Večiti izgovor naših baba kada pokušavaju da nam uvale nešto čemu je odavno istekao rok.
- Sine, uzmi malo ovog ajvara, vidiš kako je lep, to je baba pravila s ove dvije ruke!
- Neka hvala, ne jedem hranu koja je starija od mene...
- Ma šta lupaš, nov je, stoji samo tri godine i to još u špajzu, tamo nemamo grejanje, uvek 'ladno, ne mož' se pokvari.
- Baba, gledaju me crvi iz tegle, bude u meni zoofilske nagone. Baci to, stoji dugo.
- Šta bre stoji dugo, a u prodavnici kao ne stoji dugo onaj kupovni? A i oni tvoji silni kečapi, ko zna ko je to pravio i kad, sve je to otrov što nam Ameri šalju, probala sam ja to, ima neki čudan ukus, nešto kiselo, bož' sačuvaj... Ko zna kakve konzerve stavljaju, ništa to ne valja.
- Konzervanse, baba, konzervanse. Zato i može da stoji a da mu ništa ne bude. A ovo tvoje 'fala bogu prirodno, nije ništa dodavano, zato lepo i stupa u hemijske reakcije, buđa, bako.
- Buđa, i treba da buđa! To samo skineš dva-tri sloja i sve lepo. 'Aj', zini, njam njam.
I onda ti i zapakuje teglu da poneseš.