Plastična hirurgija - čisto zlo ili jedini način za popravku gde je priroda bila okrutna?
Rekli o sajtu
Slavna Vukajlija. Ima glupih stvari, ima bezveznih, ali ima i jako puno brilijantnih. Neću previše dužiti, samo odite tam pa vidite sami. Samo jedno upozorenje - ima ponešto napisano i na ćirilici (iako smatram da svako, ko kolko-tolko drži do opće kulture zna ćirilicu).
Skodin blog · 04. Septembar 2010.
Može da shvati da ima drugih vrlina koje su mnogo važnije od toga kolko su joj teške sise. Može da malo dalje razmisli o životu i zamisli sebe kao majku i postane svesna funkcije svoja dva oraja, koja, u suštini, i nisu tu za ukras. Može da se prepusti fizičkim užicima u potpunosti i da oseti dodir na svojim malim grudima, da ih oseti dok su žive, da oseti da se uz pomoć njih može uzbuditi. Može, uz samo malo meditacije shvatiti da nema smisla traćiti pare, kad su grudi, kakve god da su, tu, jer imaju nekakvu svrhu, da su sredstvo, a ne cilj. I da velike sise nisu nikakav napredak u životu. Samo malo veštačkog samopouzdanja. Može te iste pare da da na putovanje, na obrazovanje, na uživanje, na stvari vrednije od veličine sisa. Sve što treba je promena načina razmišljanja, ne sisa.
Priznavanje mana sebi je samo prvi korak. Težak, ali tek početak. Kad uvidiš manu, ne bi trebalo da je nosiš kao transparent i opravdavaš sebe njome, pokušavaš da je koriguješ. Kad kažem mana, ne mislim na izgled, tipa male sise, velik nos, nego baš na ono iznutra što te nagoni na nezadovoljstvo. Pronalaženje uzroka i njegovo otklanjanje. Dug i mukotrpan proces. Odrastanje takozvano.
Ne, to je staklena hirurgija. Hirurgija bukvalista. -E, bacila sam oko na tebe. Mož da mi vratiš?-
-Kurvo, sad sam se isekao!- ;)
Али када се пробуди и даље има мале сисе, као што неко има мали курац, и тако даље.
Tako je. Ali veličina nije bitna. Eto, šta fali tebi i meni? Živi smo i baš se super ovde zajebavamo.
Jes dati imaš mali...male sise, ali ono, jebi ga...
Pa da, u sustini zatvaranje ociju na mane i punjenje glave pozitivnim mislima. To je meni takodje zavaravanje, jebiga. Ne znam da li se neko zaista, lupam banalno opet, zaljubiti u svoje nepostojanje grudi nakon odrastanja u kome misli (s punim pravom) da su male i da zeli vece. A ako ne moze da se zaljubi u svoje telo onda ce pre ili kasnije pozeleti da ga menja, na ovaj ili onaj nacin.
Bila bi jako loš prevodilac.
Ne poznajem ama baš nijednog čoveka koji je zaljubljen u svoje telo. Naučiš da nosiš sebe, da živiš sa svojim telom. Zašto bi se zaljubljivala u sebe? Voleti sebe je jedno, ali biti zaljubljen u sebe? Čemu to? Da bolje masturbiram?
Ako imaš loš odnos sa svojim telom, menjaš taj odnos, ne telo. Ni telo ne možeš da zameniš tek sa par impanata. A sve da si ceo od plastike, i dalje si ti- samo ti...ništa više ni manje od toga.Ako neko dozvoli da ga veličina sisa određuje u životu, ne vidim tu mnogo preduslova za postizanje bilo kakvog ispunjenja promenom iste.
Voleti svoje telo = biti zaljubljen u svoje telo, makar u mom prevodu. Kao sto mozes reci da si se zaljubila kad si pogledala prvi put svoje cedo, dakle ne jebeno bukvalno.
Mada probah jednom i to sto ti predlazes i kul je;))
Kako menjas odnos kada kao sto Dotter kaze tvoje grudi ostaju male? Ti sad pricas o masovnim operacijama, o uporedjivanju sa nekim idealom itd. Ja ne pricam o ljudima koji odu tako daleko. Pricam o osobama koje se pogledaju u ogledalo i pomisle da bi im jako znacilo za samopouzdanje da napucaju jedan broj vece grudi i jednostavno rese taj problem. Ne razumem za sta se zalazes? Za nekoriscenje sminke? Za necesljanje? Mislim, govorimo o prirodnosti. Za nudizam? Ljudi koje odredjuje velicina sisa u zivotu su oni ekstremi o KOJIMA NE GOVORIM. SVE sto radis u cilju poboljsavanja izgleda je maska, apsolutno sve, samo je pitanje dokle ces ici.
Menjaš odnos, lepo, kao što kada sa ljudima menjaš odnos, tako menjaš i svoj odnos prema sopstvenom telu. Doživljavaš ga na drugačiji način, učiš da živiš sa njim, ušiš da budeš zadovoljan.
Zalažem se isključivo za nečešljanje. Ja sam jako srećna sa nečešljanjem.
Ne zalažem se ni za šta ovde, nemam nikakve tripove da ću promeniti svet na internet sajtu, samo iznosim svoje mišljenje. Naši problemi su u glavi, a ne u sisama. A živimo u svetu kupoprodaje, crkne sijalica-kupiš novu, ne sviđaju ti se sise-kupiš nove, još decu na pijaci da kupujemo da izaberemo koje nam se više sviđa i na konju smo. A mozgovi-jebi ga, ne mož da kupiš novi, to ti je što ti je, to se sve da nadoknaditi određenom sumom novca.
Malo dublje vidim ovaj problem. Ako neko oće da krivi kičmu sisama, nek izvoli, ne osuđujem ništa, ne zalažem se ni za šta, kažem samo da smo sebe opredmetili i sveli na tu ljusku koja je vazda predviđena da bude sredstvo a ne cilj. Samo žalosna konstatacija.
Ne znam, iskreno. Ja nekako kontam, mozda suludo, da devojka sa manjim grudima (uhvatih se za grudi jer je najlaksi primer) moze nauciti da prihvati sebe,, tj njih kao dovoljne ali neko ko je maltene ravan ne moze jednostavno. Tako kontam i za bilo koji ekstrem, lupam, ako ima neko jako grozan nos jednostavno ne mislim da moze ikada prihvatiti da je taj nos lep. Probati da ga ignorise da, ali on tu ostaje, jebem ga, kad tad ces priznati sebi da bi ga vrlo rado zamenio/la. I dzabe ubedjivanje da je sve u mozgu kada bi svako od njih i posle godina i godina takvog promenjenog razmisljanja da postoji besplatan i apsolutno neinvazivan nacin da to promene- rado promenili. Oni koji ne bi ni pod tim uslovima su jako jako retki i mislim da samo oni u potpunosti prihvataju sebe i da je to samopouzdanje jedino iskreno.
Pa dobro, sad je više nemoguće i razvlačiti ovu temu. Ja mislim da svaki čovek može sve, samo uz mnogo psihičkih i fizičkih napora. Tako da one koji misle da samopouzdanje mogu steći jedino plastičnom operacijom,mogu nazvati lenjima. Ako mogu ti retki, mogu i ovi česti, samo je potrebno snage, volje, vremena, a lakši put je lakše i izabrati. Ko što rekoh, ja ne osuđujem, ali i ne podržavam.
Ne znam kako izgledas i koje fizicke mane imas, ali da ih mozes resiti jednostavnim utrljavanjem potpuno benigne kreme ne bi to uradila?
Izvinite sto vam se ubacujem u razgovor, al' moje misljenje je da kod nekih ljudi postoji barijera koja nije samo psihicka. Tako, da, ne mogu bas svi dobiti, il' postici ono sto zele, i dolazi do razocarenja. Cista melanhonija.
Nemam fizičkih mana, moje telo je savršeno funkcionalno.
Ako misliš, da li bih mazala sise da niknu- u životu mi ne bi palo na pamet.
Mazala bih zub ako bi mi se popravio od toga. Smara me zvuk zubarske bušilice.
Ali to je opet stvar funkcionalnosti, a ne estetike. Ko što rekoh, telo vidim kao sredstvo, ne kao cilj. Održavam ga kako me ne bi sprečavalo i kako bi mi pomoglo da se bavim drugim stvarima. Poštujem sve njegove potrebe. Takoreći, kakvo je takvo je, imamo izuzetan odnos.
Ne mislim da li bi bila dovoljno glupa da padnes na jebene reklame koje propagiraju rast sisa od mazanja krema, nego da postoji jebeni carobni stapic da li bi promenila bilo sta nesavrseno na svom telu? I ako kazes da, shvatas li da si jedna od retkih? O tome pricam, svi ostali bi i zato mislim da su licemerni kad pljuju ljude koji se bave plasticnim operacijama.
Ne bih mazala sise ni da sam sigurna da će da niknu. Nemam uopšte potrebu ni želju da menjam bilo šta na svom telu, dok god dobro funkcioniše.
Shvatam da sam jedna od retkih. Ali ja, kao što rekoh, ne osuđujem ljude koji se bave time, samo mislim da ima boljih i razumnijih rešenja nezadovoljstva.
Ево да ја ипак испричам причу из своје ближе околине, није да сам читао претходне постове, немам појма шта ко мисли.
Зашто је пластична хирургија супер?
Мој деда је рођен као жена у телу мушкарца. То је било између два рата кад и није било популарно да будеш феминизиран и да мењаш пол, а све и да си хтео, било је скупо а ни естетска хирургија није постојала.
Деда је одрастао у конзервативној средини, морао се оженити. Жена му је била нимфоманка која је наскакала на њега сваки час и тако зачеше мушко дете. Родио се мој отац. Да би деда прехранио породицу, морао је да наступа као дрег-квин по локалима у Барселони. Убрзо се прославио. Кажу да је на његову представу једном дошао и Салвадор Дали.
Међутим, породична идила је кратко потрајала. Деда се спањђао са неким сумњивим ликом, у то време (ране педесете) јако популарним глумцем. Звао се Ђемс Дин и био је хипстер. Деда га је обожавао. Због Ђемса је оставио моју баку и тада малог оца.
Једног дана тај глумац, иначе незајажљиви, агресивни педер и мој деда су се возили у поршеу, и Ђемсј се тог кобног 30. септембра изгубио контролу над возилом и погинуо, не дочекавши премијеру филма ,,Бунтовник без разлога".
Мој деда је пуким случајем остао жив, али, тешко повређен и са јако деформисаном фацом. Након опоравка деда није могао да поднесе толике ожиљке на лицу.
И ту на сцену ступа пластична хирургија!
Деда је осамдесетих година постао Аманда Лепоре!
Cupi, ajde idi spavaj. :)
I kak posle čovek da ne voli Cupica. ;)
(samo da me ne uvati lalabaj)
BU!
Ijaioj! ;))