Prozno ćoše
Rekli o sajtu
Kada pitate dva čoveka o nečemu, dobićete više od dva mišljenja. Na toj osnovi je stvoren Vukajlija. Rečnik slenga i idioma.
Kompjuterska Biblioteka · 7. Maj 2009.
Kada pitate dva čoveka o nečemu, dobićete više od dva mišljenja. Na toj osnovi je stvoren Vukajlija. Rečnik slenga i idioma.
Kompjuterska Biblioteka · 7. Maj 2009.
Znate kako postoji "Pesničko ćoše"? Naravno da znate.
Daklem, ovo je za one koji možda imaju neku proznu mudrost koja je u proznoj formi, a ne u poezijskoj, ili kako se već kaže. Daklem - nešto što vam neće koristiti za defku, kao lejm oni citati što ih žiljavuše stavljaju za opisa profilnih slika, možda neki isečak iz sastava na koji ste ponosni, nešto baš dobro iz primera sa defki, ili sa Tarzanije, ako pišete tamo...
Uzeo sam drugovu gitaru i odsvirao par Đurinih pesama, a kada me je to smorilo,pola pjan - pola smoren, sam odlučio da napišem jednu sopstvenu.
Nije to bila neka pesma - bez metafora, sa samo 4 strofe ( jedino na nivou je bila ukrštena rima) i cela sagrađena oko onog Tirionovog stiha "Voleh devojku toplu ko leto", što ga pevuši kroz pola Martinovog "Sudara kraljeva", ali je prilično lepo zvučala uz gitaru pa se većini ljudi dopala.
Kasnije sam kod kuće pokušao da je rekonstruišem, ali sam zaboravio skoro sve. Možda je i bolje tako.
Kada sam je odsvirao, otišao sam po piće u drugu sobu. Jedna od najboljih drugarica je naletela na mene, ili ja na nju. Stajala je dovoljno blizu, onoliko koliko je njen status veze dozvoljavao.
"Kome je posvećena?"
Biću pravnik, trebalo bi da mogu da pričam u nedogled i da to ima smisla, ipak, dva savršeno zelena oka sa po zvezdom o ušuškanom u uglu, i savršeno tuđa, razoružala su me od svih vinom natopljenih priča koje bi mogle da zvuče realno.
"Jednoj brineti, nije odavde, ne poznaješ je." Ozbiljno, ŠKK?
Naravno da je laž bila očigledna i glupa, a ostavila me je bez kečeva pred poslednjim štihom. Kako da kažem da pesma nema posvetu? Da nemam kome da je posvetim? Patetično.
Znala je da lažem, ali je ipak sve ostalo na tome.
Nikad nisam umeo da igram jedan-na-jedan. Jednom su mi rekli da ličim Čendlera Binga.
Ubrzo je otišla negde, a mi smo ostali i proveli prilično dobro poslednja 2 sata, pre nego sto sam otišao sam poslednje dve rugarice. Ne znam šta su radili oni koji su ostali, ali se iskreno nadam da nije bilo nikakve romantike, jer bi romantika izmetolikog broja muškaraca dovela do sosidž festa.
Vidi, ipak postoji ova tema, taman sam mislio da je otvorim.
Elem, hvalio sam se da sam pobedio na konkursu, ljudi rekoše da im se čita, pa evo.
Imajte na umu da je pisana pre oko godinu i po dana, mislim da sam napredovao i da imam boljih, al' eto, ova je nagrađena. Nadam se da će vam se svideti. Komenarišite, kudite, hvalite, samo nemojte da trolujete.
Oblaci su se gomilali nad gradom tog maglovitog popodneva. Ime mu je bilo paradoksalno njegovoj svakodnevici, sivilu koje njime dominira. Rutina velikog naselja svodi se uglavnom na isto u svim delovima naše male planete. Jedina razlika je u stepenu težine kojom se ta rutina obavlja. Ipak, rutina je rutina. Udobno ušuškani u svom neznanju, robotski nastrojeni ljudi gurali su svoj kamen uz brdo. Postao je deo njih, nije im smetao. Ustvari, nisu ga ni primećivali.
Gruba podela populacije lomila je po svesti. Oni bez nje i oni drugi. Odnos snaga je bio u velikoj meri u korist besvesnih sa tendencijom povećanja tog jaza. Kasta drugačijih obuhvatala je sve koji nisu odobravali stihiju pomodarstva i automatsko prihvatanje nečeg serviranog u medijima, okarakterisanog kao ‘moderno’. To su bili ljudi različitih dobi i stavova, ali saglasni u otporu prema mentalnom ropstvu. Taj otpor je bio figurativan, jer su zombiji daleko brojniji, i skloni ravnanju svakog uzvišenja na pejzažu proseka. Vođeni tim znanjem, ljudi van kalupa su primorani da žive i puste druge da žive.
Pljusak je počeo. Autobus na jednoj od linija centar-periferija se tromo klatio ispucalim asfaltom, klizavim od kiše koja je pratila lagani oktobarski zalazak sunca. Nekoliko putnika je sedelo raštrkano u autobusu. Starac, u kasnim šezdesetim godinama, držao je u krilu razdraganog mališana rumenih obraza, koji je na leđima imao rančić kineske proizvodnje ukrašen likovima iz popularnog animiranog filma. U umornom pogledu starca videlo se da je unuk jedino što još uvek ima smisla u njegovom postojanju. Posmatrao je dečaka kao da gleda kroz dvogled vremena.
Dva sedišta iza, desno od njih, sedela je devojka, plave kose, stara ne više od trideset godina, zaokupljena kucanjem poruke na svom mobilnom telefonu roze boje, koja se slagala sa bojom torbice na praznom sedištu do nje. Bila je u izdanju za izlaske-štikle na nogama, crne helanke (dosta godina ranije rezervisane samo za bicikliste), i neki vid džempera tamno ljubičaste boje sa nepristojno dubokim dekolteom. Prototip urbane devojke iz prestonice, vidno raspoložene za razne oblike zabave, bez preterane upotrebe zdravog razuma, koji je nepotrebna barijera zabavi,kao cilju izlaska. Ten je opasno težio nijansi šargarepe. Za devojke koje drže do sebe, u većinskoj primamljivosti, nekim nepisanim pravilom nije dopustivo da se na licu raspoznaje prava boja kože. Jednostavno,’maska‘ je nezaobilazna za sve devojke u trendu.
Ispred nje je smeštena još jedna devojka, malo mlađa od prethodne, koja je bila pripadnica ‘druge grupe gradjana’. Imala je tamnu kosu, i naočari za vid. Pogled joj se gubio na drugoj obali reke pored koje je vozilo prolazilo. Na kolenima je imala žutu fasciklu iz koje je virilo nekoliko papira ispisanih matematičkim formulama. Osim njenog crnog kaputa i zelenih Starki, ništa se na njoj nije isticalo. Verovatno bi se njene ideje istakle, kad bi bilo nekoga da ih čuje.
Nekoliko preostalih putnika nije iskakalo van zacrtanih granica. Na zadnjem sedištu sedeo je mladić u ranim dvadesetim. Ime mu je bilo Petar. Zapravo, pravo ime mu je bilo Piter (njegovi roditelji su uvek bili zapadnjački nastrojeni). Visok mladić, atletske građe, čije konture su nestajale pod širokom garderobom koju je nosio. Oči i kosa behu mu tamno smeđe, dok je gusta, neobrijana brada, bila izrazito crna, poput ofarbane kose. Delovao je dosta starije od prosečnog vršnjaka. Nehajno je posmatrao kišno nebo, dok je iz slušalica priključenih na mobilni telefon dopirao glasan zvuk neke od rok pesama s kraja osamdesetih godina proteklog veka. Oduvek je imao svojevrstan filter za muziku. Nije podnosio takozvanu narodnu muziku, iako mu nikad nije bilo jasno zašto je etiketirana kao narodna, jer je najpopularniji vid muzike u njegovoj zemlji više imao karakteristike međunarodnog. Od primesa turske etno muzike, do uticaja rumunske haus muzike, pomognute tekstom u kom se pronalazi cela zavedena nacija-dobitna kombinacija za popularnu pesmu.
Muzika se zaustavila. Pogledao je ka svom telefonu. Baterija je izdahnula. Namrštio se i sklonio aparat u ranac. Beše to običan ranac, jedan od onih koje ste mogli kupiti u bilo kojoj radnji za relativno malo novca, ukoliko vam marka nije predstavljala kriterijum pri kupovini.
Autobus se zaustavi na stanici pokraj kioska brze hrane, na kome belim slovima beše ispisano ''Kod Pece''. Na srednja vrata uđoše dva mladića i uputiše se ka zadnjem delu. Kada biste ih posmatrali sa leđa ne biste mogli da pronađete bitnu razliku među njima, čak i da ih poznajete. Bili su jedva punoletni. Obučeni u dukserice drečavih boja, napravljene od materijala sličnom šatorskom krilu. Oko vratova su imali zlatne lance koji su upadljivo virili iz dukserica, gubivši svu eleganciju koju su posedovali ležeći iza stakla u zlatari. Donji delovi trenerke bili su u istoj meri drečavi. Na nogama su nosili skupe patike sa vazdušnim đonovima, prošarane kombinacijom zelene i svetlo plave. Posmatraču koji nije upućen u modne trendove, ove patike bi delovale kao ženske. Uopšteno, dva momka delovala su kao da su nekom vrstom vremeplova izvučena iz sredine devedesetih. Jedan od njih glasno je prokomentarisao izgled plavuše koja je shvatila neotesanu opasku kao kompliment.
Petar nije obratio pažnju na njih. Pripremio se za izlazak iz autobusa i tromo prišao vratima. Natukao je kapuljaču na glavu i sačekao da se vrata otvore, što se i dogodilo uz zaglušujući pisak. Stupio je na mokar pločnik. Vozač je zaustavio vozilo tik pored ogromne bare. Prekoračio je baru i užurbanim korakom krenuo kroz uličicu ka svom stanu. Mimoišao se tek sa po kojim prolaznikom koji se stapao sa senkama na kiši. Bandere su lenjo žmirkale uokvirujući sliku slepe ulice. Prišao je vratima zgrade i gurnuo ih. Nikada nisu bila zaključana. Interfon trošne petospratne zgrade izgubio je funkciju sedam meseci po ugradnji, i niko se u naredne dve godine nije latio popravke. Uzdali su se u poštenje sugrađana kao sredstvo
obezbeđenja. Spustio se niz stepenice…
Njegov dom beše garsonjera. Fin izraz za adaptiranu garažu. Nije čak ni bila njegova. Stajala ga je sto deviznih novčanica mesečno, koje je kidao od honorara dobijenog u jednom od gradskih časopisa za svoje reportaže. Jedva da je nešto preostajalo za mala zadovoljstva, kao što je poseta nekom od malobrojnih bioskopa, pozorišta koja su preživela kulturni genocid sproveden u protekloj deceniji ili dve.
’Stan’ se sastojao od sobice sa kuhinjom i toaleta opremljenog lavaboom, trošnom ozidanom kadom i klozetskom šoljom na prostoru od desetak koraka. Bacio je ranac pored kreveta i seo. Posmatrao je nemo avionsku kartu za bolju sredinu. Virila je iz koverte roze boje sa žigom Unije. Tu je bila i propratna poruka od njegovog strica, na kojoj je pisalo: ’’Čekamo te, zovi kad sletiš’’. Pojeo je jabuku, zagnjurio je lice u šake i pustio roj misli da mu ispuni noć.
Sa ofucanim sivim koferom, nakrcanim stvarima, najmanje odećom, posmatrao je avione kako poleću i sleću. Duboko je uzdahnuo stiskajući kartu u džepu tamnih farmerki. Prošao je rukom kroz kosu. Krenuo je ka kapiji za čekiranje i onda se zaustavio. Seo je na klupu pored automata za kafu i naslonio kofer pokraj sebe.’’Let 8003 polazi za 40 minuta.’’
Kroz jutarnju maglu je posmatrao avion kako postaje sve manji, dok se zavaljen na zadnje sedište autobusa bližio gradu. Pustio je aviončić napravljen od karte da jezdi kroz prazno vozilo. Smešio se gledajući kroz prozor. Pomiren sa sobom i gradom prozborio je, sebi u bradu: ’’Biće bolje. Da, mora da bude bolje’’. Ponovo se kišno nebo rastvorilo u koracima zelenih patika koje su ušle na srednja vrata.
Talent očigledno postoji, ima dosta suvišnih redova, opisi sporednih ličnosti zauzimaju neopravdano mnogo mesta u tekstu, dok je glavni lik priče (po opštem doživljaju bih tako procenio Petra) prilično zapostavljen u odnosu na njih. Umesto opisa devojaka možda bolje bilo pojačati turobnost okoline koju autobus prolazi. Dopada mi se što nisi upao u kliše i priču završio sunčanim danom nego je ostalo mračno kao u celom tekstu. Ponavljam, talent je očigledan, smisla za pisanje imaš, samo malo da usavršiš mehanizme, pre svega zanatske delove pisanja.
Sve u svemu, lepa je priča, nije mnogo teška za čitanje iako iz nje ne vrcaju osmesi i zabava. Sviđa mi se.
Ozivela mi je tema na koju sam i sam zaboravio ^^
Kul je ovo Lerijevo, slazem se sa Brusovim rivjuom, samo bih dodao da je po meni malo previse davljeno na pocetku, mada je to vrv zato sto me je mrzelo da ukljucujem mozak i ozbiljno se udubljujem u tekst...
Uvodi obično pomalo dave, to je normalno, shvatiš kao predigru u trenutku kad dugo nisi imao seks - tebi ne treba, ali partnerka će malo više u živati u ostatku.
Hvala Brus na komplimentima i na sugestijama. Drago mi je da ti se sviđa, dosta radim na tim tzv. zanatskim delovima pisanja. Biće, nadam se, još bolje.
Interesantno ovo Valdemare, kul su zečići... Razmišljanje jednog običnog, malčice neuravnoteženog čoveka.
Biće sigurno bolje, ti imaš ono što se ne može naučiti, sve ostalo je lako dostupno.
Meni ovo Lerijevo nije dobro. Jebga, sacu dispadnem hejter, ali stvarno je tako. Gomilanje opisa, silovanje motiva i tome slicno, ne volim ja to... Mada, budmo realni, ne kapiram se ja mnogo u to, pa nisam ni nesto bitan.
Ovo treba da ide na temu Germanofilija
А све је почело као добро зезање. Поводом двадесете годишњице рушења Берлинског зида немачка влада организовала је спектакуларну прославу, са све ватрометом и шатрама с пивом. Направљена је 1:1 макета Зида, од огромних картонских домина, и постављена је тачно посред Берлина, линијом куда је ишла чувена Гвоздена завеса. Лех Валенса, чувени немачки агент у Пољској, сада у пензији, добио је свој последњи задатак: да симболично обори прву домину, након чега би се картонски Берлински зид срушио wie eine Domino-Wand, то јест као зид од домина.
Шта је пошло наопако, тешко је рећи. Гомиле Немаца загрејаних кобасицама, колачима, пивом и шнапсом скупиле су се око легендарне бивше демаркационе линије. Наравно, носили су црно-наранџасто-жуте тробојке и плаве заставе ЕУ са звездицама, у позадини се орило Einigkeit und Recht und Freiheit и Ode an die Freude, грлило се, певало, а берлинска gay алијанса искористила је прилику да организује параду, рачунајући да су у том тренутку националне еуфорије неонацисти заузети пословима важнијим од ометања gay параде.
Лех Валенса је гурнуо прву домину. Она није хтела да падне. Он је јаче гурнуо. Она је и даље стајала. Запео је из све снаге. Домина се није померила nicht einmal ein Zentimeter, ни један једини центиметар. Притрчали су агенти БНД, немачке службе безбедности, али поново, ни макац! Узбуњени грађани прионули су заједно свом снагом, али узалуд, или, како би Немци рекли, aber vergebens! Нови Берлински Зид је стајао, одједном од армираног бетона и челика, а не од картона, unzerstörbar, неуништив.
Припитим Немцима са обе стране Новог Зида, обузетим метафизичким ужасом (metaphysischen Schrecken), дуго је требало да се осмеле, и да направе лоповске мердевине, и да погледају шта се налази са друге стране...
И једни и други угледали су бодљикаву жицу. Са обе стране, призор је био исти: Стражари са аутоматским пушкама и немачким овчарима (Deutschen Schäferhunden). Додуше, грађани Источног Берлина могли су виде билборде са великим портретима Ајзенхауера и Вилија Бранта, док су западни Берлинци, на свој ужас, спазили огромне плакате са ликовима Хонекера, Лењина, Маркса и Стаљина. Неколико сувише пијаних, уверених да је све то део уметничке инсталације, успели су да прескоче Нови Зид и потрче у сусрет својој браћи са друге стране. Авај, пресекли су их рафали...
Поново подељена, немачка нација обновила је своје мрачно знање о цикличности историје. Сетила се да постоје симболи којима се не треба поигравати, и да има ритуала које не треба понављати, и да стварност није датост, већ производ субјективности посматрача... Поготово, ако се налазиш у Зони Сумрака — in der Dämmerung-Zone...
Hvala i tebi Peri.
Pa dobro Rahmetli, ne može svakom da se svidi, cenim ja i negativne komentare. Opise sam morao da ''gomilam'' jer, priznaćeš, nije baš lagodno voditi naraciju u kojoj nemaš dijaloge bez opisa. Na šta bi to ličilo?
Nije tako, udostojio si se da pročitaš, stoga je i komentar sasvim ok.
Sad se ja i dalje uvlacim u pricu za koju nisam strucan, ali kad sam vec u balezi do brade, da zaronim malo.
Poceo si stripski, bar ja sticem utisak da sam u stripu kada citam pocetak, a onda zalomio na totalno drugu stranu. Posvetio si se opisima nekih pomalo nebitnih stvari, a odradio si to slovoslagacki. Suces previse epiteta zaredom, ja to zovem silovanje, iako nije prigodno. Nimalo. U nekih dvadesetak recenica uporno imas to preopsirno opisivanje vanjstine likova. Staticno je to mnogo. Zamrznes scenu i onda sibas kroz nju (preopsirno). A stvari ne mogu da se zamrznu, one se desavaju.
Na kraju si zavrsio sa sasvim direktnim kazivanjem onoga sto hoces. A mogao si lepo da postavis scenu, pustis ih da se igraju i da onaj sto cita sam zakljuci. Ovako kao da sibas uz liticu sa sigurnosnim kanapom - nije zanimljivo.
Čestitam Lariju na nagradi, trebalo bi (kako bi moj tata kazao) da se stil pisanja još malko izbrusi, ali je inače fino. Odaberi glavni motiv, radnju, lik i gradi priču okolo. Tako neće moći da se desi da i neki sporedni likovi, opisi ili dešavanja budu jednake "težine" kao i primarna radnja/lik etc.
Valdemare, nemoguće mi se sviđa tvoje prozno stvaralaštvo!
Hvala Gogo, u principu pišem dosta drugačije priče, fikciju sa konkretnijim dešavanjima, ali se ova zalomila tako, i, eto, dobih nagradu. Kao što rekoh u prvom postu mislim da imam boljih (novijih), gledaću da okačim nešto drugačije kad budem imao vremena. Hvala na sugestijama.
OK, Rahmetli, poštujem, i negativni komentari dobro dođu.
Valdemare, stvarno je dobro.
Larry, cestitam na nagradi! Zasluzeno u potpunosti, i odlicno si izabrao sta i da posaljes, u smislu lajtmotiva, poruke, i tako dalje. Tehnikalije:
Ja nemam zamerki ni na tvoje opise, ni izbor reci niti bih ti savetovao da bilo sta menjas, to si TI, svako ima svoj stil. Meni se licno ne dopadaju, ali to sam ja, a ja sam statisticki zanemarljiv. Sta ti je najbolje od svega? Ritam, lep ravnomeran korak bez zastajkivanja, koji je na kraju doveo do cilja boljeg od ocekivanog, kao prijatno iznenadjenje.
I u pravu si, treba da budes pisac zanatlija, spreman da odgovori postavljenom zadatku, sto je u ovom slucaju bila pobeda na konkursu. I vidi se da ces biti sve bolji, imao si ideju, ispostovao si formu, i na kraju je nadprosecno realizovao.
Valdemare, nazalost nes se ti leba najest od pisanja, ko ce ti ovo objaviti, i na kom ce konkursu ovo biti izabrano? Inace ja sam odusevljen. Briljantno, sa stilom, sve kao deo velike ideje razlozene na detalje, nemam ni jednu zamerku.
Inace kritikovanje necjeg rada, bez pruzanja sanse da ti uzvrati zasluzuje rukovet samara, tako da smatram za potrebno da i ja objavim neku skrabotinu. Sto cu i uraditi, koliko odmah.
Hvala puno tora!
Između ostalog. Ne treba zaboraviti da je ovo bilo takmičenje, što ipak isključuje neke drugačije teme, fantastiku, mračnije priče, i drugo što se verovatno žiriju ne bi dopalo.
Može i tako da se posmatra, ali ja to tako ne doživljavam, volim da čujem svačije mišljenje. Objavi, voleo bih da pročitam.
E sad imam mali problemcic. Nasao sam jednu moju pricu koja je objavljena na engleskom 2003, i to je zadnja za koju imam i Srpsku verziju, posle nje sam batalio i poceo da pisem direktno na engleskom. Medjutim, kada uradim copy-paste ovde, izgubim Š, Ć, i Č. Da ne zna neko kako se to prosto resava?
a sta ti napise umesto njih? ako udari [ za š i tako to, onda samo odradi search and replace, pa pozamenjuj, ali mojne zaboraviš i č,ć,đ,ž
Ima i programcic, ali dok ga skines, dok ga ja nadjem, rodićemo kolektivno mečku kako bismo pročitali tvoju priču.
Atife madjijo! Hvala, dovoljno prosto.
Rodjen sam u predgradju.Godine su učinile svoje i nekadašnje njive sada su asfaltirane ulice sa kućama u čijim dvorištima je drveće već toliko poraslo da ih nadvišuje.Miran kraj , prijatan za život , kraj koji sa godinama postaje sve lepši i uredjeniji.Volim noć , od malena me privlači.Kada sam bio dete izlazio bih na prašnjavu ulicu , ustvari put koji je nekad vodio izmedju njiva , nazirao šumu u daljini , okolo su stajale nedovršene kuće , same i kao da su se i one odmarale od ljudi koji rade na njima.Preko dana buka mešalice , dovikivanje majstora , lupa čekica , a uveče blažena tišina.Da vas pitam nešto?Kažete da poznajete svoj kraj tu ste se rodili , odrasli.Koliko puta ste prošetali svojom ulicom u gluvo doba noći?Bez ikakvog razloga?Ne zato jer vam nema psa , ne zato jer očekujete da vam se ćerka vrati sa rodjendana , ne jer vam je neko ukrao točak sa auta pre mesec dana , a učinilo vam se da opet čujete nekakvu lupu?”Nikad , nisam lud a ni mesečar da šetam noću”-reći ćete.Grešite , strašno grešite.To je kao novčić sa dva lica.Suviše detalja preko dana nam odvlači pažnju , gledamo da li ima nekoga u dvorištu , a ne gledamo samo dvorište , ljudi nam se javljaju mi im otpozdravljamo , život teče pakleno brzo , neko troši , neko stiče , ljudi odlaze i dolaze haos , užas!Noću je sve drugačije život svakodnevnih glupana staje , a moj tek počinje.
Vidite , ja sam lopov , noćni lopov , srećni slučaj pravog čoveka na pravom mestu.Preko dana ja sam propali student , razmaženi jedinac , čovek čije roditelje sažaljevaju i kome se podsmevaju komšije.Danju , ponekad gledam kroz rupice spuštene roletne komšinicu kako odlazi na posao.Ne primećuje me.A i zašto bi?Ponekad poželim da joj pridjem i da razmenimo par reči , nešto obično , ne želim da je pozovem da izadjemo , ne bih voleo ni da dodje na kafu , voleo bih da mi se nasmeje u prolazu , da me pita nešto kurtoazno , kako sam , bilo šta , hteo bih da smo ja i ona prijatelji već odavno , da joj je drago kad me vidi.Ali to je nažalost nemoguće.Gledam komšiju koji se već odavno zaposlio i sada kupio novi auto , kako razgovara sa drugim komšijom , o tome kako ide , koliko troši , kako stoje stvari sa rezervnim delovima , hteo bih da izadjem i pričam sa njima.Verovatno sam na to trebao da mislim ranije.
”Izadji u narod , nenormalni stvore!”-urlao je otac.Izašao bih na ulicu , medju decu i stajao kao kip , što bi njega još više izludjivalo.Vodio me je kod svih lekara , pedijatara , kasnije psihologa , pa na kraju psihijatara , popova i vračara.Sve su to bili amateri za mene , svakome od njih sam povladjivao , i navodio ih da sa ponosom kažu ocu da su rešili problem , apsolutno nerešiv za njihovog prethodnika , i odmah naravno nastavljao po starom , što je matorog na kraju slomilo.Pozvao me jednog dana kod sebe u prizemlje (pošto je meni bio ostavljen sprat sa posebnim ulazom) , i rekao:
”Sine moj , ma šta ko pričao , ja znam da ti nisi lud.Samo , ne mogu da shvatim , mada se upinjem svih ovih godina , zašto si toliko zao i zašto nam svima ovo radiš?Ti jednostavno nećeš da živiš kao normalni ljudi , nećeš ni da pokušaš.^ija je to krivica ne znam , dugo sam o tome razmišljao , i najverovatnije da si jednostavno tako rodjen.Imas dvadeset i pet godina , nemaš nikakvih interesovanja , prijatelja , devojku , nemaš niučemu čak ni neuspeha a kamoli uspeha.Nikada u životu nikoga nisam mrzeo.Neka mi bog oprosti , ali tebe mrzim.Znam da mi neceš odgovoriti , dobro sam se spremio za ovaj trenutak ali hoću da znaš , da od mene i majke više ništa ne možeš da očekuješ.Od tvog fakulteta nema ništa , ako hoćeš da i dalje živiš u ovoj kući moraćeš sam da plaćaš svoje račune.Nadji posao.”
“U redu” rekao sam i izašao.Stvorenja dana i noći se slabo razumeju.
Nisam počeo da kradem slučajno , dugo sam o tome razmišljao.Nisam imao nikog da me uči , a ni pravo na grešku.Kradem isključivo novac iz kuća.Nikada nisam obijao brave , ulazim na otvorena vrata ili prozore u prizemlju , eventualno preko terase ukoliko nije visoka.Radim samo noću , kada su vlasnici kući i spavaju.Bez obzira na godišnje doba odeću skidam ispred i ulazim samo u donjem vešu i bos.Odeća smeta.Novac nalazim lako.Na polici u predsoblju ,na regalu pored garderobnog ormana , u ženskoj tašni na ormariću u hodniku , u posudici na natkasni u spavaćoj sobi , ljudi su tako smešno predvidljivi.Slušam ih kako dišu , kako se meškolje , zbacuju pokrivač , buncaju u snu.Zvuči ludo i opasno?Ništa bezbednije , verujte mi.Vlasnici ne mogu da iznenada banu jer su već kući , ako se probude dovoljno je da se pritajim , desilo mi se da me ljudi mimoidju na putu ka kupatilu i ne primete me , kao da nisam tu.Ne uzimam ni stvari ni nakit , samo novac , skoro niko i ne shvati šta se zaista desilo , raspravljaju se unutar porodice , sumnja pada na komšije i kolege sa posla , nikad na noćnog lopova-šunjalicu.Da , tako volim da sebe zovem.Mačka je možda nečujnija od mene , mada sumnjam.Vežbao sam godinama i sada imam već nekoliko mačjih vekova iza sebe.Ocu dajem svakog meseca onoliko koliko mi traži.Rekao mi je da me mrzi , a sada vidim da me se i plaši.Zadnja karta , koju je čuvao u rukavu da bi me razdrmao i vratio u stvarnost koja važi za obične ljude se izjalovila ,i sada se povukao u sebe dublje nego ikad.Jadni stari.Ali kako da mu objasnim kad to niko sem mene ne može da razume?Kradem već punih deset godina i nikada nisam bio ni blizu tome da me uhvate.Ne smem ni da prebrojim koliko novca imam.Možda bi počela da mi radi mašta , i uništio bih moj život koji je savršen.
Nekad ranije , a nekad kasnije dolazi veče , a sa njim i mrak.Ja sam već uveliko budan , izlazim iz kuće , i polako se pešice spuštam ka gradu.[etam bez nekog naročitog cilja pažljivo obilazeći dobro posećena mesta.Volim moj grad.Znam svaku ulicu , prolaze izmedju dvorišta , broj drveća u svakom drvoredu.Neke delove volim više , neke manje , ali uvek se trudim da ih sve obilazim podjednako da bih izbegao da me neko zapamti.Pre nego što se negde zaputim , uvek imam spreman odgovor gde idem u slučaju da sretnem nekog poznatog.Dokumenta su uvek samnom.Posle dvanaest sati sve se lagano smiruje i ja vec počinjem da sužavam krug kandidata , a već oko jedan krećem u akciju.Nikada ne radim više od jedne kuće za veče.Po završenom poslu maksimalno otežem povratak kući , uživam u noći , pričam sa zgradama , automobilima , drvećem , asfaltom.Sami odmaraju od ljudi glupih i nerazumnih , noć im daje život.Ipak , uvek ostavim dovoljno vremena da u mojoj ulici odigram svoju igru.Igru Noćnih [unjalica.Već sam vam rekao da je ona nekada bila put izmedju njiva.Sada je to glavna ulica mog naselja , iz koje levo i desno idu sporedne uličice.Pamtim kada su je asfaltirali.Pre nego što pobegnem od zore , koja tako grubo , pornografski skida divni veo mraka , volim da prodjem njom polako , do kraja.Nosim uvek cipele sa tvrdim djonom , jer tada volim da čujem svoje korake.Nikad ne kradem u mom kraju.Idem , slušam i gledam.Gledam kuće.Neko napreduje , neko nazaduje , neko tapka u mestu.Idem polako , nogu pred nogu , gledam levo-desno i ne mogu da dočekam da asfaltu dodje kraj.Na kraju se nalaze dve , još nezavršene kuće , put nastavlja kao makadam još par stotina metara , tu je šuma koja se nazire od moje kuce , i tu ja stajem.Gledam u šumu par minuta , okrećem joj ledja i krećem natrag.Zatvaram oči , hodam , i čujem neke korake koji me prate.Niste nikad to probali?Sve što vam treba je mračna ulica.Zastanite.Videćete da šunjalu iza vas treba par trenutaka da stane.Ne verujete mi?@elite da se okrenete i proverite da li zaista ima nekog iza vas?Greška!Ne okrećite se nipošto!Sa dna kičme kreće jeza i penje se polako , golica svaki nervni završetak , dobijate želju da potrčite , da pobegnete , a šunjalo iza vas se polako transformiše.Jedno je sigurno , ima dve noge.Jer kako bi inače uspevalo da prati vaš korak?Ali to je jedino sto je sigurno.Na te dve noge , vaš mozak postavlja čudovišnu glavu sa jednim okom , trup pun pipaka , možda neko groteskno telo dugih ruku sa oštrim kandžama , nakazu sa crvenim očima kapom dvorske lude ili jednostavno čoveka u crnom sa dugim nožem koji krije u rukavu…Ne okrećite se , sada tek dolazi ono pravo , probajte da držite oči što duže zatvorene!Koračam i u sebi sa svakim korakom izgovaram po jedan slog svoje pesme , pesme noćnih šunjalica:
[unjalice , šunjalice
vetar lisće žuto nosi
ko to zamnom tiho tapka
ko to gladi me po kosi.
[unjalice tihotapke
stopala il šape meke
ko korake moje sledi
da´l lanaca cujem zveke?
Da li visok ili kepec
da li kandže ili zubi
zver odozgo gleda mesec
hladna usna vrat mi ljubi.
Samo pravo ja koračam
na ledjima oči nemam
dušu svoju da rasparčam
svake noći ja se spremam!
Užas nema granice , počinje da me obuzima celog , samo da neko ne naidje i ne prekine ovo!Osećaj koji ne može da se opiše , samo za mene dok ostali glupaci spavaju.Nažalost ulica ima kraj , skrećem u svoje dvorište , i dalje se ne okrećuci , otkljucavam vrata i ulazim u svoju jazbinu.Za noćas je gotovo…
Mnogi lopovi vole kišu , ali ja ne.Kažu da ljudi tvrdje spavaju , i slabije čuju.Ja sam bešuman i to mi ne znači ništa.Moram da pazim gde ostavljam odelo da se ne ukvasi i hladno je.Ne volim vodu.Kuća je izgledala dobro , ali nešto mi nije mirisalo kako treba.Ušao sam u garažu , vrata su bila otškrinuta.Iz garaže sam polako kroz hodnik došao do dnevne sobe.Televizor je još uvek radio.Provirio sam kroz vrata.@ena je zaspala u fotelji gledajući program , odlično.Obišao sam je , nešto je gadno zaudaralo u ovoj kući , prljavi neki ljudi , okrenuo sam se ka kuhinji.^ovek je stajao na stolu i gledao pravo u mene iskolačenih očiju!Munjevito sam izjurio napolje , na kisu i zamalo se dao u trk.Sranje , odelo!Okrenuo sam se.Niko me nije pratio.Misao mi je proletela kroz glavu.Ušao sam nazad u kuću.^ovek je i dalje stajao , to jest visio na lusteru iznad kuhinjskog stola.Mrlja na pantalonama je objašnjavala zadah.Polako sam prišao ženi.Bela haljina je po sebi imala razlivene crvene fleke.Glupavi muzički spot je titravo obasjavao njene otvorene oči.U redu je , ja nemam ništa sa tim , ništa sa tim , ništa sa tim , zvonilo mi je u glavi dok sam se pokisao kao pacov vukao kući.Slučaj o kome čitamo u novinama svakodnevno , ja sam slučajno naišao i video sve to.Ipak je to drugačije u novinama.Tamo ne piše da je čovek na sebi imao pocepanu treger majicu , da je pored stola ležala prevrnuta stoličica , tronoška uglancana od upotrebe , stara ručno napravljena , ne piše ništa o čudnom izrazu njegovog lica.Sigurno se pokajao u poslednjem momentu.@ena je imala neki koketan osmejak , čak i u samrtnom grču se još uvek nazirao.Dosta mladja od njega , još uvek lepa.Verovatno je imala nekog , a on je to saznao…Dodjavola s njima , zašto bih ja razmišljao o tome!Kiša je padala sve jače i jače.Skrenuo sam u svoju ulicu.Moja igra je noćas bila suvišna.Ili možda nije!?Možda bih baš sada dostigao neku novu granicu?Došao sam do kraja puta.Lišće je opalo , i šuma koja je uvek delovala tako meko i paperjasto , je sada ličila na nakostrešenog ježa.Krenuo sam nazad zatvorenih očiju.Umesto da strah bude jači nego ikada , nije ga uopšte bilo.Uhvatila me panika.Zar je moguće?Produžio sam još malo , i zastao oćajan.Dva para koraka su stala iza mene.Okrenuo sam se , prvi put u životu.
Otac se pravio da ne primećuje sažaljive poglede onih koji su došli da mu izjave saucešce i da zadrži dostojanstvo.Jedna komšinica je u poverenju šaputala drugoj , kako me je više puta videla kako lutam ulicom noću , a ova je odgovarala , kako je ona oduvek znala da samnom nije sve kako treba.”Ali takav izraz lica , ljudi moji , ja sam bio i u ratu pa opet..”-pricao je sa još dvojicom brkati teča , kasapin po zanimanju.”[ta ćes nije bilo pomoći…”-odgovarao je otac.Kada je posle deset dana smogao snage da se popne na sprat i otvori orman , dugo je stajao i gledao u gomile uredno sortiranog i složenog novca.Napolju je padao mrak.
Neki stari dug od ranije, napisano pre 3- 4 godine... čisto da zaživi tema.
Pogledam niz polje i vidim udar krvavih vojnika, koji nisu toliko krvavi koliko su krvave njihove zastave, grbovi, orlovi i lavovi. Oni padaju u blato sa okrenutim kopljem, pocepanom odorom i krvavim pismom u ruci...iz njihovih nozdrva i usta izlazi topli mlaz vonja i umora. Gvozdene kopite gaze njihove lobanje one pucaju kao prezrele lubenice i stapaju se sa tom ilom, koja je promenila sve moguće oblike. Zvukovi truba nagoveštavaju povlačenje ili možda dolazak flote u luku. Ipak flota je potučena, dolaze gusari koji se bezubo smeju sa flašam punim ruma i masnim bradama od morske krvi. Morbidnim smehom oni pričaju o junacima koje su oportunistički ubili na neki totalno podli način, dok se iz njihovih ruku prosipa suvi pesak. Pirati podižu svoju zastavu žedni slane vode odlaze u pravcu u kojem sunce izlazi iz mora. U naletu vetrova gorske vile čiste bojno polje, sklanjaju tela mrtvih ostavljajući trag pepela u travi...a na stratištu će ostati mačevi, noževi, koplja, lanci, sekire da gore u plamenu groma koji neprekidno udara o vlažnu zemlju. Dok se ovo vrtoglavo dešava, neka deca protrčavaju oko ostataka borbe pazeći da ne dotaknu ništa kao u nekoj igri. Povremeno čučnu u zdence koji su pravili bedem odbrane, da sakriju svoju čistoću, nevinost. Jedan dečak se osmelio i sa sobom počeo da vuče veliku bukagiju koja je krasila nogu nekog roba. Dok su ostali oko njega skakutali upitno i divili se njegovoj hrabrosti. Stari verglaš geljavo se kreće za njima kupeći sve vrednosti koje su se sijale iz te trave. Poneki predmet je stavljao između zuba pokušavajući dati svoju laičku vrednost nekom novčiću. Stariji dečaci su ga gađali komadima zemlje i sitni kamenjem uz smeh i zvižduke. Sa drveća kliktale su ptice spremne da uhvate svoj plen kada se ovaj ljudski prizor skloni. Otvarale su svoje kljunove kao velike ale koje su spremen da zapljusnu vatrom čitavo polje.
Sedeo sam na kamenjaru nekoliko metara od tog prizora i razmišljao da li je sve to san ili java. Mada sve je to produkt moje retrospektivne mašte. Krivo srastanje ovog polja i ovog mesta naveli su me da tako razmišljam, makar to i u snu bilo. Dok grizem jabuku gledam u plamen koji nagriza polje, jedan starac tera svoga konja koji vuče veliki teret, a dečak ide iza njega i vuče neki komad drveta vezan za kanap. Sve je java, mislim...sunce prži moje zenice, žmurim i čekam da se vratim u stvarnost.
Hvala, ljudi, na pohvalama. Sujeta mi nalaže da stavim ovde pričicu za koju sam dobio neku tamo nagradu, mada ne znam zašto, slao sam i bolje.
Био једном један човек, и тек забаве ради, тетовирао на себи бар-код. Насумице писао линије и бројеве, мислећи: каква добра шала. И, једнога дана, отишао у Макси, дотрчало обезбеђење, и утврдили: да то није човек, већ кесица кикирикија. Јадан човек, вратили су га на раф, али нико није хтео да га купи, и најзад му је истекао рок трајања. Баш ми га је жао, тог човека.