Svako ko radi od 8 do 16h, pa kad se na to doda i put do kuće, za život mu ostaje samo veče. Živi uveče, dakle - večernjak.
U tih recimo 6 sati (od 17h do 23h) - kada bi trebalo da se odmara (jer je čitav dan rinto ko konj) - njemu ili njoj treba da stane sve ono što čini život. Pošto tu ima dosta esencijalnih stvari poput pripremanja hrane, jela, pranja suđa, održavanja stambenog prostora u normali (od običnog usisavanja pa na dalje), održavanja lične higijene, vršenja fizioloških potreba... jako malo vremena ostaje za takođe izuzetno bitne, zapravo takođe esencijalne potrebe, kao što su provođenje vremena sa svojom djecom i VASPITAVANJE iste, provođenje vremena sa partnerom, seks, druženje sa prijateljima, itd... a gotovo ništa vremena ne ostane za fakultativne stvari, a koje bi zapravo trebale da budu glavne, kao što je posvećivanje vremena stvarima koje nas stvarno interesuju i do kojih nam je stalo, vrijeme za sebe, kulturni život, čitanje, itd... A da ne pominjemo to da ako nekad i dođe do toga da mu se otvori neko vrijeme za te aktivnosti, uglavnom će biti isuviše umoran i mentalno trom da bi ih na pravi način doživio. (Sindrom gledanja "kroz film" umjesto gledanja filma.)
Večernjaci se prepoznaju po hroničnom manjku D vitamina i izgubljenom osjećaju za Sunčevu svjetlost, te poslovnom pristupu vikendu - pošto pate od hroničnog nedostatka vremena - imaju imperativ da vikend što pametnije iskoriste i da im ni slučajno ne propadne.
Ja sam takođe večernjak - ali za razliku od hardkor večernjaka, koji imaju porodice, ja još imam taj luksuz da uveče lelemudam i zajebavam se, koliko toliko, ali opet, samo uveče.
