Ubica volje za igrom, i jedna od najnepoželjenijih pojava na terenu za basket. Bilo da se radi o klasičnom tipu devojke koja nema pojma o igri, ili o devojci koja je i provela par godina trenurajući, sve se svodi na isto - ona bi da igra, i oni nema šanse da je odbiju, ali je stvar u tome što je igrati basket sa devojkama isto što i da pokušaš da igraš ozbiljno na revijalnom meču za pomoć Japanu. Jednostavno, sve se svodi na zezanje. Problem je u tome što se na basket uglavnom ide na drugu vrstu zezanja, u prevodu, da se istrčiš, iskačeš, izguraš sa drugima i posvađaš sa najboljim ortakom oko toga da li je bio faul ili ne.
Opet, njeno znanje i veština kada je basket u pitanju su skroz nebitni (osim u slučaju da je član prvog tima lokalne prvoligaške ženske ekipe), i koliko god da odskače od tipične devojke koja jedva loptu hvata, nema šanse da da će iko protiv nje igrati ozbiljno. Jednostavno, nema šanse da se ti zaletiš na prodor pored nje, da isprobavaš nove driblinge pored nje, da igraš leđnu tehniku pored nje i lakovima je sklanjaš sa leđa.
Sa njene strane gledišta, postoje dva ugla: Prvi, ako baš nema pojma o igri, i nema ni malo muškog takmičarskog duha, onda ona ni ne obraća pažnju na ovo gore napisano; i drugi, ako je takmičarski nastrojena, zna startnu petorku Juge iz Indijanapolisa 2002. i trenirala je par godina u lokalnoj ekipi, e onda je već došla u tu situaciju da žali za tim što je daleko bolja od svojih vršnjakinja, ali opet nedovoljno dobra i ozbiljno shvaćena za igru sa muškima.
- 'Ajde da odigramo jednu 1 na 1, može?
- Ma nema šanse... Mislim 'ajde, ali ja ću igrati opušteno.
- Ne! Hoću da igraš ozbiljno!
- E to tek nema teorije, ne mogu protiv tebe ozbiljno, ti si... žensko...
- Igraj sa mnom, kao da igraš protiv Dvejna Vejda lično! Molim te!
- Ne mogu, nema ništa od toga, jednostavno, nemoguće je... Kao da me teraš da na svadbi plešem valcer sa najbolji ortakom...
