Uteha

Porodica, uža i šira rodbina, komšije, poznanici...Koji te svako malo smaraju kada ćeš se ženiti, iako si gay za koga kiseonik postoji samo po retkim gradskim rezervatima. I tako godinama. Majka više i ne pita, otac pita samo kada zbog nečega želi da ti "utera", familija i porodični prijatelji na slavama, tudjim svadbama i ponekoj sahrani koju ne možeš da izbegneš, komšije te prepadaju po stepeništima, haustorima i liftovima. U početku se braniš izbegavanjem i smušenim odgovorima koji čak i tebi deluju neuverljivo, kasnije, u prolazu (pošto se više i ne zaustavljaš), dobacuješ kratko i nemarno "dogodine", "u junu", "sutra", "evo nije loše, kako vi"...Dok u sebi mrmljaš "sin ti šmrče gram i po žutog dnevno nesrećo" ili "ćerku ti po Košutnjaku razvlače ološ i Cigani"...Što opet nije otrovna strela prezira već suva istina. Tri su moguća izlaza - odlaziš u drugu zemlju ili grad i izbegavaš da se javiš na telefon (sem kome baš moraš);
ženiš se, i sa manjim ili većim uspehom živiš drugu vrstu agonije;
ženiš se sa najboljom prijateljicom koja je takodje gay.

Ali taj beg u legalne vode predstavlja tek kratki predah jer - nećeš stići ni da se osvrneš, a već sedite na nekom užasnom skupu, gde vas familije, prećutno, sažaljivo optužuju jer nemate dece (tvoja nju, njena tebe); dok neka prostodušna budala, u najboljoj nameri i možda s punim pravom, ne izgovori ono što se većina prisutnih odavno pita - dobro bre majku mu, kad će to unuče da se i ja malo radujem...Zatim, po pravilu, usledi dug trenutak opipljive, neprohodne tišine, koju napokon remeti neko sa dovoljno prisebnosti i zdravog razuma, uputivši nezgrapnu primedbu vezanu za politiku, sport, supu koju upravo odnose sa stola...