suvozači mogu da učine vožnju napornom - roditelji, prijatelji, devojka, žena..Uvek se nadje neko da prigovara, da zvoca kako treba da voziš, da usporiš, držiš obe ruke pravilno na volanu, jednom rečju, obećaš sebi da sa njima više nećeš sedati u kola, i poželiš da istog trenutka staneš i kažeš - evo ti volan, ti vozi! Medjutim, dogadja se da najebeš i kao suvozač, sticajem okolnosti sedneš sa nekim u kola po prvi put (stopiraš ili neki drugi razlog), i zbog toga se gorko pokaješ..

Vraćam se za Novi Sad od kuće, gledam kad imam bus, i iscima me poznanik da idem sa njim i njegovim ćaletom, oni imaju neka posla pa im je usput. Taman ne platim bus 400 kinti, kontam stići ću pre, ostaviće me blizu stana - super, idemo!

Prvo što sam skontao kada sam seo u kola je da će nas voziti ćale, a drugo je to da je čovek duboko zagazio preko šezdeset godina, nosi naočari ekstremne dioptrije i ima reflekse kao da su ga izvadili iz frikomovog frižidera. I taman kada sam pomislio da će putovanje trajati dva sata, skontao sam da deda nema nameru da vozi ispod 100 gde god ne mora..

Prva krivina, kola hvataju ivičnjak, leti šljunak, sin mu viče da pazi kako vozi, za malo u kanalu da završimo..
- Ti da ne sereš, ja kad sam vozio ni u planu te još nisam imao..
- Ma znam ja, nego mani ti mene tih tvojih priča, nego..Nego - alo! Gaziš liniju, preći ćemo u drugu traku!
- Ćuti tu i pusti me da vozim..
- Pa je l vidiš..
- Vidim..
Sledeća krivina, deda ne smanjuje gas, uleće, hvata šljunak..
- Alo ćale pa šta radiš, treba u jednom komadu da stignemo! Koči i daj meni da vozim.
- Ti da voziš!? Mene da voziš u mojim kolima? Pa ti znaš da sam ja šeset treće u vojsci bio lični šofer..
- Znam šta si bio, aj što ćeš ti poginuti, što ćeš nas dvojicu da poubijaš..
- Daj ne seri i ne prizivaj zlo! Ja da vas poubijam! Vidiš da momak uživa, mlad, voli brzo da vozi, je l tako momak..
- Ma ne brinite vi za mene (u sebi mislim gledaj put sve ti jebem izginućemo stvarno).

Sa pola točka povremeno gazimo u levu traku, brojim krivine do Novog Sada..Šleperi mi nikada nisu veći izgledali. U sebi se molim sedamnaesti put, ova dvojica se svadjaju, prepiru, ja ćutim i ponekad klimnem glavom kad me nešto pitaju..Trudeći se da ne skontaju da sam se ukenjao!
Na pamet mi odjednom pade - VENAC! Auuu Bogdane e tamo ćeš da fasuješ u prvoj krivini, ako uopšte stignemo do venca! Obilazimo na punoj, kršimo dvadeset peto saobraćajno pravilo..Venac..Stiskam zube i pesnice, a na licu mi stoji neki zgrčeni, jedva razvučeni osmeh čoveka koji se sprema da urlikne - Koči! Odavde idem i peške ako treba!

Stižemo u Novi Sad. Izlazim odmah posle mosta na foru da živim tu blizu, noge klecaju, razmišljam čak i da se sagnem i poljubim zemlju..Kola odlaze, a ja ostajem sa nadom da ih sutra neću videti u crnoj hronici. Sledeći put idem vozom.