Život kao na filmu

Došla teška vremena pa ljudi vikende sve više provode uz filmove, a sve manje u društvu. Tako dva dana ispiranja mozga otvore put i vrata nekog drugog sveta pa se neki malo više zanesu.

Budilnik zvoni u šest ujutro drmneš ga onako filmski da se ugasi, posle petnaest minuta skočiš i vidiš da kasniš. Setiš se kako se Supermen brzo presvuče pa pokušaš isto. Istrčiš na ulicu i vidiš kako ti autobus odlazi. Pod utiskom one jurnjave po gradu koju si gledao juče posle ručka potrčiš za autobusom. Nije to baš tako lako ko što je izgledalo na filmu ali ipak stižeš.
Uhvatiš se za šipku, a na drugom kraju autobusa ugledaš ribu koja izgleda bolje nego ona iz sinoćneg pornića. Zamišljaš već šta bi joj radio, u autobusu, napolju, bilo gde. Vidiš da te gleda i misliš već je rešena stvar samo da se skine, a ona zapravo gleda kako si naopako obukao majicu dok si se pretvarao da si Supermen.

Kasniš na posao samo pola sata. U stilu Džejms Bonda pokušavaš da se provučeš neprimećen. Sedaš na mesto misleći da te niko nije video. Sem portira i svake sigurnosne kamere niko i nije.
Sediš nezadovoljan na poslu jer radiš ono što najviše mrziš, a ništa drugo sem toga ne znaš jer si za to završio fakultet. Njega si upisao samo zato što si mislio da ćeš na fakultetu živeti kao u Američkoj piti.