Vaše mišljenje o srpskoj muzici devedesetih
Rekli o sajtu
U subotu, 27. novembra 2010. u Klubu studenata tehnike biće održana smotra sadržaja popularnog šaljivog sajta. Vukajlija je mesto gde se Internet zajednica okuplja kako bi na duhovit i originalan način definisala reči i izraze, sleng termine, našu svakodnevnicu i aktuelne događaje, po paroli - „Ovde možete da definišete sve ono što ste oduvek želeli, a nije imao ko da vas pita”.
Mondo · 25. Novembar 2010.
Devedesetih je vladalo mišljenje da je tada aktuelna muzika najveći krš. U poređenju sa osamdesetim, sranje teško. Pa... u poređenju sa osamdesetim, mislim da je to zaista i bilo istina.
Devedesetih se kod nas muzika uglavnom dijelila na sledeće kategorije:
- turbo folk
- dens
- klasična narodna
i ostaci Yu roka koji su se tad još držali solidno...
Ajd da ostavimo po strani klasične narodne i yu rock, a da se pozabavimo onim što je baš definisalo devedesete, za mnoge, u negativnom smislu, a to su dens i turbo folk.
Koliko god to bili krš žanrovi, ne mogu da ne primjetim dvije stvari:
1) hitovi iz tog vremena se i dalje itekako pamte
2) tekstovi su daleko "neviniji" i pozitivniji nego današnji
Koliko god sav taj period bio povezan (s pravom) uz kriminal, nekako se to u tekstovima, nije toliko odražavalo. Čak i najkontroverznije pjesme tog vremena, kao npr. Kralj kokaina, često su imale negativan stav prema tim pojavama, drogi, kriminalu, i sl.
Šta se to desilo da odemo od tekstova kao što su:
"Nikad te nije imao kao ja
I snaga a i ponos mu je utoka
On tebi belim puni glavu, puni nos
A ja zbog tebe
Kroz vatru hodam
Meni je nebo a i zemlja ista stvar
A on se nikad neće maknuti sa dna
Jer on ti belim puni glavu, puni nos
A ja zbog tebe
Kroz vatru hodam bos
Rodićeš mu sina, kralja kokaina
Ti rodićeš mu decu belu kao sneg (o mama)..."
Znači ovdje se protagonista u pjesmi jasno predstavlja kao pozitivac, a govori kako je cura pala na nekog krimosa, dilera, šta li već, što je predstavljeno u jasno negativnom svjetlu.
Uporedite to sad recimo sa tekstom iz pjesme "Varšava" od Bube i Jale:
"Moj Audemars košta dva stana
Moj vrat hladan je kô Varšava (Varšava)
Popio sam dva Xanaxa do sad'
Moj džep pun para, 'ravama sam baš sladak (Aye)
Moj Audemars košta dva stana
Moj vrat hladan je kô Varšava (Na, na, na, na)
Popio sam dva Xanaxa do sad'
Moj džep pun para, 'ravama sam baš sladak
Strofa 1: Jala Brat & Buba Corelli
I ponovo ovaj san umire
Nov Bentley, odavno tugujem
Hodam sam, i odmah znam
Još ovu noć ti dugujem
A ti nikada finija (Finija)
Malo vino, malo linija (Linija)
Ti nikada gotivnija (Gotivnija)
Malo vino, malo linija (Linija)"
Ovdje je protagonista pjesme taj negativac, koji se hvali svojim materijalnim bogatstvom i time što konzumira Xanaxe i kokain (malo vino, malo linija)...
Kako smo došli do toga, da već zadnjih 7-8 godina u kontinuitetu, dominiraju pjesme u kojima pjevači tumače uloge negativaca, i uglavnom se sve svodi na to da se hvale luksuzom, drogom, moći, promiskuitetom, dominacijom u kriminalu, i sl. ?
Takvih tekstova devedesetih nije bilo ni u priči... Uporedite prethodni tekst, sa recimo pjesmom "Kada sanjaš" of Funky G-ja, koja je bila hitčina u to vrijeme... a danas bi se s njom sprdali... toliko zvuči nevino, dječije, čak papučarski... govori o nekoj iskrenoj ljubavi, odanosti, nigdje ni pomena kriminala i tome slično...
Reci A, ja cu uvek da ti dam
reci U, ja cu uvek biti tu
reci ljubav, ja cu uvek da ti pruzim
reci robe, ja cu vecno da ti sluzim
Reci zima, i donecu ti cebe
reci srce, kucacu za tebe
reci moda, i kupicu ti sve
reci ne, i srusices mi sne
Ref. 2x
I kada sanjas
zelim biti s tobom i u snu
i kada spavas
budi tu na mome jastuku
I nema reci
sto rekle bi koliko volim te
jer pored tebe
znam da bicu srecna zauvek
Reci pas, i trcacu za tobom
reci tajna, i zaklecu se Bogom
reci sex, i bice cele noci
reci svadja, to sa mnom nece moci
upis
Ja imam teoriju, da je ta muzika možda bila i državni projekat. U fazonu, Slobo naredio, aj pravite lagane kičerice, sa tekstovima do neke granice pristojnosti, da se narod ima čime zabavljati da ne misli na rat i sankcije.
Drugo, ljudi su devedesetih bili friško izašli iz socijalizma, još nisu svi bili svjesni šta novi poredak podrazumijeva. A današnji tekstovi su odraz već debelo ukorijenjenog neoliberalnog, kapitalističkog i materijalističkog sistema vrijednosti.
A dok god budemo u prosjeku sirotinja to će bit bitno.
U Švedskoj materijalno nije bitno, kad svi imaju.
Dens 90tih 33x bolji od današnjih komercijalnih
https://youtu.be/lczcLbq0eK8
Stalker slažem se s tobom. Ali interesantno je kako se devedesetih ta muzika isto smatrala kršom. A za ovo danas ne znam šta bih rekao. Možda će za 30 godina ljudi pričati kako je ovo danas super u odnosu na ono što tad bude aktuelno.
Mada iskreno, nešto kontam za 30 godina, možda će svu muziku praviti AI. A to možda bude ultravrhunska muzika... ali opet, bitan je i tekst, šta će se poručivati, da li će to ljudi kontati... ili će biti by robots for robots... and for cyborgs perhaps.
"kada sanjaš" je DLZ, a ne fanki dži
šta reći, trebalo je preživeti to: kada te kao klinca sa svih strana bombarduju tim nekvalitetom, kada ti prodaju to đubre, kada ne znaš kako da se odbraniš, kada ne možeš da nađeš kvalitetnu alternativu... ne ponovilo se.
Što se mene tiče, svu muziku iz devedesetih spaliti, evo može da ostane ovo "kada sanjaš", "njeno ime ne zovi u snu" od Kolonije i "tek je 12 sati", himna generacije.
Da hvala za ispravku... zajebah se.
A šta bi ti Grampi, onda tek rekao za ovo danas?
rekao bih da je horor, a tragedija je što klinci to slušaju iako imaju izbora - net. Ja sam imao možda jednu radio stanicu koja je puštala kvalitet, i par kaseta Krenberisa i Erika Kleptona.
Devedes pete u vreme najgoreg čemera nemaštine sankcija pičkih materina Smak izdao Bioskop Fox, jedan od svojih najpotcenjenijih albuma, svojevrsnu labudovu pesmu i poslednji trzaj i samrtni ropac dobre muzike u Srbiji. Produkcija je možda bila ispod očekivanog nivoa ali jbg, iz tog albuma izašao dragulj u vidu pesme Možda imam vremena. Ovo ostalo iz te dekade uz određene izuzetke ne hvala.
rovoj
E bio sam juče u kraljevskom muzeju finih umjetnosti u Briselu i tamo bile tri velike sekcije posvećene svoj muzici koja je ikad napravljena od postanka svijeta:
- devedesete dens hitovi
- turbo folk
- ovo danas
Muzika je sve gora jer je prag za bavljenje njom sve niži.
Muzika je odraz društva, ništa više ili manje. Da žene ne trljaju ćurana na nabildane krimose, ne bi niko pevo o njima.
Samo da kazem da nabijem na kurac devedesete na Balkanu u svim sferama, ne samo ratovi, bombardovanje, sankcije, kriminal, nego i muzika, moda, sve je bilo dno dna, i 99% sranja koja imamo danas vuku korijene u devedesetima. Def jedan od najgorih perioda u istoriji srpskog naroda, i jebem usta ledena svakome ko velica bilo koji deo devedesetih
I to isto.
Većina dobrih pjesama su gubitničke, pjevaju o nekom problemu, patnji, bolu... s tim se nekad i pretjerivalo... Tipa bluz, kantri, naše kafanske pjesme... vazda tekstovi o nekom jadu.
Danas toga više nema, svi u pjesmama sebe predstavljaju kao moćne, kao pobjednike, bossove, dominantne i bahate... Toga prije nije bilo u muzici. I ako se ispoljavala neka agresivnost to je bilo kao reakcija ili na neku nepravdu, ili na nekog ko je ispo šupak, ili na prevaru i sl.... Skoro nikad nije bilo iskazivanja ničim izazvane agresije kao danas.
I Bora zaziva anđela osvete, al to je zato što već uviđa neku nepravdu, dušmane... pa pokušava ispraviti krivu Drinu.
A ovi danas krive Drinu još više...
ovo me podseti na foru iz devedesetih, o tome kada će nam biti bolje?
"Kad Ceca udovica na Šešeljovoj sahrani kaže Marku sirotanu da je umro Vuk"
Fali nama izgleda malo socijalizma. Ne komunizma. Ali neki dobro postavljen socijalizam bi možda malo humanizovao društvo. Ima na Zapadu dobrih primjera na koje bi se moglo ugledati.
Ko god misli društvo unaprediti mora tri stvari da riješi:
školu, medije i nejednakost.
Znači da se kroz školu izgrade normalne vrijednosti, da na medijima ne bude smeće, i da nejednakost se svede na neku prihvatljiviju mjeru.
Šteta što je SPS uzurpirao onaj dio političkog spektra koji bi trebao pripasti nekoj normalnoj ljevici.
Bon Džovi bi rekao half way there