Никад нема место које може назвати домом, нигде не припада, лута дремајући ослоњен на аутобуско окно.
Гледа како промичу светла дрвених кућица у селу, где домаћини седају за скромну вечеру коју никада неће пробати, и како хитају рефлектори велеграда који га неће обасјати.
Сам и слободан. Са чежњом у срцу...