Autoportret

У руци ти је кист, пред тобом велико платно. Све што осјећаш у трену, сва твоја надахнућа стапају се у један покрет ручним зглобом. То је твоје платно, брале, твој живот.

Онога трена када постанеш свјестан да сам градиш свој свијет, спајаш дјелиће успомена у мозаик звани живот по твом нахођењу, тек тада можеш ослободити руку и сликати онако како желиш. Тихо, смјерно, али са дозом одговорности и знатижеље какав ће рад испасти. Бирај кога слушаш, јер на крају ће те интересовати само сопствено мишљење. Кад завршиш, схатићеш да је сам пут сликања важнији од слике. Живот ти је брале, баш таква слика. Негдје монотона, негдје немирна као таласи Бермудског троугла, негдје пак спокојна као успавана војвођанска равница.

Одабери свој пут, одабери праве боје. Само си ти крив за своје поступке, други се вјешто склоне из видокруга чим казне дођу на наплату. У вртлогу безнађа, одабери какав ћеш човјек постати и живи у складу с тиме. Не дозволи да ти тама помути разум и да сликаш невољан, без елана и оне тихе искре у грудима. Знај да, преко неких тамнијих боја никада не можеш сликати поново.

Али пази, не добијају сви исте палете боја. Код неких су тамније као децембарска ноћ, код неких сијају љепше од сунца, код других су опет шарене као јесен. Зато и нема неког ултимативног, подразумјеваног начела сликања кога се требаш држати. Увијек можеш, од понуђеног шаренила, насликати праву слику. И на крају, учини да се твој аутопортрет највише свиди управо теби...