Kilav na jelu, večito slabog apetita. A što bi naši stari rekli, kakav na jelu, takav i na delu. Mora čovek bukvalno da mu gura hranu u usta. Noćna mora svih ugostiteljskih radnika, kuvara, pekara, poslastičara, a ponajviše baba.
- Sine, ajde da ti baba smota još 2-3 palačinke, samo si 5 pojeo.
- Ali, baba, nisam gladan.
- Juuuuu, kako nisi gladan, pogle kakav si k'o pritka za boraniju!
- Ama ne mogu, baba. Supa, podvarak, palačinke, nema gde da mi stane.
- E, večito si slabo jeo, oduvek si bio zloješan, to te majka napustila. Nisi ti moje dete, ne bi ti takav bio.
______________________________________________________________
- Bili Mića i ja sinoć kod Pece u pečenjari. Sednemo mi, konobar na pita šta ćemo, ja naručih dva kila prasetine, reš pečena, tri dana da je jedeš, ne možeš da se najedeš, bokalče crnog, činiju rena da zaljutim ono pečenje. Pita konobar Miću šta će, on mu kaže da mu donese 300 grama jagnjetine, al' samo krtinu bez kostiju i čašu crnog. Gledam ga ja, gleda ga konobar, sramota njega, sramota mene, ja da sprečim bruku, kažem konobaru da donese kilo jagnjetine i još jedno bokalče crnog. Mića se pobuni, kaže mnogo je to za njega, ja ga šutiram ispod stola, kažem mu da ne brine oko plaćanja, da ću ja da častim. Donese nama konobar, krenemo mi da jedemo, Mića mrljavi, ni pola od onog pečenja nije pojeo, popio pola čaše vina. Ja posle uzeh onu jagnjetinu i vino što mu ostalo, gre'ota da se baci. Jagnjetimna meka k'o duša, a vino Pecino domaće, uvek samo mene i moje društvo donosi. Jebote, idem stalno kod čoveka, sa svakim sa kim sam iš'o, nijedan nije ustajao, a da nije pojeo makar kilo pečenja. Obruka me ovaj sinoć, neću s njim u kafanu više nikad.
- Vala Mića je večito bio zloješan.
