U liftu sa komšinicom

Приземље (чекајући лифт):

Ја: Добар дан, госпођо.
Бакутанер: Шта кажеш?!
Ја: Кажем, добар дан!
Б: Шта се дереш, море? Нисам глува. Добар дан.
Ја: Извините, нисам мисл...
Б: Добро де, чек да уђем прва, ја ћу до поткровља.

У лифту:

Б: Ти живиш у овој згради?
Ја: (себи у браду: Јок, радим у лифту, к'о онај на Титанику). Да, живим. Односно, станујем овде.
Б: А видим ја одмах да си прирвремено, много си ми фин нешто. А овде нема финих. Крени од приземља па на горе, све горе и горе.
Ја: Не знам, заиста.
Б: Наравно да не знаш кад ниси провео дваес' година у овој катакомби, темељ јој се не познавао, дабогда! Ево овде на другом је имао један што је мокрио у лифту сваки дан. Срећа па је побего у Аустрију пре две године, иначе је требало клозетску шољу да уграде. А доле на приземљу живи она курва Јованка. Пола зграде и дан-данас не говори због ње. Кажу да је Тито свраћао једно време код ње, ко ти му га зна. И за мог Ратомира, покој му у души, се причало да је свраћао, свраћао му ђаво у гроб сваки дан дабогда.
Ееее... Добар је био Броз, само га жена укопа. Чим се то Јованка зове, не мож' бит да ваља. Како се живело за време Тита... Ееее... Јебале га Јованке.
Ја: Госпођо, ја излазим овде на десетом. Драго ми је да смо попричали. Довиђења и пријатно.
Б: Ееее... Добар је био Тито...

Док сам ишао ходником, према вратима, севнуло ми је кроз главу ''Тито је био ђубре диктаторско; Јеб'о ме отац, кад живим на десетом спрату''.