Pesničko ćoše
Rekli o sajtu
Slavna Vukajlija. Ima glupih stvari, ima bezveznih, ali ima i jako puno brilijantnih. Neću previše dužiti, samo odite tam pa vidite sami. Samo jedno upozorenje - ima ponešto napisano i na ćirilici (iako smatram da svako, ko kolko-tolko drži do opće kulture zna ćirilicu).
Skodin blog · 04. Septembar 2010.
КОЖА
На уласку у кућу
Виси окачена о прућу
Једна кожа
Скинута на живо
уз помоћ ножа
права правцата кожа
Не изгледа опако
иврнута наопако
та кожа
Ту нема тајни
Нема шта да се скрије
Њен власник под њом
Више није
Opa, zar ovakve stvari nisu jeres na Vuki?
Usput, zeljček, Obična mi se jako sviđa, smem li ja to micati k sebi negde?
Нисам у току, у ком смислу мислиш да је јерес? Пјесма "Кожа" је посвећена једној језивој причи о одераној змији у некој недођији (за вријеме рата у БиХ). Наравно, слободно ради са њом шта год желиш...
Ево још једна, и тиме сам завршио овај циклус објављивања на Вуки својих давно написаних и никад објављених пјесама:
ОСВРТ
Идеш узводно
и видиш све
ништа ко прије
Дебло у теби
је све трулије
Само вода чиста
остала је иста
између твојих обала
Tišina
Tišina! Reči se gube
Smešna strana klovnovog lica
Postala je samo još jedna tužna slika
Suze lagano prave svoj put
Otkrivaju stvaran svet iza maske
Ponovna pitanja, preispitivanje uma
Sve što je bilo sada nestaje
Razmišljaš, pitaš, ćutiš pa urlaš
Pokušavaš, odustaješ, pitaš, pitaš,
Pitaš zašto je tako!!!
Dobro je ovo, ljudi.
Kad sam rekla jeres mislila sam na to da poezija, kao i nekoliko drugih stvari predstavljaju predmet ismejavanja za polovinu vukajlijasa mada ne bi trebalo da je tako jer se ipak ovde bavi pisanijem na ovaj ili onaj nacin, sto je jos jedna od kontradiktornosti ovog sajta, nazalost negativna.
zahvaljujem zeljceku
Ponovo sam
Sa sumornom senom na licu
Ja prolazim kroz tvoju ulicu
U tisini brojim dane
Sudbinom gorkom obrisane.
Do onomad med od juce jad
Pitam se ponekad,
Kome srecniku kafu kuvas sad.
Priznajem,zavidim mu toliko
Da prosto jedva cekam
Da mi neko kaze da je tezak gad.
A onda kad mi to kazu,
Nova bol krece da mori.
Koliko sam onda ja bio smrad?
Trudim se da budem razuman
Pa kazem:"Neka,mozda je vise voli!"
A ta razumnost strasno boli.
Da te ne vidim s njim, Boga molim
Jer te jako volim,
Jer te jako volim...
Evo mog davno zapisanog licnog "pesnicenja" :D ne sekirajte se nije auto-biografska
Моја јутрошња умотворина, да, није поезија, али нашла је пут ка овом месту, кад нема где. Или коме.
Гледам, а сањам, као дете које чека испуњење неке посебне жеље. Не знам шта је простор, не знам шта је време, али знам шта су та два ока која ме тако помно посматрају. Тренутци пролазе као дуги уздаси, а ја гледам, гледам и умирем, сасвим тихо, без иједне речи. Гледам и не верујем, гледам а стрепим, јер ми тај поглед значи све. Без њега ја сам, како ми се чини, само још један посматрач мог живота, који буде па прође, остављајући га да тоне у таму, сам. Али не, нећу бити сам, не док су ту јена два ока, два анђела која ме воде кроз таму овог, већ ионако тамног живота. Њене очи, моја љубав, Њен поглед, моја импресија, и даље су ту, проматрају, снено и тихо, како то само она уме.
Некако, ово више нисам ја. Све је нестало, спонтано, као нешто најприродније на свету, све се изгубило у дубинама њених тамних, као вино опојних очију. Чудно, одувек сам овако замишљао лудило, чиста, искрена необузданост, безгранична фантазија, сан који је само наш, само нама познат и само нама испуњен. Гледају ме, непрестано ме гледају. Сада као да још јасније видим њихову моћ, осећам њихову топлоту. Гледају ме, обузимају сва чула, лагано их присвајајући само за себе. Да ли ико на свету има тако дубок, а тако продоран поглед? Као да из те дубине избија зрак светлости који иде горе, уз дуге црне трепавице, све више и више, толико високо да ми се заврти углави. Срце залупа јаче, па нагло успори, а она и даље гледа, као да јој је то неопходно да би живела. И ја узвраћам, не тако вешто и не тако магично као она, само се трудим да себе пронађем негде у тој дубини. Да ли у њој има макар мало места и за мене? Видим јасно сваку тамну линију њених очију, сваки бљесак који се крије обично по угловима, где их најмање траже и најмање очекују. Назирем и њену душу, негде у позадини, скривену фаталним погледом, као штитом, како се немирно мешкољи, као да жели да изађе. Али не, она то никада не би дозволила. Уместо тога, осећам како се тај божански поглед лагано увлачи у мој ум, и независно од моје воље, листа као књигу моје жеље, наде, страхове и сећања. Ништа за сакрити или ништа не моћи сакрити, сада као да ми је свеједно. Али опет није. Не знам да ли црвеним, или то осећам топлоту њеног погледа, али као да сам постао несигуран, као да ме је стид. Осећам се тако минијатурно пред свом том узвишеном дубином, коју обожавам, али од које као да стрепим. Скренем свој поглед у страну, готово неприметно, али тако очигледно и невешто, да се сам себи смејем. Стид ме је властитих осећања. Али она и даље гледа, тихо и разорно, као и првог тренутка. Помислим да је то илузија, чудан сан, приказа. Не могу да поверујем да један поглед може тако да стеже, да тако зароби. Где год да погледам, он је ту, дубок, тих и смртоносан, али прелеп, неопходан и смртно заразан. Не знам зашто, али ме у тренутку подсети на јесење јутро, свеже а реско, опојно а кристално. И у том јутру ја видим њен поглед, негде у магли како лагано посматра, чека. А онда, мистицизам и дубина нестану, и појави се плитак и благ поглед, љубопитљив и наиван, који као да се осмехује мени, најсрећнијој особи на свету. Стварност се поврати и погледи нам се опет сретоше.
„Шта је смешно?“ јави се одговор на осмех у углу мојих усана. „Ништа...“ помислих и рекох али нешто задржах за себе. Које речи могу то да опишу, мој транс, мој свет? Да ли речи могу објаснити нешто тако величанствено, када оне значе све и ништа? Како да опишем оно чега се очима никада потпуно нећу заситити? Како да ти кажем да умеш да гледаш као нико на свету?
Pjesma za moju dragu buduću ženu Tamaru, koju ću da ženim i da je dovedem kod Rajke u ZetU da joj se oveseli.
Ti si moja žena mala,
Nisi se još kupala,
Ja bez tebe neću moć
iKako smrdiš u po noći.
Vukajlija, naše gnijezdo,
Kamo krevet, kaizi, pizdo?!
Nema mjesta da se legne,
Mora dupe da napregne.
Dođi Zeti, jadna bila
,Da upoznaš kralja Mila.
Kralja Mila, našeg šefa,
Ne izlazi iz ćenefa.
Pisaćemo mi pjesme,
Sraćemo i šta se ne sm'je,
Pisaću ti i romane,
Bićeš mi na prve strane.
Komercijalni predah,
tvoje ime,
Ponosim se ja njime,
Velik prosjek defki imaš,
Al' kritike slabo primaš.
Pisaćemo defke skupa,
Vuka biće naša rupa,
Posteri nam smiješni biće,
Zaradiću i plusiće.
Crna Gora tebe čeka,
Da joj dođeš iz daleka,
Crnabo nam i ne treba,
Jes' ti sestra, al nas vreba.
Kenjator je Savan njeni,
Mnogo sere pa zapjeni,
Ej, modovi, sivi tići,
Stigla mlada, moram ići.
Kumara mi fali mara,
Đe je ona da da para,
Uplatite ktitor nama,
Da ne bude zavrzlama.
Hvala.
Moram da ostavim komentar. Vizardov post sam procitala juce, pa opet, i opet...prelepo. I sta je to ako nije poezija! :)
SMarko, i dalje se smejem.. eh, kada bih znala da pisem takve rime! :))
Ljubav je to :))
Jos jedna godina...
Hocemo li se i dalje bojati?
Vreme prolazi...
Nije pametno godine brojati...
Al' brojacemo kapi kise,
hvala nebesima, ima ih vise.
I brojacemo reci precutane,
osmehe, suze,
suncane dane...
Necemo brojati ni vlasi kose,
sve ih je manje,
al' brojacemo ogolelo granje jesenje...
Uvelo lisce, nedelje lenje,
razvucene u nedogled,
i svaki ukradeni pogled...
...nestasni...
I osmeh kreveljavi,
detinje valjanje po travi...
Mokroj od kise.
Poljupce brojacemo,
nek ih je vise!
I zagrljaje
u tihoj tmini,
jedno "volim te",
dva, tri "izvini".
Sedam "izvoli",
devet "kako si",
pet, sest boli,
i manucemo se
drugih racuna,
jer-
zivot se samo
ljubavlju racuna.
(jedna frljoka na brzinu, davno nisam pisala da proverim da umem jos uvek)
умеш, и то како.
Hvala, hvala! :)
Po tvom prethodnom postu, mogla bih i ja isto da kazem za tebe. Al' nisi me ni pitao. :)
Your reasons of love and hate,
all together, put on trial,
always swallow the wrong bait,
so angry in your denial.
So it goes on and on,
getting harder to hide your shadow,
too many things not said and done,
I miss my serenity's meadow.
Considering all the pain,
released anger makes me relieved,
difference beetween loss and gain,
still follow the voice that tells me to believe.
Dugo pisem, i ovo je deo iz moje, meni savrsene pesme. Prestao sam da pisem posle nje. Duga je, ne bih da smaram.
Chavez, ostavi celu.
Ok, nemojte da posle bude da je dugacko..
Zove se Worm of doubt.
=================
Golden apple in my hand,
yet possible rotten core,
it's so easy to pretend,
just like we faked smiles before.
When I look inside of me,
ugly void is looking back,
shape shifter isn't hard to be,
paint to white out of black.
World is mostly made of lies,
and perfectly there we blend,
wear all kinds of disguise,
it's really easy to pretend.
But when we take them off,
when we show our true kin,
behind the scars we are soft,
I carved angry wounds on my skin.
Would you kiss me now for real,
for once, without question too much,
touch of truth I want to feel,
before I return to my sorrow's clutch.
Hidden rage boils in me,
to feed it, I hurt myself,
we are all too blind to see,
obvious answer up on the shelf.
Too many times we question wrong,
impossible to answer right,
mind feels those words don't belong,
and heart remains sealed up tight.
Your reasons of love and hate,
all together, put on trial,
always swallow the wrong bait,
so angry in your denial.
So it goes on and on,
getting harder to hide your shadow,
too many things not said and done,
I miss my serenity's meadow.
Considering all the pain,
released anger makes me relieved,
difference beetween loss and gain,
still follow the voice that tells me to believe.
Trigger happy I cannot,
my goals seem at unreachable height,
throw all the weapons, oh why not,
just break my shield and surrender the fight.
Lock myself in my own world,
where despair meets my smile,
I gently lay in this dirt,
keeps me frozen for a while.
Every time I touch the past,
it sends shivers down my spine,
evil's here forever to last,
no, no, I'm just fine.
Svidja mi se kako drugim redosledom reci u recenici postizes naglasak na potrebnoj reci. I svidjaju mi se kontrasti. I taj unutrasnji monolog... I ovo Keeps me frozen for a while, pa kasnije No, no, I'm just fine.. Kao anestezija, otupljuje. Svidja mi se jako pesma..
Moji najjaci motivi su bes, mrznja i tuga. To pokrece sve. Sve hepi pesme koje sam napisao su 1/20 po snazi i kvalitetu spram dark pesama. Hvala, drago mi je da ti se svidja..
Mrznja? Ne bih rekla da je to dobar motiv. Ogorcenost, da. Ljutnja, da. Razocaranost da. Ali mrznja... Ne znam, nekako ne mogu da prihvatim da se to moze staviti na papir..