Никад нема место које може назвати домом, нигде не припада, лута дремајући ослоњен на аутобуско окно.
Гледа како промичу светла дрвених кућица у селу, где домаћини седају за скромну вечеру коју никада неће пробати, и како хитају рефлектори велеграда који га неће обасјати.
Сам и слободан. Са чежњом у срцу...
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.
Стандардно добра.