A da, i vise puta sam se vozila sa Predrazinjom, i nista mi se nije desilo. :)))
(salim se, Pedja, nemo' se ljutis)

А онда сам почео да користим појас. :))

psv pobedio!

elem, sto kaze enegry, u zivotu sam imala mnogo takvih sitnih momenata velike srece, a neki od njih su vodili i u neke lepe situacije, al necu sad da vam to prepricava, nego slucaj lika kojeg sam gledala u emisiji one vrljave natase miljkovic.

lik je padobranac, radi za vojsku. milion puta se spustao padobranom, sto u komercijalne svrhe, sto direkt na ratiste. desavalo mu se da se nezgodno doceka pa polomi nogu ili ruku.

a onda, na jednom komercijalnom spustu - nije mu se otvoro padobran! ni glavni ni pomocni! pada on tako sa visine od 1 km, i misli se "to je to, ginem, boze oprosti mi sve grehove i cuvaj moje voljene" kad - ne lezi vraze! pao covek na neku kucu, u kojoj je neka firma. krov je bio kosi sa crepovima, on padne na taj krov, propadne na tavan, a sa tavana propadne ljudima u kancelariju. ustane, otrese prasinu i kaze "dobar dan!". prosao samo sa ogrebotinama!

Slično kao Frenki, ja sam imala možda 3, 4 godine tada, stajala sam pored majke na trotoaru dok je ona pričala sa komšinicom. U jednom trenutku sam samo pustila njenu ruku, ona se zapričala i nije ni primetila da sam istrčala na glavni put i stala na belu liniju, automobili su prolazili, ja se nisam pomerala i srećom, majka me je ugledala i zgrabila, tako da mi nije ništa bilo :) Važno da sam ja pošla da stignem neku mačku... :) I da, sećam se da sam jedno dvaput stavila prst u šteker, malo me drmnula struja, ali ništa strašno :))

Enerdži, dobro si prošla da ti se BAŠ ništa nije desilo dok si se vozila sa mnom :))

Džimi, koliko sam ja neodgovoran, ni posle toga nisam stavljao pojas... to se promenilo tek kad su uveli kaznu za nevezivanje od 5000 dinara :)

Hm, pre par godina me je udario auto na raskrsnici. Napravih salto unazad, pa'nem na prednji deo, na sred raskršća. Svi mislili da sam se žešće sjebao. Na kraju mi samo napukao palac na nozi i par ogrebotina imadoh.

Kad sam bio manji, 2-3, možda četiri godine, padao sam tri puta na glavu i sjebavao gornje zube. Ne znam kako se nije ništa sjebalo. Sad mi kažu da imam jako lep osmeh.

Pao sam na glavu niz betonske stepenice. Čini mi se da je to sjebalo nešto u glavi.

Spuštao sam se niz dugu nizbrdicu biciklom kad sam bio manji i umesto zadnjom, zakočim prednjom kočnicom i skoro izletim na autoput.

I da, moja majka je imala rak bubrega kad je imala četir' godine pa su ju zračili i to sve što ide uz to, i ostala je bez bubrega. Svi doktori su joj govorili kako nema šanse da rodi zdravu decu ili da uopšte rodi. Imala je jedan spontani pobačaj, a par godina kasnije dobila je mene, živog i zdravog. Kasnije i brata, takođe bez nekih mana. Kontam, i tu sam imao sreće. Mnogo.

Jebo te Predrazinjo, ko da si se sa mnom vozio! Ja sam pre jedno 5 godina skroz unistio caletov auto, iz provoda se vracao pijan, vozio oko 100-120, i spustio pogled da utisam muziku. Kako sam ulazio u krivinu, desnim tockom upadnem u visoki kolotrag od snega i leda koji je napravio kamion koji je tu ostao parkiran, i zakucam se u punoj brzini u taj kamion. Srecom, bio sam vezan, i srecom, vozio sam se sam, jer sam suvozacku stranu nacisto unistio. Meni inace nista nije bilo, malo sam povredio palac na nozi, beznacajno.

Ja sve pojase vezujem, jer sam tako fina. :)

Necu da spemujem temu vise, morah malko. ;)

Права си србенда, јбт! :)) Док те не ударе по џепу, нису битне ни коске, ни колена, ни глава, ни ништа. :)

Sa' će hejt!:D

Eh ovako. Kada sam imao 19 godina, sjebao sam drugovo auto, onako samo za otpada je bilo. Bio malo pod gasom, i uzeo od druga auto da odletim po ovog jednog sto je bio u gradu. Ja onako pjan, fino vozio tamo, nista strasno. Kada smo se vracali, ja ga onako stisnem momacki. Zadnji put kada sam pogledao u instrument tablu bilo je 120 (kasnije su procjenili da sam isao izmedju 120-140). Elem, ja onako pjan nisam vidio ogromnu rupu na putu. Citav tocak je stao u tu rupu ali bukvalno. Sjecam se da mi je izletio volan iz ruku, poslije toga se samo sjecam da sam se probudio sa drugom na sebi, lezali smo na mojim vratima. Sutradan sam tek skontao sta je i kako bilo.
Rupa nas je direktno uputila ka jednoj drvenoj banderi. Nju sam onako izrezao za u sporet. Auto se okrenulo za 180 stepeni i udarilo u drvenu ogradu i savilo one stubove (novi neki debeli stubovi) do zemlje, a auto je tu stalo na mojoj bocnoj strani. Znaci auto je stojalo pod uglom od 90 stepeni, na dva ta stuba, a ograda od one bodljikave zice. E to nije ono najgore. Ta ograda je jedino sto nas je drzalo da ne odemo 50 metara dole niz brdo u neku sumu. Da smo prosli kroz ogradu prevrtali bi se do dole garant. Da nismo udarili u banderu samo bi preskocili ogradu i dole se prevrtali. Falilo je 20 cm da promasim banderu. Ja sam napravio preko citave sajbne onu fleku od udarca glavom. Nogama sam izvalio svu onu plastiku uspod volana. Drug je to isto uradio samo u manjoj mjeri. Ja sam prosao bez ijedne modrice,ogrebotine a drug je malo rasjekao glavu kada je pukao od moju glavu u trenutku udaranje u ogradu. Proletila je neka sipka iz motora izmedju nas dvojice i zabila se ispod zadnjeg sjedista.
E to je to. Bandera nam je spasila zivot, tih 20 centi.
Jel treba da napomenem da nismo bili vezani?

Sa' će, jašta. Ja ne verujem u boga ni bilo šta u tom stilu, al' kontam kako radiš da se tako i vraća. Mora da sam onda mnogo dobar. :)

Remac, jebote.

Ne na defincije nego onaj poznati vukajlijaški verbalni hejt ateista, deista itd:D

Remac, jebote! o.O

Eh da. Jedared sam popio pola litre votke i poduvao par džoinata. Prvi put mi beše to sve. Ne znam kako sam došao kući ni šta sam radio. Kasnije mi pričali da sam se 'zbljuvao na svako drvo na glavnoj ulici, uništio pola "kluba" i onesvestio se na trotoaru. Rekoše da sam zamalo završio na ispiranju. Sreća. Al' ne zbog ispiranja nego što me keva nije ubila kad je saznala.

Najadnija novogodišnja noć.

31.12. te godine sam radila do 19h i trebala da otputujem da budem sa svojim detetom.
Jedva stignem do stanice (bilo je to u doba kretenskih sankcija) i ... otkazan polazak busa!!! Malo je falilo da se stropoštam od muke (nosim u tašni kamion za dete koji je košta jedno 2.3milijarde dinara). Krenem da proverim kada kreće naredni bus (i ako krene neću stići do svog deteta do ponoći) i vidim da su moji saputnici nekakve pijandure ili nekakvi nesretnici. Svi su mirno primili vest da nema busa do sutra ujutru, samo sam se ja rasplakala. Službenica me pozove na stranu i kaže mi da joj se javim za pola sata.

Meni je i dalje bilo teško, plakala sam kao kiša: pa zar ne mogu sa svojim detetom da dočekam ni N.G?! Inače, tada sam bila razvedena, bez stana, imala sam privremeni posao od kog nisam mogla da platim stan i živim sa svojim detetom.
Odem iza nekog smrdljivog kioska i krenem da plačem iz sve snage. Osetim da me neko lupka po ramenu. Okrenem se i ispred mene, u mrklom mraku, stoji čovek mojih godina. "Pita" za razlog mog očaja i ja mu objasnim sve od početka (bio je gluvonem). Nekako mi "kaže" da se ne sekiram, da će to proći, da ću ovu N.G. da provedem uz svoje dete, da ću dobiti posao i da ću imati svoj stan. Odemo zajedno do šaltera (prestala sam da plačem, prošlo je pola sata) i čujem da još narednih pola sata treba da čekam i da SAMO JA dobijam karte za neki drugi bus. Taj čovek mi je pravio društvo, ispratio me, lepo smo se pozdravili, čestitali N.G. jedno drugom. I sada znam, i onda sam toga bila svesna: mogla sam bilo gde da provedem to vreme sa njim-ništa mi se ružno ne bi desilo (bio je "med, medeni", ljudina od čoveka).

Nakon gpola godine sam dobila posao "za stalno", usavršavanje o trošku države, rešila sam svoje stambeno pitanje i konačno sam živela sa svojim detetom.

Hoces reci da je on predvideo buducnost i pogodio, ili da ti je ulio nadu?

Ne, ulio nadu. Meni se te večeri slomilo i srce i snaga.

E kad sam preživela prvi seks, preživeću i sve ostalo.

Uh... Pričaj nam malo o tome.