Gastarbajterski život

Život na visokoj nozi.

Miloje krenuo na put. Imao je para do Austrije. Nađe on posao, da pere neke sudove. Radi 12 sati dnevno. Onda tako umoran krene ka svojoj maloj papreno skupoj sobici, i na putu ga uhvati nostalgija, pljune on nasred ulice. Osećao se i dalje kao Srbin, na privremenom radu tamo. Krenuo on da zarađuje, unapredio posao, počeo je da šeta kučiće nekih austrijskih grofica. Srete on svog zemljaka Stanoja, u glavnoj ulici, šetaju se oni tako, setiše se svoje domovine i krenuše da plaču. Rekoše obojica: "Pu jebem ti ovaj život!" i izbaciše svoj nakalemljeni šlajm po austrijskom asfaltu.

Dovede Miloje i porodicu tamo, uze malo veću garsonjeru, poče da radi selidbe. Kupio je džipa, o kome je toliko sanjao, kada je spavao na kariranim stolnjacima u kafani kod Žole. Jeli su konzerve ali su se spremali za put u Srbiju. Svake godine su uzimali druge automobile, i dolazili njima u selo. U zavičaj. Kako se za dobrim konjem prašina diže, seljačka znatiželja je proradila kod meštana. Pa pomisliše da se Miloje dobro snašao kad uvek dolazi drugim kolima, ne znajući da je to rentirano. U raznim marketima, iskupova poklone za svu rodbinu, čak i onu koju nije poznavao pre odlaska. Bahatio se, svrati kod Žole, plati piće za celu kafanu, a notorni alkos koji je postao inventar u kafani prokomentarisa: "Jel ovo onaj Miloje, što dolazio na slavu kod mene da se najede za nedelju dana?" Dobi samo prećutno klimanje glavom kao odgovor.

Vrati se Miloje u Austriju, uzeo nekog novog džipa, ali je i dalje jeo konzerve. Jedan dan vozi on tako, i vide Stanoja, otvori prozor, na dugme, pljunu, i svirnu mu! Pozdravi ga i ode. Zaboravio je na svog druga. I tako je u tom začaranom krugu živeo nekih 40 godina. Umro je. Zakopali su ga u onoj zemlji koju je pljuvao. Posle nekoliko godina, pored groblja prođe mladi čovek koji je pošao u tuđinu da zaradi hleb, džipa i konzerve. Povuče šlajmaru iz pluća i zviznu je na travu, iznad koje je pisalo: Miloje Životić 1956.-2009. veliki boem, čovek i majstor.