Pokrenuo sam temu prevashodno iz sebičluka i lične koristi. Da ću život posvetiti prevashodno pisanju - sa tim sam se davnih dana pomirio, tu se zapravo i ne radi o odluci, nije čak ni potreba već - nekakvo moranje, koje ni daleko inteligentniji i obrazovaniji od mene nisu uspeli da dokuče. Nebitno.
- Gde počinje krindž?
Na stranu što je pisanje pre svega zanat (ovakav ili onakav, veština koja se mora savladati), na stranu i to što svako od nas dobro razume da govorimo drugačije u svakoj situaciji...Gde kreće krindž? Jer krindž nije ni bezukus a nije baš ni patetika, istina, 21. vek je vreme u kom ne umemo da se služimo osećanjima (ni u prethodnim nismo bili ništa bolji)...Kako god, znate na šta mislim. Dajte mišljenja, disertacije, Jovor postove, zalivajte me govnima, sve je dobrodošlo.
E da ne nameravam da pišem u maniru fejspalm djevdjir blic žena kao što sam učinio u prvom postu.
Ili ovom https://vukajlija.com/zena/747490 Ali neophodni su ovakvi izleti.
Krindž kreće kad takneš tastaturu, prestaje kad radiš zgibove i nema te na sajtu
Ocekivao sam da skauz otvori ovu temu aka krindzoslav mimara lolo
To je tačno Zapato, moram ovde da iživim krindž, depru, mrak, bezumlje, teorije zavere i sl. kako time ne bih opterećivao ljude u rl, jer mi znače, a negde usput sam izrastao u teškog, neurotičnog i ponekad neuračunljivog čoveka. Ajde daj neko mišljenje ljubi brat.
Brt, ova prva prica, ako je to neki uzorak tvog neironicnog pisanja, mi je bas ono lose. Izvini.
Ne znam da li razumem... Tražiš ocenu pričice iz prvog posta?
edit: To jest, kritiku.
Nisam toksican jbg, jedna od retkih tema gde sam jos uvek ozbiljan i odmeren je pisana rec
Moraš Zapato to da radiš, korisno je. Da bi mogao da posmatraš itd - moraš nekad da pišeš i iskidano, nepovezano, mlako, krindž, stvari kojih se stidiš itd. Zanat.
Imam problem ogroman, jer sredio sam već sav materijal za roman (stvarno dobar, odgovorno tvrdim), likove, zaplet, rasplet, obrt, sve...Ali pišem iz prvog lica koje nije ja i ne može da govori mojim glasom. To je vrv najteže u književnosti, a ja nemam iza sebe tri loša ili prosečna romana na kojima bih mogao da se učim. A ne pijem ima već dugo vremena, da pijem bilo bi jednostavnije :)
Pa dobro, ali voleo bih nakon 10 godina da dobijem tvoj top tier this is not a drill nekrindž rad.
Poslaću ti poštom na adresu. Zvaću te na prezentaciju ako je bude bilo, ne znam. Nevolja je sve to velika, jer roman je živi organizam i svet koji živi u tebi i tvom svetu. Saživiš se sa likovima kao da su stvarni (zapravo i jesu), što je dobro jer - vreme i suptilnost ih učine realnim i odredjenim, no što samo po sebi utiče na sve druge medjuljudske odnose, umara te, troši...Da ne pominjem večitu zebnju da sve to neće ispasti kako treba (a delo možeš objaviti samo jednom), da traćiš vreme i mašiš život, gubiš samopouzdanje - što se prenosi na rl, a usput imaš materijala za još tri - četiri romana na kojima ne možeš da radiš, jer moraš da se fokusiraš na ovo i samo ovo. Šta god drugo uzmeš da radiš i čeprkaš - ne pišeš, a trebalo bi da pišeš i završiš to već jednom, al onda opet treba svemu dati i vremena...I tako u nedogled.
melkor, ako oces moje iskreno misljenje, nije toliko bitno kako pises - jeste, ali je mnogo bitnije sta imas da kazes i koju pricu pricas.
na vukajliji do sad nisam video da imas puno toga da kazes. bar ovde nama. tako da ne mozemo da ti damo neko misljenje.
recimo ovaj prvi post. nakitio si nesto sto moze da se kaze vrlo kratko. nisi nista posebno rekao, prica nije nesto posebno zanimljiva, tesko je identifikovati se.
trebas vise pricati a manje kititi i nece biti krindza.
Ne, to je krindži fb post. Tražim da ljudi protresu malo temu krindža, što nimalo nije lako, jer svi negde verujemo da smo manje više kul i kad naidje nešto što odudara vičemo - uuu krindž, sklanjaj ovo. A na najglasnijima se nekako najlakše utvrdi da su u velikoj meri krindž, čega se negde i sami pribojavaju i stoga se trude da budu još glasniji i napadnu k nedvosmisleno. Ali nekako mi se čini da zapravo nismo u stanju da utvrdimo šta je tačno krindž.
Grof Monte Kristo je recimo današnjem naraštaju negde krindž, ili bar 60% vrhunske poezije koja se, svojevremeno, smatrala vrhunskim dostignućem. Nije u pitanju ukus već - drugačije pristupamo osećanjima.
Sve tačno Celt, okačio sam to kao primer jalovog i ispraznog krindža. Mada je tema sama po sebi dobra. Ne možeš uvek kratko i sažeto, mora da postoji ton, ali to je sad već zanat. Ne zanima me da govorimo o pisanju već krindžu kao takvom.
ako hoces, mogu da procitam tvoje duze postove i svaki da zamenim sa max 2 recenice. nemoj pisati knjigu na taj nacin. pricaj sa namerom. sve sto kazes treba da sluzi necemu.
To ti je najpotrebnije u životu :D
Brt daj neki siže tog romana, neki trejler, nesto sto bi pisalo na zadnjoj korici, u sedam osam rećenica
...Imao sam sreću, izmedju ostalog, da mi deo bliže familije bude i jedan uja Boško kog sam neobično mnogo voleo. Mislim o njemu danas, ne znam zbog čega; no kako god, pored toga što je za nas decu bio faca u svakom smislu, bio je jedan od onih retko lepih i zgodnih frajera za kojima se na ulici jednako okreću i žene i muškarci. I nimalo nije mario – naprotiv, nosio je to sa prirodnom lakoćom i svojevrsnim šmekom koji mu je vrlo dobro stajao, nekakvim pronicljivimm, dobroćudnim bezobrazlukom karakterističnim za mangupe tog vremena. Bukvalno, ušao bi u kafanu i za dva sata stekao pet prijatelja; bio je duhovit, šarmantan i nadasve bistar čovek, nekadašnji fudbaler, koji bi se, i u vreme kada ga je dijabetes uveliko pustošio i kada je gazio pedesete, pojavio kod burazera na svadbi razbarušen i u roze sakou i u tren oka izmenio sve oko sebe. Nije bilo čoveka koji ga nije voleo.
U mladosti, medjutim, prilično je voleo jednu takodje naočitu ženu, izvesnu tetka N. i – nikada joj nije rekao. Ne znam šta je bio razlog tome; možda jer je za iskrenost potrebna neobična hrabrost i retko i nerado se zaista otkrivamo, a i najteže je naći prave reči baš onda kada su najpotrebnije i kada je čoveku zaista stalo. Možda i stoga što nikada nije "pravi trenutak". I da stvar bude gora – svi su znali osim nje. Bilo kako bilo, on se oženio, ona se udala, stvorili su porodice i život je otišao dalje.
Pre nekoliko godina, ne znam kako ni gde, majka je srela tetka N. i krenule su zajedno na istu stranu. Prešla je tada već šezdesetu i bila, ispostaviće se, bolesna i na samrti, mada i dalje lepa. Kako to već biva, poveo se razgovor o deci, braći i sestrama, živima i umrlima, ovima i onima...I majka joj u jednom trenutku, ko zna zbog čega (možda jer više nije bilo ni važno), pomene – znaš li da je Boško, nekada pre, bio strašno zaljubljen u tebe? N. se zaprepastila. Jedino što je uspela da pita bilo je – pa dobro, ako on već nije smogao hrabrosti, zašto mi niko od vas to nikada nije rekao? Bila je razočarana, možda čak ljuta jer - ispostavilo se da je i ona bila jednako zaljubljena u njega. Ni ona njemu nikada nije rekla...Ko zna kako često su, kasnijih godina, mislili jedno na drugo i pitali se da li bi stvari, da se izgovorila samo jedna rečenica – ili pak reč, bile drugačije. Ko zna kakva sve osećanja prema nama gaje - ko zna kako sanjaju, nadaju se, iščekuju i pate muškarci i žene kraj kojih živimo godinama i decenijama, zajedno sa njima rastemo, smejemo se, stasavamo, trajemo i prolazimo, a da smo ih oduvek smatrali jedino prijateljima ili tek kolegama i poznanicima.