Prijava

Mislim da čovek tokom života mnogo razmišlja o svojim roditeljima tj. o njihovom direktnom ili indirektnom uticaju.
Roditelji nas oblikuju u ranom detinjstvu, a tada se roditeljski uticaj ne dovodi u pitanje jer se kritički ne preispituje.
Tokom puberteta roditelji se trude da se izbore sa snažnim nagonskim impulsima koje deca ispoljavaju i stupaju na klizav teren jer moraju da se nose sa tvrdoglavošću, čestim promenama raspoloženja, krizama identiteta, neposlušnošću, itd…
Posle puberteta se situacija smiruje i odnos roditelja i dece postaje odnos ravnopravnih lica.
Vaspitanje često ostavlja neizbrisiv trag tako da razmišljanje i ponašanje često oslikavaju neki model delovanja koji su roditelji uspostavili.
Obrazovanje nekad predstavlja odraz zdrave pobune protiv roditelja i usvojenih uverenja, jer sticanje znanja izaziva distanciranje od autoriteta.
Postoji jedan komplikovan problem: neki ljudi misle da ih samo roditelji bezuslovno vole, te se ne trude da analiziraju roditelje zato što su (po njihovom mišljenju) roditelji nedodirljive figure.
Trenutno nemam decu i ne znam kako čovek može uspešno da se nosi sa ulogom roditelja.

Kako su vaši roditelji uspeli da izađu na kraj sa vama i da li vi kao roditelji uspešno izlazite na kraj sa sopstvenom decom (ako ih imate)?

Брате, како си променио надимак а немаш пехар?

Simonović je na tom nalogu.

LOL, taman sam listao temu posvećenu Miki Antiću i videh da je nažalost zaključana.
O roditeljstvu je bukvalno rekao sve u ovoj pesmi:

Gorka pesma

1.

Moj tata i moja mama
nikada nisu imali
sedam, deset, jedanaest,
ili trinaest godina.

Oni su odmah rođeni
namršteni i nervozni,
sa bezbroj otužnih svađa
i sitnih prebacivanja.

Oni su, čim su prohodali,
počeli da se sapliću.
I čim su progledali,
odmah su bili kratkovidi.

Zato posmatraju život
očima rođaka, suseda,
očima dnevnih listova,
očima vesti na radiju,
očima tuđih navika
i tuđih običaja.

Očima tuđe pameti.

2.

I čim su progovorili,
progunđali su i, potajno,
počeli među bebama
da ogovaraju život.

I sad ga ogovaraju.

Znaju sve pravde i nepravde
i večito isteruju
nekakve svoje istine
u zadihanoj želji
da objasne, da poprave,
da spasu ovaj svet.

A nevolja je u tome
što svet uopšte i ne zna
da oni u njemu postoje.

3.

Moj tata i moja mama,
jednostavno, ne umeju
nijednu stvar da shvate
neozbiljno i luckasto
kao patkasto geganje
meseca iznad krovova,
kao skakutanje drveća
na jednoj nozi duž drumova
i namigivanje svetiljki
i reklama kroz noć.

Pa su im zato i pobegle
najlepše detinje godine
kao srebrne ribe
iz sporih, nespretnih ruku.

4.

Njima je čvornovat i drven
svaki trenutak života.

I nezgode i ljubav.

I crna kafa i pletivo.

I oni sve ređi izlasci
u pozorište i bioskop.

I svakodnevne jurnjave
na tamo neki posao.

Slušam iz druge sobe.

Pa oni čak ne umeju
prirodno ni da se svađaju,
nego se stalno ponavljaju
kao da su pre toga
napamet uvežbavali
jedan te isti bes.

I bojim se, na kraju,
kad budu umirali,
veštački će i vrištati,
kao da su pre toga
dugo nameštali usta
i uvežbavali strah.

5.

Moj tata i moja mama
nikada nisu bili
bezbrižna, bucmasta deca.

I meni ih je ponekad
tako iskreno žao
što nikad neće shvatiti
da jedna nađena krpica
može u našim glavama
da liči na balsku haljinu.

Da jedna stara stolica
na kojoj se klimatamo,
može divno da zameni
sve avione i brodove.

Da šaka peska, kad hoćeš,
vredi više od pustinje.

I malo vode na dlanu
više od okeana.

6.

A neprekidno ponavljaju,
stalno mi isto ulivaju
u ovu tršavu glavu
i teraju me da verujem:
jedno je biti stvoren,
a drugo – biti ostvaren.

Postoje roditelji
koji od dece zahtevaju
da ih u svemu naslede
i jednom, kad odrastu,
da sasvim na njih liče.

Ja hoću da ličim na sebe.

Ako mi se to nudi:
da budem kao oni,
nikad se neću ostvariti.

Ostaću stalno započet.

7.

Čak i kad su najsrećniji,
ja vidim kako su nesrećni.
Valjda im zato i opraštam.
I još ću im opraštati.

Jedino nikada neću
umeti da se ne naježim
kad se rukuju mlitavo.

Ko se mlitavo rukuje,
znači da mlitavo misli
i da mlitavo vekuje.

I neću im oprostiti
što su potrošili godine
a nisu doznali zašto su
došli na ovaj svet.

Živeti ne znači: biti.
Desiti se. Postojati.

Živeti znači: nadživeti.