Da l’ još uvek imaš onaj broj sa 203?

Смејеш ли се или плачеш? На крају се све то своди на исто. И једно и друго постају механичке радње испрограмиране свакодневном наметнутом рутином званом
живот.

Смејем се.
Супер, а зашто?
Зато што сам идиот, смејем се из дубине ово мало душе што ми је остало. Смејем се јер је то океј, друштвено прихватљиво. Смејем се јер сам волела, и изгубила све. Опет, смејем се јер сам идиот.

Зар онда не би требала да плачеш?
Можда и би. Али кажем ти, на крају се све то своди на исто. Док некоме не смркне другоме не сване. Је л’ тако пријатељу?

Схватила сам, рутину не треба мењати, постаћеш жртва ако покушаш. Слобода нема цену, али се и не цени нешто посебно ових дана. Даш некоме слободу, наругаш се рутини, разбијеш демоне посесивности и шта буде? рутина ти врати, твој поклон слободе искориштава и враћа те назад к себи. Вишак слободе изазива мањак исте, парадоксално? Можда. Можда и не. Нисам смарала, можда сам и требала, дала сам слободу другоме, и остала сам без ичега, слободна али у оковима својих мисли. Итекако заробљена.

Нисам Бранко Миљковић али убија ме прејака реч, убија ме мањак поверења, љубави, везе и узајамног поштовања. Убијају ме доктрине новог поретка друштва. Убијале су ме навике и старог друштва. А можда је убиство крајње решење.

Можда...