50 godina zajedničkog života i suživota. Uglavnom misaona imenica za većinu mlađih parova, a nešto što se podrazumevalo kod starijih generacija. Ako ih pre toga neka viša sila ne rastavi...
Starine posle toliko godina ne moraju ni da pričaju. Čitaju misli jedno drugom i ćute uz tanku kafu sa navr' kašičice šećera. Deca će možda doći da im čestitaju, ali sa par dana zakašnjenja. Obaveze jebiga, a unuci će zaboraviti sigurno. Ipak, dan kad se dele penzije nikad nisu preskočili... I to je nešto.
Dočekaće ih baba i deda kao i obično, sa domaćim sokom i kesicom Negro bombona, pitati za zdravlje i školu, i možda za ljubav. Saslušati šture i nervozne odgovore i pokušati dati savet kako se dođe do pola veka braka. Teško da će ih saslušati iko, jer žure ovo-ono, a baba i deda su takvi smarači... Ispratiće ih sa uzdahom i klimanjem glavom puni ljubavi i razumevanja. I oni su bili mladi pobogu, i znaju kako je to.
-Eto stara, dočekasmo zajedno pola veka. Ko bi reko...
-Jesmo vala. Bilo je teško, al je bilo i lepih dana. Bar smo tu decu othranili i na put izveli, a i divne unuke dočekali...
-Koje unuke?
