Naša savremena nesreća je u tome što se neko može smatrati dobrim čovekom, i da zaista bude dobar, a da istovremeno čini i najveću gadost. Uzrok tome je najčešće obrnuto postavljen redosled vrednosti. Odnosno, da je materijalno preuzelo primat nad duhovnim.
DOSTOJEVSKI
" Ovih dana mi, doduše, svi govore da im delujem nekako umorno, ali ti znaš da je to kod mene pobrkano kao instalacije u ruskom soliteru, i da retko pokazujem ono što stvarno osećam, vrag da me nosi...
Eto...Godinama sam se ponosio time što moje lice nije izlog mojih emocija, a to mi je izgleda pre pravilo probleme nego što ih je rešavalo?
Ne, pile, tebe ću teško prevariti, kad sam "takav" onda sam u stvari prosto pomalo tužan, sećaš se, no, ja to obično prezdravim na nogama, sutra ću već zviždukati niz stepenište...
S Tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I, pazi...
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići... "
"Dosta je tog zanošenja, vreme je i pameti poslužiti. I sve ovo, sve ovo inostranstvo, i sva ta vaša Evropa - sve je to samo fantazija, i svi smo mi u inostranstvu samo fantazija... upamtite što kažem, videćete!"
" I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala Bogu…
Dosada je moj hobi…
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima pa im dosadi.
Snalazim se. Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje…”
"...ne kradi mi međuvreme, ako već ne osećaš svoje. Postaću hladan i promeniću se, ali kad-tad ću eksplodirati. Ko će da skuplja parčiće? Ti? Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog. "
Mladiću,ne zaboravljaj molitvu. Svaki put u molitvi tvojoj, ako je iskrena, sine novo osećanje, a u njemu i nova misao, koju ranije nisi znao, a koja ce te iznova ohrabriti, i razumećeš da je molitva vaspitanje. Još zapamti: svakog dana, i kad god samo možeš ponavljaj sebi: ”Gospode, smiluj se na sve koji su danas pred tebe izišli„. Jer svakog sata i svakog trenutka hiljade ljudi ostavljaju život svoj na ovoj zemlji, i duše njihove dolaze pred Gospoda- a koliko se mnogo njih sa zemljom rastalo usamljenih, nikome neznanih, u tuzi i teretu duševnom, za kojima niko neće zažaliti, neće čak ni znati za njih da li su živeli. I gle, možda će se s drugog kraja zemlje uzdići tvoja molitva ka Gospodu za pokoj duše njegove, makar ti njega nikako i ne znao, niti on tebe. Kako li slatko i umilno mora biti duši njegovoj, koja je u strahu stala pred Gospodom, da oseti da se u taj čas i za njega neko Bogu moli, da je ostao na zemlji čovečanski stvor koji i njega voli. A sam Bog će milostivije pogledati na oboje vas, jer kad si već ti onoga toliko požalio, koliko li će ga više pozaliti On, koji je beskonačno milosrdniji i ljubazniji, nego ti. I oprostiće mu tebe radi.
"Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti - a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim češkanjem."
"I evo sad jedne pouke kojoj ćeš se smejati: da je ljubav od svega najvažnija! Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti - to je stvar velikih mislilaca. Ali meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet, ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju i sa divljenjem i sa strahopoštovanjem."
"Zivot je prekratak za ovo"
Evelin Harper cuvsi unukovo objasnjenje radnje Sundjer Boba...
Carli Harper (ocigledno mamuran): "Moram da prekinem ovo."
Alan Harper: "Sta, opijanje?"
Carli Harper: "Ne to, bre, budjenje posle opijanja cu da prekinem."
Carli: "Kako si ti uspevao da ostanes citav vodivsi zivot bez seksa?"
Alan: "Pa lako, radis ceo dan, dodjes kuci, odmoris se, svedes racune, gledas TV i onda ga iscimas ko majmun na mangovom drvetu."
Rouz: "Verujte mi, ja se razumem u psihologiju, studirala sam je 4 godine, a pacijent sam vec 8 godina."
Alan: "U gacama imam dve teniske loptice."
Alan:"Gde ces ti?"
Dzejk: "Ja sam 14godisnjak kome je pre sat vremena sisa bila do uveta, sta mislis gde cu da idem?"
Alan i Carli: "A onda dobro."
Alan:"A gde ces sad pa ti?"
Carli:"Ja sam 40godisnjak koji je zamalo mogo da jebe pre sat vremena, sta mislis gde cu da idem?"
Alan (sam): "Ma sta koj kurac!" (dobra ideja pomisli, popije pivo na eks i sta mislite gde ce da ide?)
Dzudit: "Gde je Dzejk?"
Alan:" Upravo zavrsava dorucak."
Carli: "Ili zapocinje rucak, to se kod njega nikad ne zna."
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći.
Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo.
Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik“. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
Želi ti sve najbolje
Branko
P.S.
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.
Засад само Словен је у стању бити свечовек, јер Словен познаје два света, свет западно-европски и свет словенски; човек са Запада познаје само Запад, он има само једну душу. Словен има две душе: словенску и западноевропску. Душа словенска је отуда пространија, због чега су и идеали словенски пространији. Досадашња словенска историја састојала се у упознавању Запада, „у упознавању и извињењу западних идеала“, како вели Достојевски. Ми смо познали Запад и опростили му његове уске идеале. И најшири идеали Запада уски су за словенску душу.
Иван Карамазов говори своме брату Алексију: „Ја хоћу да путујем у Европу, Аљоша... и гле, ја знам да путујем само на гробље, но на најмилије, на најмилије гробље!“
Руски народ је порочан и таман и грешан, то је Достојевски видео боље него ма који други велики Рус, но Pуски народ има једну силу, којом живи. Та сила јесте Христос. Хришћанство на Западу постало је једна мрачна сила, која смета животу; Хришћанство у Русији је једна жива сила, којом народ живи. У народном Хришћанству, у Православљу, нема онолико логике колико има љубави, човекољубља, самопожртвовања.
Но зар логиком свет живи?
Не, но љубављу пре логике.
„Заволети живот пре него логику“ -то је философија Алексија Карамазова, коју он предаје своме безбожном брату Ивану. Заволети људе пре него логику, то је битно учење православља.
„Погрешке срца теже су од погрешака ума“, мисли Достојевски.
Савршена је љубав у томе, да неко служи своме ближњем и да живот свој положи за друге.
„Ово ти је мој завет“ -говори старац Зосима Алексију Карамазову- „тражи срећу у страдању“.
Hаравно не у бесциљном страдању, но у страдању за добро свих људи. Сви смо ми криви за све, зато треба и да страдамо сви за све. Предсмртне речи старца Зосиме гласе:
„Знајте, мили моји, да је сваки од нас крив за све... сваки за све људе и за сваког човека на земљи“.
То је суштина учења овога несумњиво најнеобичнијег и најгенијалнијег човека, кога је Русија дала свету, не само себи, но целоме свету.
Кад смо већ код индијанаца:
"Не можеш пробудити човека који се прави да спава."
Naša savremena nesreća je u tome što se neko može smatrati dobrim čovekom, i da zaista bude dobar, a da istovremeno čini i najveću gadost. Uzrok tome je najčešće obrnuto postavljen redosled vrednosti. Odnosno, da je materijalno preuzelo primat nad duhovnim.
DOSTOJEVSKI
" Ovih dana mi, doduše, svi govore da im delujem nekako umorno, ali ti znaš da je to kod mene pobrkano kao instalacije u ruskom soliteru, i da retko pokazujem ono što stvarno osećam, vrag da me nosi...
Eto...Godinama sam se ponosio time što moje lice nije izlog mojih emocija, a to mi je izgleda pre pravilo probleme nego što ih je rešavalo?
Ne, pile, tebe ću teško prevariti, kad sam "takav" onda sam u stvari prosto pomalo tužan, sećaš se, no, ja to obično prezdravim na nogama, sutra ću već zviždukati niz stepenište...
S Tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I, pazi...
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići... "
Sušta suprotnost Tugi je prodavac cigareta iz "Proneveraša".
"Nevski prospekt - Da se ispita". :)
"Dosta je tog zanošenja, vreme je i pameti poslužiti. I sve ovo, sve ovo inostranstvo, i sva ta vaša Evropa - sve je to samo fantazija, i svi smo mi u inostranstvu samo fantazija... upamtite što kažem, videćete!"
Dostojevski
Latinski citati:
Odi et amo: quare id facio fortasse requiris; nescio,sed fieri sentio et excrucior
Certa viriliter,sustina patienter!
Honestius est offendere quam odisse!
" I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala Bogu…
Dosada je moj hobi…
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima pa im dosadi.
Snalazim se. Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje…”
"...ne kradi mi međuvreme, ako već ne osećaš svoje. Postaću hladan i promeniću se, ali kad-tad ću eksplodirati. Ko će da skuplja parčiće? Ti? Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog. "
Mladiću,ne zaboravljaj molitvu. Svaki put u molitvi tvojoj, ako je iskrena, sine novo osećanje, a u njemu i nova misao, koju ranije nisi znao, a koja ce te iznova ohrabriti, i razumećeš da je molitva vaspitanje. Još zapamti: svakog dana, i kad god samo možeš ponavljaj sebi: ”Gospode, smiluj se na sve koji su danas pred tebe izišli„. Jer svakog sata i svakog trenutka hiljade ljudi ostavljaju život svoj na ovoj zemlji, i duše njihove dolaze pred Gospoda- a koliko se mnogo njih sa zemljom rastalo usamljenih, nikome neznanih, u tuzi i teretu duševnom, za kojima niko neće zažaliti, neće čak ni znati za njih da li su živeli. I gle, možda će se s drugog kraja zemlje uzdići tvoja molitva ka Gospodu za pokoj duše njegove, makar ti njega nikako i ne znao, niti on tebe. Kako li slatko i umilno mora biti duši njegovoj, koja je u strahu stala pred Gospodom, da oseti da se u taj čas i za njega neko Bogu moli, da je ostao na zemlji čovečanski stvor koji i njega voli. A sam Bog će milostivije pogledati na oboje vas, jer kad si već ti onoga toliko požalio, koliko li će ga više pozaliti On, koji je beskonačno milosrdniji i ljubazniji, nego ti. I oprostiće mu tebe radi.
„Braća Karamazovi”, Dostojevski
"Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti - a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim češkanjem."
"Zapisi iz podzemlja", Dostojevski
"...ali šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli. "
"Majstor i Margarita", Mihail Bulgakov
"I evo sad jedne pouke kojoj ćeš se smejati: da je ljubav od svega najvažnija! Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti - to je stvar velikih mislilaca. Ali meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet, ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju i sa divljenjem i sa strahopoštovanjem."
"Sidarta", Herman Hese
"Zivot je prekratak za ovo"
Evelin Harper cuvsi unukovo objasnjenje radnje Sundjer Boba...
Carli Harper (ocigledno mamuran): "Moram da prekinem ovo."
Alan Harper: "Sta, opijanje?"
Carli Harper: "Ne to, bre, budjenje posle opijanja cu da prekinem."
Carli: "Kako si ti uspevao da ostanes citav vodivsi zivot bez seksa?"
Alan: "Pa lako, radis ceo dan, dodjes kuci, odmoris se, svedes racune, gledas TV i onda ga iscimas ko majmun na mangovom drvetu."
Rouz: "Verujte mi, ja se razumem u psihologiju, studirala sam je 4 godine, a pacijent sam vec 8 godina."
Alan: "U gacama imam dve teniske loptice."
Alan:"Gde ces ti?"
Dzejk: "Ja sam 14godisnjak kome je pre sat vremena sisa bila do uveta, sta mislis gde cu da idem?"
Alan i Carli: "A onda dobro."
Alan:"A gde ces sad pa ti?"
Carli:"Ja sam 40godisnjak koji je zamalo mogo da jebe pre sat vremena, sta mislis gde cu da idem?"
Alan (sam): "Ma sta koj kurac!" (dobra ideja pomisli, popije pivo na eks i sta mislite gde ce da ide?)
Dzudit: "Gde je Dzejk?"
Alan:" Upravo zavrsava dorucak."
Carli: "Ili zapocinje rucak, to se kod njega nikad ne zna."
Brankovo (Miljković) pismo prijatelju
Dragi prijatelju,
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći.
Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo.
Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik“. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
Želi ti sve najbolje
Branko
P.S.
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Konfucije rece: Mrzim brbljiv svet.
"History will be kind to me, for I intend to write it"
Winston Churchill
"Prevari me jednom - sram te bilo, prevari me dvaput - sram me bilo"
Kineska poslovica
"Neophodne stvari su uglavnom jednostavne, komplikovane stvari su uglavnom nepotrebne"
Mihail Kalašnjikov, opisujući svoj najpoznatiji "proizvod"
"What power would hell have if those imprisoned here could not dream of heaven?"
"Try again. Fail again. Fail better."
"L'enfer, c'est les autres"
"Ja dolazim"
ili u originalu "хощю на вы ити"
Poruka Svjatoslava I plemenu koje je odbilo da mu plati danak.
"Ja sam panseksualac: nije bitno sa kime to radiš, da li je to muško, žensko, banana...Bitno je kako to radiš!"
Samantha Jones
Св. Владика Николај о Достојевском
Засад само Словен је у стању бити свечовек, јер Словен познаје два света, свет западно-европски и свет словенски; човек са Запада познаје само Запад, он има само једну душу. Словен има две душе: словенску и западноевропску. Душа словенска је отуда пространија, због чега су и идеали словенски пространији. Досадашња словенска историја састојала се у упознавању Запада, „у упознавању и извињењу западних идеала“, како вели Достојевски. Ми смо познали Запад и опростили му његове уске идеале. И најшири идеали Запада уски су за словенску душу.
Иван Карамазов говори своме брату Алексију: „Ја хоћу да путујем у Европу, Аљоша... и гле, ја знам да путујем само на гробље, но на најмилије, на најмилије гробље!“
Руски народ је порочан и таман и грешан, то је Достојевски видео боље него ма који други велики Рус, но Pуски народ има једну силу, којом живи. Та сила јесте Христос. Хришћанство на Западу постало је једна мрачна сила, која смета животу; Хришћанство у Русији је једна жива сила, којом народ живи. У народном Хришћанству, у Православљу, нема онолико логике колико има љубави, човекољубља, самопожртвовања.
Но зар логиком свет живи?
Не, но љубављу пре логике.
„Заволети живот пре него логику“ -то је философија Алексија Карамазова, коју он предаје своме безбожном брату Ивану. Заволети људе пре него логику, то је битно учење православља.
„Погрешке срца теже су од погрешака ума“, мисли Достојевски.
Савршена је љубав у томе, да неко служи своме ближњем и да живот свој положи за друге.
„Ово ти је мој завет“ -говори старац Зосима Алексију Карамазову- „тражи срећу у страдању“.
Hаравно не у бесциљном страдању, но у страдању за добро свих људи. Сви смо ми криви за све, зато треба и да страдамо сви за све. Предсмртне речи старца Зосиме гласе:
„Знајте, мили моји, да је сваки од нас крив за све... сваки за све људе и за сваког човека на земљи“.
То је суштина учења овога несумњиво најнеобичнијег и најгенијалнијег човека, кога је Русија дала свету, не само себи, но целоме свету.