Ваш жешћи трип
Rekli o sajtu
Vukajlija, lijek koji je potisnuo iz upotrebe Edronax, Zoloft, Prozac, Aktivin H i ostale antidepresive. Nuspojave su: grčevi u trbušnim mišićima, suzenje očiju, ludački osmjeh i lako se navući na njega.
Psiholog · 20. Februar 2011.
+1 na post gore, za menjaje boje.
i to vam je ZESCI trip??...bas onako zestok trip matore
Dogadja mi se,kad legnem da spavam,da pocnu da mi se smenjaju lica,ono kao pretapa se jedno u drugo,ljudi,zivotinje,cudovista.
Malopre došao kući bio da se vim sa ortacima. Malo cirkali i ono, nije puno ali svako po malo vopi i tako, ništa preterano uglavnom. I prolazi lik na bajsu i ide uzbrdo i ne okreće pedale. i ja ovako stao i gledam i zabo sam ko medved. Prolazi on 2-3 puta, ja gledam i ne verujem. a kad je prošao samo se čulo sssszz.. znam da ne pušim, da ne duvam, ali sam se skroz zbunio. Na kraju mi objasne da mu je ćale neki tamo profesionalni inženjer i da zna sve oko struje i da je sinu dao taj bajs na struju, to jest to je taj lik što vozi bajs a ne okreće pedale lolo.. da vidite posle scenu, prolazi i njegov ćale sa jugom a on isto ide na struju i nema auspuh. ja rekoh, "brate evo je trola, e stani matori "....
neverotno jebote..
Kako sereš.
Gleda me ova drolja prekoputa.
Kliknem na temu, i odjednom vidim dva lika s istom profilnom. Jebote, asam se uradio...
Pvt valdemare
Pvt valdemare
2000 kilometara, 30 sati laganog seksa autobusom, od toga nisam sklopio sat vreman spavanja ukupno. To je kad sam tripovao od Podgorice do Luksemburga.
Osećam se kao devojka kojoj je momak obećao da će joj pisati, i onda ne piše, tužan.
Kad sam umoran, kad ne spavam baš dugo, tipa 30-ak sati krenem da tripujem malog kera kako trčka u uglu sobe, ili da me prati ako sam napolju. Mali crni ker. Jebote.
Ležim u dnevnoj sobi i gledam film, neko predveče ali zatvoreni šaloni i zatamnjena soba neko kasno leto ili rana jesen. Neki horor domaći, završna scena je kako neki đed sa šajkačom usisava u usta sav vazduh i da mu kola (konjsku zapregu sam bez konja) upadaju u usta i kao neki vrtlog i drvo, to je u stvari u nekom vajatu a svet, sve to što usisava kao na stolu i završna scena je kako on samo pogleda gore (prema vrhu TV-a) i ukoči se. I keće odjavna špica i muzika glasna i ja trepnem vidim njemu zatvorene oči i nema odjavne špice, trepnem još jednom kad ono otvara oči i gleda u mene, ja se živ userem i promenim kanal jednim prstom i u trenutku nema muzike, isključi se TV.
I vidiš ti lepo iz ugašenog televizora kreće da izlazi neko i ja se obradujem (lolo) i primetim da neko iza zavese mrda (zavesa od prozora od terase koji je na zidu iza TV-a) i ja krenem da viknem da to iz televizora pazi jer jelte retko kad ti nešto izlazi iz TV-a. I trepnem. I odjednom tu ispred mene je devojka u pocepanoj zelenoj balskoj haljini sa lobanjom na glavi koja kreće da pleše. Ja umro od straha, i pokušavam da se pomerim, ne ide, ne mogu se mrdnem a ona sve bliža, i dalje pleše prema meni i ne skida pogled sa mene. I skontam ja da sanjam, pokušavao sam pre lucid dreaming i ta sranja ali mi nije uspevalo. I znam da sanjam i cimam se i vičem u sebi ovo je san, ja sanjam ali ne radi. Probudim se posle 4. vikanja i cimanja. I dalje mrak u sobi, ugašen TV i okrećem se na stranu kad ona na krevetu i gleda me.
Ja mislim da sam izbledeo tad. Muk. Usro se živ.
Cimnem se još jednom ko malopre i budim se polako u pižami u spavaćoj sobi koju delim sa bratom, pogledam na sat ono pola 5 ujutru. Izneverovao. To mi je od pre neki dan.
Posle toga sam sanjao još par puta ali normalnije. Nikad ovo govno neću zaboravitiaaaaaaaaa
au,matori i ja sam se usro citajuci...
Има можда 4-5 година, дал сам био пијан ил наварен, немам појма. Само овако било.
Блејимо ми у школском, оно, фазон летње време, играли баскет, и да не вуцарам ја лопту за собом, оставим је у џбун неки. Обичавао сам ткао да радим више пута, ал цимали ме ортаци, у фазону, дај бре који ти курац, узеће ти неко лопту, а лопта Слапдингова, матора ко библија, а очувана. Углавном завршимо ми некако у парку, истрипујемо да је време кућама и ја скапирам да ми лопта у школском.
Одем ја прескочим зид, све по реду. Дођем до жбуна, јест, хаос ми у глави, ал знам који џбун је у питању, дођем до њега и видим да је лопта ближе оној страни жбуна. Океј, одем около. Она опет далеко, не може се дохватити. Ја покушам да се пробијем кроз жбун, ал гребе ме и онда тако обилазим и кад год да у жбун погледам, лопта као да је са друге стране. А жбун да препишаш, није неки сад типа Баобаб. Обичан жбун, оно говно што цвета жуто у пролеће. Јебем ли га како се зове. А није мимоза. Небитно.
Свеједно, ја се иструдим максимално некако нађем прави улаз у жбун, дохватим лопту, кренем назад кад тамо нема више никога, а и да свиће почело.
Ортак што сам са њим заједно ишао кући ме чекао, каже да ме није било сат времена и да је отишао кући, није могао више да чека.
Ja sam uvek u nekom tripu.Kao mali sam upaljivao sva svetla po kući, kad me moji ostave kući samog, da me ne bi veštica zavitlavala.
Tripovao sam da vidim vešticu i da šeta po kući kad je mrak, neće da napadne nego samo plaši, a moji su se uvek pitali kako tako mala kuća i sa malo uredjaja, a toliki nam računi za struju dolaze.
A jedan od najnoviji tripova su upravu okupljanja vukajlijaša u NS, onaj prvi i nije toliko interesantan koliko ovaj drugi.
Jbt, pa bilo koga pitam gde je Oblomov niko nema pojma, pa udjem u neku prodavnicu mob. telefona i popizdim i odem na net, da vidim gde ono beše Oblomov otprilike i naidjem na neku školu Sekulić, tako nekako, ali opet bezuspešno da ga pronadjem.
Krenem ja polako da smaram po lokalima i naidjem konačno na biće koje zna gde je Oblomov, lepo ona meni sve nacrtala i objasnila, ljubazna devojka iz knjižare.
Ali sad ide ono najgore, kad sam prišao u tu ulicu gde je Oblomov i dalje nisam video nikakvu oznaku tog kafića, pa tad je već polako počinjao mali trip.Ne vidim ljude u okolini, ali preko neka žena šeta psa, pa reko ona zna 100%.
- Izvinite gospodjo, jel‘ možda znate gde je ovde u blizini kafić Oblomov?
- Jaooo, pa dečko to bi trebalo da bude preko puta ima jedan kafić, tu odma gde piše knjižara!
I tu je počeo moj trip otkad sam ušao tamo, prvo pomisli:PA JBT TAKO MALO MESTO,PA GDE ĆEMO SE ZGRNUTI SVI
Što je najgore ja prvo krenem gore na sprat gde je ta knjižara i onako na brzaka pitam: jelovokafićoblomovovo! ... dečko koji radi u knjižari nešto čačko na kompu i nije me ni slušao, a reče da me otkači verovatno: Da,da, ali dole je kafić
I onda se ja tu malo smirio, jer jel'te našao sam konačno taj čuveni Oblomov, i sad samo čekam i uživam (bilo tu oko 18h koliko se sećam)
Ono što me vratilo u trip jeste kad je prošlo vreme za dogovoreni sastanak i nema žive duše, ali još nisam hteo ništa da pitam konobara.
To nije ono najgore, u nekom momentu ulazi neki dečko,čovek bem li ga u kafić i sedne za šankom i celo vreme gleda u mene,a muca i nosi štake.
PRESEKO SAM SE, i posle par minuta gledanja otišao sam u wc i mahnuo konobaru da dodje:Izvini, jel’ mogu nešto da te pitam?
Konobar: Izvoli slobodno!
Ja: Da li se nekad ovde održavalo neko okupljanje Vukajlijaša, i da li su danas nešto organizovali ljudi u ime Vukajlije?
Konobar :Hmmm, ne koliko ja znam! ... i odoše on svom poslu, a ja sav uznemiren bio jedno 5 minuta u wc-u i mislim se u sebi: ZHAJK BUDALO,ZHAJK BUDALO!!!
Kad sam izašao onaj dečko me i dalje celo vreme posmatra, pa sa popizdeo i morao sam prići da ga pitam: Jel’ se mi poznajemo?
A on ko iz stopa mi odgovori:Pa nnne, ali lako ćććemo se upppoznati!
Tu se ja povučem bliže stolu gde sedi konobarica i konobar i počnem da ih smaram , a kaže mi konobarica da se ne bojim da je on tako tu svako veče i da je dečko kao bolestan.Pitao sam se u sebi, a kako baš pored toliko ljudi na mene da gleda, beš mi sve!
Što je najgore pridje on bliže stolu, i još me pita ako hoću da izadjem napolje da sednemo pod sto, ako mi je lepše.
Jaooo bog te šta me snadje, pomislih u tom trenutku, pa sam se ubrzo gore popeo kod onog dečka što prodaje knjige, pa njega malo smarao, a on ima posla i vrlo rado bi me oterao u tripi*kematerine,ali je dobar ko lebac, pa ne može.
- Pa dečko nemoj se tripovati, pa nema ovde u okolini opasni ljudi, pa evo pogledaj na prozoru nikog nema, ne boj se! (u prevodu:Imam posla, da se nosiš u materinu)
I KONAČNIO JA POSLE DOBRI SAT VREMENA TRIPOVANJA KONAČNO ODLUČIM DA IZADJEM,PA ŠTA BOG DA, a i zaboravio sam da kažem i da sma pitao konobara kako se zove kafić i kad mi je rekao ime, za malo se nisam šlogirao, kad nije izgovorio Oblomov, već nešto drugo, ali rekao mi je da se nalazi tu dole 100,200 metara, uvučeno unutra.
I tako...
Jebote budim se pre neku noc u sred noci, ono.scena kao u horor filmu ,.odjednom otvaram ovi, odmah se dižem ono kao kad si pod uglom od 90 stepeni i jebote nešto crno stoji kod krevete, ja mislio baba nešto radi, pogledam vrataa, vrata zatvorena, i krenem da.vičem ”baba” , kad ono skontam da nije a to crno nestane. Fazon legnem nazad kad srce odjednom dvesta na sat, usro samm se ko pička i otišai dole i spavo supaljenim svetlom
Елем, прошлог септембра, ортакињи био рођендан, био петак. И ми се сконтали да изблејимо на једном од Орловацких многобројних баскет терена, популарно названим Кафанско.
Онда ћемо у кафану, наравно, ал прво да изракијамо, да не мора да нас у кафани части са мноштвом пара већ овако да урађени одемо.
Фора је што нисмо ни отишли у кафану, ал небитна је та прича.
Значи ево шта је било. Бураз ми био пијан и захтевао је да га носе колима у друго село да се извини некој риби, они се куну у мајке да су у 23:20 кренули у друго село.
Они се куну да смо ми два минута раније кренули у пекару да хасамо нешто.
Ми смо кренули, било нам до јаја. Ја ортак и кум. Знам да смо прешли трасу од 250 метара, изблејали са пар пролазника 10 минута (они кажу да је 10 минута то трајало блејање) и да смо наставили десно још 150 метара ка пекари.
Појео сам две свиршлом и јогурт. И то знам да сам јео у пекари и Пекари кажу да смо се 5 минута задржали највише.
Кренули назад у кафанско.
Кад оно никог. Мрак, угашени рефлектори. Неко се сети да погледа у сат, 02:15.
КАКО КОГ КУРЦА ТРИ САТА ДА ИДЕМО ЈЕБЕНИХ КИЛОМЕТАР КАЦЕ САБЕРЕ СВЕ!
Милион пута од онда смо препричавали тај догађај међусобно да схватимо све појединости.
23:18 - Излазимо из Кафанског
23:20 - Ови седају у кола и мимоилазе нас.
00:10 - на оном ћошку 250 метара од кафанског ови што су ишли колима из другог села нас виде и свирају колима и деру се кроз прозор.
00:40 - Једем у пекари
00:45 - Ови са колима свраћају у пекару ми излазимо, у међувремену су однели бураза и вратили се и сад иду по њега.
01:31 - Порука на мом телефону "braso pomirili se"
01:41 - Порука на Николином (кумовом) телефону "de ste idioti raspali pijani?!"
даље се ништа не зна.
Како смо ми то ишли? Како смо се толико задржали на оних првих 250 метара? Ниакда нсимо установили.
žajk je botina. moj najveći strah da žajk dobije potomke i da se ta loza nesoja nastavi.
ali onda skontam da ipak pričam o žajku, koji crni se*s.
zhajk,to je vise za transfer blama temu,ta tvoja prica,lolo
Dajte još tripova ljooodi