Persona rođena 1984. god. ili poslije. Vučko, maskota zimske Olimpijade 1984. je starijima orijentir u traženju partnera ili piletine - zavisi šta vam duša traži. Ili izraz za osobu puno mlađu od govornika.

Ono što definiše čoveka u raznim situacijama. Nebitno da li si ikad gasio zapaljen komp dedinom rakijom koja je ostala nepopijena jer je komšija Zoran ostao trajno slep nakon konzumiranja ili si mrtav pijan smatrao da je bolje da odmah samovoljno skočiš u kanal umesto da pokušaš da se pomeriš da bi nailazeći auto prošao pored tebe. Nebitno da li si od iznenadne sreće povikao nešto sramotno po čemu si kasnije dobio nadimak ili si instiktivno rekao da ti je omiljeni film Kickass. Čovek se po prvoj reakciji poznaje.

Ono što te jebe kad te ne jebu dva posto.

Пола дванаест увече, полако се појачавају мелодичне крајишке песме на радију, машина се загрејава дрва ће да се секу кад је јефтина струја, дабоме.

Порњава на dial-upu.

Ја сам тада имао четири, а Станица, моја сестра две године. Били смо као и сва остала деца, здрави и прави, али смо били веома сиромашни и једва састављали крај са крајем. Отац и мајка су се борили колико су могли, било је изузетно тешко. Отац је радио по дванаест сати у жељезничари и једини доносио новац у кућу. Мајка ја била домаћица.

У лето две хиљаде четврте, брат од стрица мога оца је испраћао сина у војску. Правили су велику гозбу и ми смо наравно били у званици. Породица брата мог оца је била изузетно имућна, бавили су се откупом и препродајом челика и имали су неколко луксузних хотела. Ми смо били веома сиромашни, али код оца и мајке је важило правило да се на свако родбинско весеље морало ићи. Као и обично, припремли смо своју једину одећу, отац се узајмио за поклон, а оно што је мени као малом дечаку остало урезано у сећању јесте домаћа Жито торта коју је мајка увек правила за овакве прилике. Њој је та торта била изузетно важна. Када буде готова, ми као деца смо гледали у њу као у неку тотем, баш због тога што је њој толико значила. Ја сам поред неког страхопоштовања према тој торти, иако веома мали, осећао у исто време и жал за мајчиним од свакодневног рада огрубелим рукама којима меси.

Дошао је и тај дан. Прослава као и прослава. Долазак, љубљење, мајка је торту на улазу оставила на платоу намењеном за исте. Нашу торту оставила је међу осталим, велелепним куповним тортама од којих је свака појединачно коштала као сва одећа коју ја и сестрица имамо на себи. Оставила ју је бојажљиво посматрајући је као мене код учитељице када сам пошао у први разред. Не брините госпођо уклопиће се. Прослава, прослава, прослава, четристо гостију, лудница. Сви скачу веселе се, рсају. Нас четворо смо преседели цело вече. У десет сати се пригушује светло, домаћин најављује торту. Какву торту, па ово је испраћај а на свадба? Конобар доноси нашу Жито торту и поставља је на сред сале. Домаћин позива све госте да доћу и почну гацати ногама по торти. То су и урадили, четристо људи је гацало ногама по њој док се није претворила у крем. На крају дошао је један сасвим мали човек извадио курац и почео пишати по свој тој смеси.

Dobar dan, dragi gledaoci. Praznična euforija je svuda oko nas, svi se pripremaju za najludju novogodišnju noć. Pitali smo prolaznike gde će i kako oni dočekati novu 2016.-u godinu.

Zdravo, gde ćeš ti za novaka?

-Ne pratim tenis, a i ne volim Đokovića pozz.

Ne ne, nisi me razumeo, gde ćeš provesti najludju noć?

-Najludju noć gde ću provesti? Pa ne znam, verovatno negde u Amsterdamu na proleće kad skupim pare. Ješću pečurke i ti fazoni.

Aman čoveče za novu godinu gde ideš? Doček, kapiraš?

-Aa to. Pa nigde ne idem, ostaću kući sa devojkom. Osim ako moji ne pozovu familiju iz Švicarske kod nas, onda jebiga. Nemam plan B.

Dakle, ekonomska kriza uzdrmala je najviše studente, kao što vidite dragi gled...

-Ma koga uzdrmala kriza?! Nije kriza nego stvar principa gospodjice, da ne kažem gospodjo. Za Zlatibor imam para, ali ne dam užičkoj stoci 100 evra za noćenje. Aloo, pa šta je ovo, Majami bič? Agenciji da dam 100 evra za "doček u Bratislavi, 5 dana, 2 noćenja". Gospodjo, kako to 5 dana a samo dva noćenja? Ma marš u...

Dobro dobro, a naš gradski trg, neki restoran, klub, diskoteka?

-Ma kakav klub, kakav restoran. Da gledam 100 debila kako se debilišu? To imam na pinku i hepiju svaki dan. A da se pored moje tople sobe smrzavam na trgu? Oću boli me k... uvo. Lepo za te pare uzmem gram kokaina, next sokove, naručim dve karadjordjeve, i lepo ja i moja draga ludujemo celu noć, smejemo se, vodimo ljubav. Posle lepo legnemo zagrljeni pod jorgan i zaspimo. Šta ima lepše od toga?

Pa dobro, a recite nam da li imate neke novogodišnje odluke, šta planirate da promenite prvog januara?

- Ništa. Ne znam zašto su ljudi u tripu da 01.01. donosi neke promene u odnosu na 31.12. Meni veće promene donosi 14.05. Tad mi je rodjendan, znate, pa dobijem dosta para od rodbine, a i devojka me obraduje nečim.

Kakva vam je bila 2015-sta, šta očekujete od 2016-ste?

-Bila je odlična, od ove nove ne očekujem ništa manje.

Neka poruka za naše gledaoce?

-Bolje putujte i zimujte u februaru, cene padaju dosta. I slavite srpsku novu, jebeš ovu. Pozz

Otužna pojava, kvazisprdnja sa nekim nedostatkom neke javne ličnosti.

Kao, eto, mi smo tako dobri da i oko toga možemo da se zajebavamo a oko toga se kao ne zajabava ali mi smo takvi likovi opušteni da sve može sprdnja i zebancija dvaes četri kroz sedam nema granica, ludilo, šala, moreeee, zakintos, obala. Jeftino.

Сада већ легендарна изјава Сергеја Трифуновића са београдског митинга подршке Салету Прангији у предвечерје председничких избора, ових последњих. Дата на конто неких позива из Службе на његов мобилни и наводним сугестијама изреченим кроз кухињску крпу да мало смањи гас. После се испоставило да није истриповао, јер је извисио за улогу у "Сенкама над Балканом", серији у којој је ролу добио чак и достављач пице екипи на снимању.

Полако почиње да налази примену и у свакодневном говору такозваних обичних људи.

То ти је оно кад си клинац па те зову на журку.
Те клиначке журке са сокићима.
То је кад си клинац и кад имаш тај осећај промашености.
На клиначкој журци.
То је кад си ружни ретардирани клинац на тепиху и друга деца плешу.
У патикама и ципелицама.
Плешу увек уз Здравка.
Знаш оно: "Нешто ме тера Е теби као жени"

То је и кад клинке одлазе. Онако клиначки, без кривице, одшетају ти се из живота.
А Здравко јауче "Продужи даље, пали од мене јербо још си дете".
И оћеш ти сад да будеш јак ко Здравко, ал не да ти се.
Прска лимфа из очију.

- Ампутација Здравка

Е, то ти је оно кад ти израсте коштана структура, целулит, сисе и мускулатура, па помислиш како си јак, како си надрастао тај јефтини очај, тај непријатни осећај одсуства.
Клањаш се перспективи, Смислу, заљубљујеш се помало у себе ...
Стојиш испред огледала, посматраш своја слана рамена ... маме те.
Трљаш стомак сапуном, сапуница се цеди, мокром ти се скупе брадавице па изгледаш ко на филму.
Пријатна илузија.
Али.
Да, увек има Али.

Здравко се управо томе нада.

- Здравко страјкс бек

Да.
Враћа ти се кад си најјачи.
Најохолији.
Да те понизи.
Приземи.
Врати ти онај хаос, ону опору носталгију, зови је меланхолијом, небитно ми је.
Здравко Бич Божји.
Не Бич као бичарка, него .. онај што те посрами, учини поново богобојажљивим.
Слабим.
Небитним.

Да, јако добар осећај ...

Služe za nalaženje dobrih riba i organizovanja žurki evo nekih dobrih riba

Srpska verzija dece u Africi.

Osoba koja radi putne isprave za onaj svet.

Jedino mesto gde seks još uvek dolazi posle braka.

Партибрејкерско питање које ти следи, ако још ниси постао човек, а планираш да се упустиш у нешто велико, или направиш неку глупост. Није све у љубави, има нешто и у лови.

По Дарвину кад је човек постао од мајмуна, ваљда ће једног дана од свих нас.
Наравно, постоји много ствари које те воде у тај свет одраслих људи..
Први коитус, кључеви од кола, прва плата, жена, деца, схватање да кева ипак најбоље кува.
Али кад се то дешава?
Дешава се после две године бироа које долазе после 4 до 6 година факултета,
који јопет долазе након средње итд. Значи са 30, људи постајемо са 30 лета господњих (+-5godina).
Али шта је са оним ликом којег се сећаш из шестог разреда. Дошао је код вас на почетку године, пукао пети, није га волела ова из физике, математика такође није ишла.. Био је фаца увек, старији од свих вас, био живахан да не кажем БРЕзобразано-немиран. Завршио некако са вама, није отишао на пријемни. Ћале му вариоц, свршио неки курс, са 16 почео да ради ко ћала у радионици(живот га натерао). Са 20 је већ гурао колица са једним дететом па са другим, а кад си ти напунио 30 и кренуо да частиш другове јербо је легла прва плата(ипак је то онај осећај самостално зарађених првих пара у животу) ваља се прославити зар не? А он? Он је јурио уџбенике за пети разред основне клинки и други основне клинцу..
Када је он постао човек?

Borac protiv kapitalizma. Borac protiv olimpizma. Borac za jedan novi svet (namerno ne kažem bolji, jer bi to značilo da je i ovaj dobar). Neki kažu i borac protiv vetrenjača.
Duci je u javnosti poznat kao jedan od najboljih košarkaša sveta i kao čovek koji 1972, napušta olimpijski tim iz protesta. Svi su se dogovorili da napuste igre jer su bili prevareni, nepravedno izgubivši trku za zlato od strane nadopingovanog autsajdera Puerto Rica (za koga je utvrdjeno da su barem dvojica igraca bili dopingirani a FIBA nije poništila utakmicu!). Igrači se dogovorili da svi napuste ove i inače vrlo dramatične igre medjutim jedino je Duci imao obraza da održi datu reč.
Nakon sportske krarijere, intelektualno se izgrađuje, postaje magistar pravnih nauka (nije doktorirao zbog smrti mentora), doktor filozofskih nauka i “prećutno”, doktor iz oblasti sporta i fizičkog vaspitanja, kažem prećutno, zbog ideja koje bi dovele u pitanje instituciju koja bi mu izdala tu titulu. Počinje kritički pisati o degeneraciji modernog, posebno olimpijskog sporta gde su nečasne igre, doping, laži i pohlepa (ne samo politika!), nažalost odavana neizbežne pratilje (sve besmislenijih) Igara. Poznat je dr Simonovic možda jos više po svojoj izvrsnoj knjizi "Pobuna robota". Teza je da je sport kakav je danas zapravo igra drogiranih robota i prljavog novca i kao takav nema apsolutno nikakvih veza s izvornim antičkim načelima, a vrlo malo sa moralnim ili ljudskim vrednostima.

Napominjem da je Duci počeo sa kritikom sporta još davne 81 godine i još od tada biva proganjan, tako da svima bude jasno kada je u pitanju njegova politička obojenost. Za njega bi se moglo reći da je čovek bez “dlake na jeziku” ili što će reći u maniru urbanih tekovina, on “naziva stvari pravim imenom”, ne želeći ni izbliza da ga stavim pored tih “urbanih” likova koji se vrzmaju po političkoj sceni

Da kažemo nešto i o Ducijevom načinu obraćanja. Mnogi kritikuju njegovu isključivost i izvesnu dozu agresije pri iznošenju argumenata, mnogi se i uvrede pritom, ali ja bih to opisao ovako. U društvu gde svi okreću glavu, gde su svi pomireni sa sudbinom, gde svi zatvaraju oči i uši pred istinom čovek mora glasnije da priča da bi ga čuli i da bi se prenuli iz kolotečine kojoj se svi mi u većini prepuštamo…

Duci je velika ljudina i rodoljub,nepotkupljiv,ostao dosledan sebi i to mu "glavešine" nikada nisu oprostile.I danas je zabranjen,na većini medija.

Kome ćemo verovati na kraju? Duciju, koji je zdravlje žrtvovao sportu a dušu, po cenu sopstvenog siromaštva, istini i pravdi, ili našim političarima koji svoju navodnu borbu za našu stvar naplaćuju debelim bankovnim računima…? Mislim da nema dileme.

Ko je na kraju Duci Simonović?

Ludak ili genije?

Pesimista ili vizionar?

Don Kihot ili pravednik?

Fašista ili čovekoljubac?

Odlučite sami…

Preduslov za rešavanje naizgled nerešivog i dug život.

Заоставштина из комунистичког времена кад су радници масовно из фабричких кругова износили (читај - крали) свакојаке потребне и непотребне ствари у нади да ће им некад затребати за личну употребу и корист. Тако сад, свако од нас у свом подруму може наћи тотално сумануте делове нечега за шта нема појма чему могу служити. Ту су затварачи калашњикова, уља за трансформаторе у кантицама (веома отровно), вратила електромотора, катодне цеви телевизора, разне глодалице у деловима које ни најбољи мајстори не могу склопити јер су изношене у деловима, топови рентген апарата, сочива оптичких нишана, каде за галванизовање и шта ти све не. Наравно, све је рађено под девизом: "Носим кад и шта има, а не дал' ми треба"

Čita se kao aj-ti sektor, ali u našim krajevima sa potpuno drugačijim značenjem.
Umesto specijalnosti u sektoru informacionih tehnologija, svoje znanje najviše pokazuju u aj ti delu.