Reklamni slogan Direkcije za edukaciju Roma.

Šestog dana od postanja sveta gospodin Bog je čvrsto rešio da napravi dve jedinke koje će se množiti i preplaviti svet bićima koja će prenositi njegovu poruku svima. Negde u paralelnom univerzumu, nadprosečno inteligentni majmun sticajem čudnih okolnosti je počeo da koristi palac, jednostavan alat i da se ispravlja. Kombinacijom proterivanja iz Raja, prilagođavanja na zemaljski život i iskušenja po raznoraznim pustinjama Mesopotamije, odnosno, u drugom slučaju, kombinacijom evolucije, povećanja potreba i sposobnosti nastade biće koje se po svim strukturama naziva čovek. I bi svetlost.

Šta je čovek? Ko je čovek? Jedinka puna moralno ispravnih shvatanja i emocija koja je uspela da bude povučena tradicionalnom ženskom znatiželjom i da zaradi progon iz idealnih uslova za život, bez brige i pameti? Ili je jedinka biće čije su potrebe i sposobnosti dovele do toga da se od kreiranja pisma i točka stigne do hemijskog naoružanja i abortusa? Sagledavši današnje činjenice nemoguće je oteti se utisku da je čovek ovo drugo, biće koje je shvativiši svoje moći i mogućnosti uspelo da čitavu planetu prilagodi sebi, dok mali broj pojedinaca prilagođava čitav svet.

Od ulaska u prodavnicu, preko kafića i šalterskih službi, pa sve do slučajnih prolaznika je nemoguće izbeći utisak da iznad svakog čoveka stoji mali crni oblačak pun crnih misli, briga i mrštenja. Dete ti je bolesno? Izvini što sam danas došao da platim račun. Brine te hoće li tvoj favorit biti izbačen iz Farme? Nemaš pravo da se ponašaš tako. Ne želiš da mi pomogneš? Tražiš nešto zauzvrat? Pa gde je ono biće puno kvalitetnih ljudskih osobina? A da, nekada davno ga je pobedila druga vrsta, vrsta koja kao savremene životne potrebe navodi kreditnu karticu, kamatu i kupovinu nepotrebnih stvari sa parama koje nemamo, kako bi nam se divili ljudi koje mrzimo.

Osećaj za ispravno je toliko iskočio iz balansa da je danas gordost vrlina koja pokazuje moć. Nekada se znalo šta pokazuje ljudsku moć - mudrost i osmeh. Ko zna, možda se čitav svet jednog dana promeni i ona jedinka sa početka priče ostvari prevlast nad ovom drugom, i neki nova merila za ispravno i dobro se nametnu kao etalon ponašanja.

Улетео је у атмосферу. Био је сасвим солидно конструисан и није изгорео, већ се забио 37 метара у дубоки песак проређен златним камењем планете Келгаритон Џад.

Аномалија звана "Војаџер" би моментално примећена од делимично интелигентне, иако далеко испред нас, ванземаљске врсте Герк. После детаљне провере да није неко интергалактичко оружје, скупише се Герци да виде шта је то, и то не пешке, већ телепортом. Отворише малени контејнер, а у њему се налазио златни круг са непознатим симболима. У почетку им није било јасно зашто би неко слао злато кроз васцелу васиону, јер Герци имадоше злата у изобиљу, чак штавише, продукт њихових органа за прераду хране беше злато. Дакле, говно! У први мах помислише да их неко бомбардује изметом али интелигентнији закључише да су говна вредна ономе ко посла овај контејнер и да је то неки вид поруке.
Саставише за пар секунди, по њиховом времену, машину која говњави медиј може читати и после дешифровања кренуше у сазнања о далекој планети Земљи. Погледаше фотографије неких одвратних места где нема песка као код њих, где је живи свет одвратан и ружан, а да не кажем колико некултуран и безобразан. Па зар је могуће да су на 55 различитих језика послали најгоре псовке у универзуму, фреквенције за мучење и мождане таласе човека после пуштања истих? Зашто би човек мучио човека? Ништа им није више било јасно. Ако су људи такви, онда вероватно ово злато код њих и није вредно. Сигурно представља говно као и код нас.

Одлучише да никада немају контакт са тим такозваним човеком и та реч од тада постане у њиховом језику симбол за нешто што до тада није постојало, нешто гордо, тужно и зло.

Čovek, kako to gordo zvuči, penduza uzdahnu i reče naglo.
Prestala je da se druži sa drugarima čovecima odavno, povredili su je kad je krenula u školu.
Njen strikan je izdavao kuću ćiftarima i onda su oni otišli tamo da žive i živeli su dosta godina, ali nisu platili struju i stanovanje skoro nikada, samo ponekada, a onda se strikan nalutio ali nije ništa rekao.
Onda je penduzin tata pošao kod ćiftara i video prinkolicu od traktora i video je da totošarka pomaže ćiftarima da utovare neke stvarčice.
Totošarka i ververica su utovarale stvari i vikale su pesmice iz škole iako nisu bile u školu nikada, samo u treći razred nekada.
Ćiftari su hteli da utovare crnca što seksa robota kineza i da pobegaju negde drugo da žive i da ostave dugovanjo penduzi, ali penduzin tata to nije dozvolio nego je vikao na njih!
Onda je neki čika uzeo kosir i gađao penduzinog tatu i pogodio ga u ruku jer je on hteo da mu izduši gumu na prinkolici i da mu istera traktor odatle!
Na kraju je došla palicija i odvela ćiftare u ćuzu, a penduza se naljutila na totošarku i ververicu što su vuntovarali traktorćino.
Ja sam svo vreme to gledao iz garaže i bio sam tu sa devojkom, ona je lažovica, rekala je da ćiftari nisu imali klampezu, a imali su, videli smo kad su je utovarili, ja sam se tada naljutio i pošao sam da vidim da li je prava klampeza!
Kada sam video da mali ćiftar drži klampezu, ja sam mu je tražio, a on nije hteo da je da, pa sam ga ja ogulio i pojeo.

Dok čoveka ne snadje najgore režiran scenario koncipiran od strane takozvane više sile, u mogućnosti je da najblaže rečeno levitira, sa ubedjenjem da moze da utiče na to gde će kuglica završiti. Na kraju, ipak spozna hladni kroše, ne teškaša, već malog zakržljalog boksera velter kategorije, zvanog Život. Crveno, crno, mala, velika kad krupije zavrti više nije ni bitno.
Krajem avgusta smo zakazali venčanje, ona je bila iznad svega, najlepša stvar koja mi se dogodila u životu, sedmica na lotou, džek pot, bio sam izdugnut iz mediokriteta kojim sam lagano plovio ceo život. Ne mogu reći da su me "zanela svetla velikoga grada" , iako je ta pesma koju volim himna staleža u kom sam obitavao od rodjenja pa sve do sada, dok je nisam upoznao. Borio sam se žestoko da stignem ovde gde jesam, od ničega sam stvorio nešto, preko kariranih košulja, domova, studentskih organizacija, Zelene Malicije, sarme koja je stizala u paketima od kuće, bez love bez ičega, ali i ispita u roku. Ona je bila šlag na torti, kruna na uloženi napor i jednostavno simbol pravde izvagan na način koji meni odgovara.
Sve je bilo kao u bajci, jedino mi se nije svidjalo to što su tamburaši trebali da nam sviraju na svadbi, no dobro, za moju pahuljicu za Severa bih učinio sve, pa čak i da mi Lole sviraju na uvce na dan svog venčanja. Volela je čardaš.
Svadba, bilo je četristo duša. Bio sam ispunjen, tu su bili moji Šumadinci najbliži, njeni najbliži, prijatelji, kumovi, osećao sam se kao Pepeljuga pre no što ostane bez svoje cipelice duboko u noći. Samo me je jedna stvar onako s vremena na vreme kjuckala ravno u potljak, a to je bio opori zvuk tamburice propušten kroz prste vojvodjanskih muzikanata.
Kako je veče odmicalo, likovao sam u sebi. Osećao sam se kao pobednik, kao tinejdžer koji je stigao do druge baze. Šetajući se sa čašicom u ruci izmedju redova i pozdravljajući goste posmatrao sam je krajičkom oka, a ona me je ljubila kad god sam bio blizu. Bila je moja pobeda.
Kasije je počela malo i šljiva da me radi koju su moji iz dedinog sela doneli. Dobra je bila, žutela se ko sunce, apsolutna ko Bog. Voleo sam ipak svoj rodni kraj, koreni u dubini su radili svoje. Razmišljao sam u sebi, samo da nije proklete tambure koju čujem u pozadini, da čujem ono naše, pih, možda bi i zaplakao. Ma čak mi nije ni aleva u predjelu smetala nimalo. Nosio sam odelo bez mašne.
Pokušavao sam da uhvatim ritam, već bogami polu pijan, uz zvuke strune koji su me u mali mozak gadjali kako katkad podrugljivo šaljivi argumenti njenog oca da nisam dostojan njegove jednice. Ona me je zvala da igramo. Nije išlo.
Seo sam za sto i usuo još jednu čašu, ona je ostala da igra. Prešao sam na špricer. Kroz glavu mi je prolazilo milion stvari, alkohol je radio svoje. U jednom momentu najavili su tortu, muzika je stala, svi se ćućorili, stari tamburaš tada zapita: "DA LI MLADOŽENJA IMA NEKU SPECIJALNU ŽELJU?". Tad sam se razdro ko nikad u životu, napustila me je životinja koja je dugo čučala u meni, vrisno sam više nego kad prvi put udahnuh vazduh zemaljski: "AMA, ZNATE LI ŠTA OD SINANA?!?!?!?". Nastao je muk. Svi su ćutali. Ljudi su bili gordi, nisu znali da imam potrebu ga čujem.

Smatram da kada nekoga poznaješ preko tri hiljade godina,definitivno imaš pravo da kažeš par rečenica o njemu. Pa ću ovom prilikom da vam napišem par stvari o po mom mišljenju najzanimljivijoj vrsti koju smo otkrili u svemirskim prostranstvima. Da krenemo polako...

Nakon slučajnog otkrića plave planetice koja je na sebi pokazivala jasne tragove uveliko razvijenog života poslali smo i prvi brod sa posadom da detaljnije istraži površinu i podnese nam detaljniji izvještaj. Sve je bilo kao u bajci,flora i fauna u savršenom balansu činili su ovaj sićušni planet jednom od najživljih oaza u svemiru. Jedini problem je bilo nepostojanje inteligentnih vrsta , pa smo nakon kraćeg razmatranja odlučili da jednu vrstu nagradimo i tim darom. Izabrali smo sićušna bića koja su nam mnogo ličila i tako započeli svoj eksperiment. Ozbiljnije šanse za uspjeh dobijamo tek nakon istrebljenja nekoliko miliona predatora koji su nam nemilosrdno jeli zamorce. Sada vidim da je planeta bila mnogo inteligentnija od nas i od samog početka pokušavala da nam kaže kakvu to grešku pravimo. Od dana kada smo tim jadnim bićima dali trunku savijesti i parče mozga kome ne bi pozavideo ni prosječni kućni ljubimac na mojoj planeti počinje propast koju i danas bezuspješno pokušavamo da zaustavimo. Čovjek, kako smo nazvali vrstu trebao bi da bude oličenje svih dobrih stvari koje ova planeta nudi. Međutima pacovi među njima su preovladali i od samog početka poslednji atom svojih mozgova troše da rade gnusne i odvratne stvari za koje nismo vjerovali da postoje bilo gdje u kosmosu. Od prve vatre do prve atomske bombe svaki korak vodio je u sve dublji i dublji ponor, a svaki pokušaj komunikacije od strane nas protumačili su na neki svoj način koji su nazvali religija a nas kojekakvim bogovima i svecima. Te su od te religije stvarali povode za još odvratnije stvari koje čine i jedni prema drugima. Svaki pokušaj ubacivanja naših naučnika u to društvo okarakterisan je kao dolazak nove budale koju su vrlo brzo i na vrlo svirep način lišavali bilo kakvog statusa u zajednici i tako još više ukopavali svoju već odavno zakopanu rasu koja svakim danom sve više truli i smrdi zagađujući ovu divnu planetu poput najgoreg đubreta.

I danas ih obiđemo u nadi da će napokon da prihvate dar koju su dobili i da im je dosta patnje i agonije koju sami sebi prouzrokuju. Čini se da je i dalje sve uzalud i da nam samo ostaje žaljenje za prokockanom šansom i još jednom uništenom planetom. Jer koliko god riječ čovjek imala divno značenje u praksi se uvjek pokaže totalno suprotno.

Čovek. Biće sa hiljadu vrlina i mnogo više mana. Najinteligentije biće na planeti. Stvoreno za stvaranje, razmišljanje, kreaciju. Sposobno za uništavanje, ubijanje... Čovek. Naizgled, jedna prosta reč sa milion osobina.

Život je isuviše kratak da bi mi sve izučili, kreirali, napravili... Nikada nećemo uspeti proputovati sve gradove, pročitati sve knjige, pogledati sve filmove. Sve je to jedna velika misterija, ali čovek je sam po sebi veća misterija od drugih. Čak i za sebe samog.
Kažu da je detinjstvo najbitnije u životu. U njemu se formira ličnost čoveka, navike, sposobnosti, način obraćanja prema ostalim ljudima. Ali te karakteristike su za razliku od drugih živih bića, kod čoveka sklone promenama. Prijatelj bi vam često zabio nož u leđa, prodao za 200g mesa, dok će vam neprijatelj nekada pružiti ruku. Baš ona osoba u koju niste imali poverenja.
Mi, prosti ljudi, gotovo uvek reagujemo, u svakoj situaciji, bila ona opasna ili ne, onako kako nama odgovara. JA SAM NA PRVOM MESTU! Najbitniji su moji interesi. Bez obzira na to kakve ću posledice naneti drugima. Nije bitno hoću li nekog povrediti, izvređati ili ugroziti. BITAN JE SAMO MOJ CILJ!
Nama su duhovne vrednosti gotovo nebitne. Bitna su samo materijalna dobra. Bitno je sebe uzvisiti na viši nivo u društvu. Pretvarati se da jesi ono što zapravo nisi. Pred drugima jedna, zlatna strana medalje. Pred ogledalom druga, otrcana strana. Pravi čovek se retko kad vidi, ili pak, su retki oni koji žele da ga vide.

Čovek, kako to gordo zvuči! Ili, ipak ne?

( rus. человек, как это звучит гордо, izvor: Gugl translejt, jebi ga...)

Da, zaista gordo zvuči... al' na ruskom jeziku. Maksim Gorki je to rekao na jebenom ruskom, a ne na srpskom ili bilo kojem drugom jeziku. Rekao je человек, što na ruskom znači čovek i ta reč se razlikuje po zvučnosti od naše reči čovek, nemačke (der) Mensch ili na primer španske reči hombre. Eto, to je sva filozofija oko ovoga, al' prosečan naš čovek voli da filozofira u nedogled, zato nam tako i ide.

Maksim Gorki je imao ambicije da malo ulepša ruski jezik i otud ta njegova izreka. Tako je isto sebi promenio prezime iz Peškov u Gorki, jer ga Rusi ne bi uzimali za ozbiljno sa njegovim devojačkim prezimenom. Neće ljudi valjda da slušaju šta im priča tamo neki Peškov? Peškov.. hehe.. I tako, kad je Gorki stao da kobjašnjava u svojim delima, rečima nežnim, ali snažnim i napadnim, a opet nekako mehkim, sve je bilo lepo prihvaćeno kod publike i živeo je srećno dok se nije upucao od sreće. Bilo je dosta suza radosnica na njegovoj veličanstvenoj sahrani, baš iz poštovanja prema njegovoj odluci da se rokne kad je bio najsrećniji. Šalim se, nije se upucao. Pokušao je jednom da se ubije, ali je tada još uvek bio mladi Peškov.