Ја сам 1990. (4 године сам имао) пао с другог спрата на бетон. Био сам с братом и родитељима на мору. Истриповао сам да могу да полетим са прозора. Уместо тога, само сам се стрмопиздио са висине од 5-6 метара (притом можда ни метар нисам био висок). Док сам падао, имао сам утисак као да не падам, већ да ме нешто спушта. Наравно, други нису имали такав утисак, већ су ме видели како сам се залепио за бетон. Последње чега се сећам пре падања у несвест је како ме нека жена подиже и односи негде. Кажу да сам био неколико сати у несвести, дошли су лекари и установили да немам никакве преломе ни трауме, осим модрице на оку. Сутрадан сам био потпуно океј, као да се ништа није десило.
То је била, оно, ситуација где се нормално гине, тако да ми то дође највећа срећа у несрећи у животу.
Иначе, стално ме стрефе неке срећне околности, кад су свакодневне ствари у питању. Генерално сам срећковић.
ja sam sa 7 godina pao sa 30 metara, imo sam srece jer sam to slago
Прочитај нова правила о коришћењу форума, весељаче.
meni je Kamion presao preko stopala
samo sam cijuknuo a posle toga sam samo "istresao" stopalo culo se 2-3 kvrc i nsta nije bilo
A suprotno od ovoga se mom drugu desilo.
Pretrcavao ulicu zvegnuo ga RETROVIZOR od Juga ovaj pao zajebano
slomio nogu + ruku kad je padao na trotoar.
Kad sam imao negde 6 godina, ja bio sam u sobi, i prekoputa mene bio plakar. I na vrhu plakara, ne sećam se ni ja šta je bilo, valjda vaza neka ili šta već. Elem, dečja radoznalost, i ja krenem da se penjem na plakar. Bile su kao police neke u njemu, na tome sam stajao. I kako sam se popeo do vrha, krene plakar da pada. Ja,šta ću, pustim se i padnem na sofu.
I plakar,kako je padao, ja reko gotov sam. I odjednom se otvore vratanca od gornje pregrade i ormar padne na sofu i zadrži se na tim vratancima. Ja zatvorio oči, i kad sam otvorio, samo ta polica od gornje pregrade mi okrznula nos. Od tada imam ožiljak na nosu.
Ne znam koliko sam uspeo da objasnim. Ukratko, najsrećnija situacija u mom životu.
Za film. Najozbiljnije.
Jednom sam se iznervirao pa sam pogodio jednog lika kamenom u glavu.Bili smo klinci. Imao sam sreće nije mu ćale bio kod kuće kad je otiš'o da me tuži, inače bi ga najeb'o. Bio je neki zajeban tip.
Napisaću ako se setim još nečega.
Dzimi,ti si mala beba za mog ortaka...Nije se meni desilo,ali je prica neverovatna i zelim da je podelim sa vama.Kao uvod u pricu,tom ortaku je tetka ona zena sto je prezivela jedina pad aviona,sto reklamira Kosmodisk.U krvi im je to izgleda.. :) 2001. Petrovac,more,poslednji dan,svi u jednoj sobi blejimo,avion polece oko 6.Terase nema,ali imaju ona vrata od terase,i samo ograda do pola,ako me kapirate.Znaci vrata su od poda do plafona skoro,ali nema izlaza na terasu,vec je odma' tu ograda.I pored toga ovako ima cigla koja viri,pa prazno,pa cigla koja viri pa prazno,itd do kraja.I ovi moji idioti su za 10 dana letovanja cirka 10 puta silazili i peli se tuda(4. sprat je u pitanju),i nocu i danju.I taj zadnji dan kreteni igrali kao vaterpolo,taj prozor je gol,jedan brani drugi sutiraju.Naravno prosla je jedna lopta,i kao ja ko ce po nju,tamo vamo,i nekako se neko seti da mogu da se spuste tuda,sto bi isli stepenicama.Krene ovaj drugar,prebaci se preko ograde,bukvalno 2 cigle one predje,treca se odlomi i baja padne dole sa cetvrtog sprata.Do sad jbg koliko se druzim sa njim sam skapirao da covek ima abnormalno mnogo srece u zivotu,i drago mi je zbog toga jer mi je mnogo dobar drug.Imao je sjeban kuk,smrskaono stopalo,nekoliko operacija,i evo sinoc smo pikali fudbalicu...Ja mislim ja da padnem sa trotoara da bi umro,a kamoli sa cetvrtog sprata.. :D
Imao sam 8 godina, bio sam u nekom tripu da mogu da se hranim papirom, pa sam zgužvao (poveće) parče papira, i probao da ga pojedem, pokušao sam da ga progutam, ali se to parče zaglavilo, pa neće ni da uđe ni da izađe, a ja sam već počeo da se gušim. Srećom, pored mene je bio moj drug, i kada je video da sam poplaveo, zviznuo me po leđima iz sve snage, i papir je izleteo. Da nije bilo njega ja bih se ugušio. Od tada ne stavljam papir u usta... :)
Koje ste srećare. :)
a da kad smo vec kod plakara i raznih trokrilnih ormana.
JA sam isto tako se peo na orman kad je cale uzimao kais ili prut da me bije.
i da ja na obrvi imam Oziljak koji ide ukoso preko obrve.
Kad sam bio mali Bilo je puklo staklo na prozoru i ceo prozor u milion staklica.
I ja dete ne zna da je to ostro ja trcim po tome(u patikama ofc) i okliznem se i bam glavom u to staklo
Lice svo krvavo Isao u Tirsovu uzas!
imam par oziljaka
jedan preko obrve i 2 na celu.
Pa sad.
Kad sam bio mali igrao se sa bakom na kaucu
i kauc ima sa strane drvo(kao da naslonis ruku)
i ja skacem po krevetu ono zanimljivo i samo izgubim krevet pod nogama i zveknem Zubima u to drveno sranje. Pola mlecnih zuba mi je poispadalo tada a vilica ostala kriva. (kakva je i danas)
Svidja mi se tema, konacno nesto sa vedrijim pogledom na zivot. Cak bih volela da postujem svaki dan, bas za one najsitnije srece i da se onda vracam na ovo kad dodje do onih dana kad ustajes na levu nogu.
Bas zelim da krenem od takvih sitnica.
Skoro sam se setila jednog dogadjaja u nekoj teskoj, ledenoj zimi, jos sam bila na faksu. Dan kada sve krece naopako. Ujutru polijem sebi ruku kipecom vodom dok sam kuvala kafu, uhvati me blaga nesvestica od pada secera, zakasnim na cas kod Herr-a Glisovica, kisobran mi se raspadne, i pukne mi rajsferslus na jakni, naravno popizdim, pa kazem sebi "a jebo mater, kad me nista ne ide, ja cu nesto da pokrenem" i krenem u DKC (valjda to bese) da kupim sebi kartu za neki film na festu. Ulazim sva pokisla, ko na samrti, sa pocepanom jaknom, i posmrtnim ostacima svog kisobrana u DKC, promrzla kao nikada, a na vratima me docekuje zena sa nekom neverovatno dobrom energijom i kaze "E, mala, evo ti karta, film pocinje za deset minuta, japanski je, super je, ja ne mogu da sedim, idi brzo!" I nestade, ne stigoh ni da se zahvalim. Ne secam se kako se film zvao, ali je bio neverovatno dobar. Uzivala sa u svakoj sekundi. Jedan od lepsih trenutaka u mom zivotu. Nije sreca u nesreci. Neverovatna sreca!
Ima gomila stvari kad sam bila spasena velikih nesreca, gomila nekih velikih sreca, spasavanja, cuda, iza njih gomila lomova, ali mislim da su ovakve stvari daleko vrednije pomena, neke stvari koje te ucine srecnim u ovom trenu, bas sad- neke koje se desavaju svakodnevno...
Aaaa!Mene zabolelo.
Pošto sam u drugoj temi pisao o toj svojoj intuiciji koja mi je nekoliko puta spasila život. Evo par situacija:
Letos sam išao da se kupam sa društvom na reku. I ležimo mi na peškirima ispod nekog povećeg drveća. I ja tako ležim i razmišljam i kako mi misli lutaju, pade mi na pamet ono što se desilo na EXIT-u pre neku godinu, kad je ljudima ogromna grana pala na šator i jednu devojku i ubila. I kako to pomislih, ja sam ustao i krenuo ka vodi. Nije prošlo 3 minuta - kad ogromna grana pade pravo na moj peškir! I ovi okolo su brzo morali da se sklone. I ja se još derem: "Nema ni 5 minuta kako sam pomislio da će da mi padne pravo na glavu!" Posle toga kakav god predosećaj da imam, fanatično mu verujem.
Isto se desilo i za zemljotres, ali onaj slabiji, dan-dva posle onog jakog. Izašao sam sa društvom na žurku u jednu zaista staru diskoteku, mnogo stara gradnja. I meni se mota po glavi: "Joj, zamisli sad zemljotres, pa da ti plafon pade na glavu" i tako te gluposti. Malo posle toga, izađem napolje, ispred i zemlja se malo tresla, par sekundi samo. Neki nisu ni osetili.
Kada sam imao 4-5 godina, rvao se sa bratom, a pored nas kopali podrum za kuću. Tokom rvanja, ja padnem 3 metra dole, i upadnem između neka dva kamena. Nepovređen.
------------------------------------------------------------------------------------
Spuštam se BMX-om na nizbrdici pod uglom od 45 stepeni, i upadne mi buba u oko. Bemix, naravno, ima samo kontru. Izletim u ulicu uspod, gde me udari lik sa zastavom i ubaci u baštu kafića, 10 metara dalje. Ograda i 2 stola u bašti polomljena, bajs uništen, ja nepovređen. Ni najmanja ogrebotina.
-----------------------------------------------------------------------------------
Zima. SNeg, nizbrdica 100 metara i ispod nje, 2 metra kosog spusta i put koji prolazi ispod. Nas 30 se poređali na vrh, i treba da krenemo u isto vreme. Ja sa mojim ultra kul crvenim sankama sa volanom i kočnicama. Svi su mi zavideli. Dok smo se spremali da krenemo, ja sam sličajno pustio kočnice i krenuo sam sam dole. Bio sam mali i nisam stigao da iskontrolišem vozilo dok nije bilo kasno. Sećam se leta preko tog puta, i uleta u šumu. Sledeća scena, otvaram oči, vidim nebo i 10 glava koje se okupljaju oko mene. Došao sebi, i ponovo se popeo na brdo. Bio lep dan. Dosta sam se sankao.
-----------------------------------------------------------------------------------
Bilo je još dosta takvih situacija, ali kasnim na fax, pa ne mogu da pišem... Evo samo jedna da vam dokažem da mogu i da krvarim.
--
Brat našao neki akvarijum na tavanu i izneo napolje da ga opere. Oprao i stavio na sred trave da se osuši. Posle nekog vremena on zaboravi na to, i uzme da me ganja jer sam mu pojeo čokoladu. Ja, kako sam trčao, udarim nogom u akvarijum i razbijem ga. Nisam ništa osetio dok nisam uleteo u kuću da me ne vidi ćale. Kada sam pogledao nogu, članak rasečen. To mi je i jedini ožiljak koji imam na telu, ožiljak u obliku oka na članku.
----------------
Sve ovo je dok sam bio jako mali... možda do 6-7 godina... Osim sa bajsom, tada sam imao možda 11... Ja mislim...
Preživeo sam dva ratišta i jedan razvod :)
Edit: Najteže mi bilo sa bivšom taštom
Ja sam kao mali jednom igrao žmurke i sakrio se na drvo. U pitanju je bio orah, mnogo krhke grane, al otkud sam ja znao. I uzverao se ja tako na nekih 5-6 meteri i gledam odozgo kako me traže ostali, jer sam ostao zadnji skriven, kad odjednom puče grana... Jebi ga, u padu sam lomio grane dok se nisam zaustavio u rašljama drveta, negdje na metar od zemlje. Tu sam se malo zaglavio al sam uspio da se izvučem nekako. Sva djeca su vidjela moj pad, tad sam bio najkuliji. Nisam imao pojma koliko sam sreće imao, samo sam se nadao da me mama nije vidjela, jer bih onda još više nagrabusio. Prošao sam sa nekoliko većih modrica na leđima, ništa nije slomljeno. I modrice su mijenjale boje, svaki dan.
Bio klinac šest godina, tačnije, šesti rodjendan. Stojim sa kevom na pešačkom, prometan put. Tada još niko nije stajao da bi pešaci prešli. Ja se iz nekog razloga otrgnem kevi iz ruke i krenem da pretrčavam ulicu. Pokupi me jugo i baci u pičku materinu. Nesvest jebiga ničega se ne sećam.
Sutra dodju ti ljudi koji su se ni krivi ni dužni istraumirali da me posete ja igram lopte u dvorištu. Bukvalno nisam imao ograbotinu.
Da, pre juga je išao šleper.
Za jednu novu godinu me navatali neki gilipteri i tukli me dok nisam u nesvest pao. Sigurno nekih 20 minuta. Ustao, nazvao taksi, otišao kući. Mislim da su mi sve unutrašnje organe pomerili. Pišao krv 20 dana. Pola face razvaljeno, isečeno. Nekako ništa nisu uspeli da slome (dobro, zube, uši i nos ne računam), nisam hteo da odem kod doktora za inat. Već "srpsku novu" sam slavio normalno, nisam čak ni jako ružan bio. Jedino što sam i dalje pišao krv.
Jednom od njih je od silnog cimanja tokom šutanja ispao telefon. Našao sam ga!
Prošle godine čekao na kladionici "X", mislim da su igrali Lion i Marsej, za ozbiljne pare. Na kraju je rezultat bio 5:5, verovatno najbolja tekma u poslednjih pet godina. Ko je gledao zna koliko sam bio srećan. :)
Pre 2 i po godine se Jugićem, pri brzini od jedno 70, zakucam direktno u parkirani kamion. Pošto je bila magla, kasno sam video, i krenuh kao da ga zaobidjem dok nisam skontao da mi nešto ide iz suprotnog smera. I tako, u tom premišljanju, gde ću, šta ću, ja kao da sam gadjao, zakucam se sredinom auta pravo u njegovu zadnju levu gumu. Koliko je jak udarac bio, šare od gume su se jasno ocrtale na haubi.
Nisam bio vezan, prošao sa naprsnućem grudne kosti i čašice kolena. Da nije bilo te doze sreće, realno bi bilo da mi ljudi kusaju panaiju.
Znam tu sreću,video sam rezultat,samo osmeh na licu odjednom.
Ima još jedna.Neki klinci za Novu Godinu bacali petarde sa neke klupice u parku nekom.Drug i ja prolazili.I neki mali,da se iskurči,baci petardu nama pod noge.I ja imao tu sreću da sam je čuo,vido je nisam.I sklonio sam nogu,na nekih 20 cm od petarde.Da sam zgazio,ko zna.
Koji su to događaji koje ni u snu niste mogli da sanjate da će se desiti? Događaji koji su se desili u vašu korist, a niste ni imali predstave da imate izgleda da izađete iz problema. Događaji, čiji se ishod ne može opisati drugim rečima osim : "Imao sam sreće".
Konkretno, ja sam pre nedelju dana izguio ličnu kartu. A nisam rekao mojima, jer je gubim već više puta (na kraju je obično i nađem izgbledelu u opranom vešu). A onda sam morao kolima da vozim jednu ženu na sahranu njene majke. I u toj jurnjavi, ja sam bez lične karte vozio kola, i zaustavila me policajka. Tražila je isprave, a meni bilo glupo da kažem da nemam ličnu kartu, nego počnem da tražim. I ona spazi ženu pored mene, i pita: "Vi idete na groblje?". Odgovorimo potvrdno. Ona kaže: "Dobro, ovog puta samo opomena, sledeći put upali farove". Srkoz sam zaboravio da uključim farove. Ukratko, bez lične karte i upaljenih farova me zaustavila milicija, a ja sam prošao bez kazne.
Napisaću ako se budem setio još nečeg...