Reći ću sad, više me se ništa ne dotiče niti prezam od bilo čega.
Jebeno, moje JA je odavno prestalo da postoji. Izgubljeno u sumraku samopotiskivanja buntovnog karaktera, nestalo je, isparilo, izgubilo se u mimohodu strahova. Ko sam bio, a ko sam sad? Jesam li ikada vrijedio više od malog mrava koga sam upravo zgazio?
Pokušavao sam da ne doživim postojanje kao plejadu slika koje promiču bez ikakvog traga u potonuloj duši. Pokušavao sam da se dam u svemu što radim, da odistinski doživim svaki trenutak. Da svako jutro doživim kao novi početak. KARPE DIEM, govorio sam sebi. KARPE DIEM, gubilo se negdje u dubinama ponora koji je rastao u meni.
Ali, izgubio sam se u životu, kao u nepreglednom lavirintu, udarajući, izmučen, o debele zidove. Zidove koji su MOŽDA drugi izgradili. Kažem možda, jer više nisam siguran ni šta su moja a šta tuđa dostignuća, šta moji a šta tuđi padovi. Znate onaj osjećaj kada vam se čini da jednostavno nema izlaza? Svaki put kada krivicu za to svalite na druge, otkine se jedna decimala vaše duše, koja počinje sve manje da vrijedi i sve manje da služi svojoj svrsi - jebenom rasuđivanju šta je dobro a šta loše, šta nas čini srećnima a šta ne.
Čekajte, ovo je poslednji trzaj moje duše...
Treba hitro iskočiti iz kolosijeka koji vodi direktno na dno. I vi sigurno osjetite da vas vodi tamo. Tako nešto se mora osjetiti, duboko, doboko u unutrašnjosti sebe.
Treba preći onaj zamišljeni prag koji prestavlja granicu kotlina i visina. Znate, sa svakim trenom odlaganja prag se podiže, vi starite i vaši mišići slabe. Pogledati se u ogledalu i reči sebi - jel zbog ovoga živim?
Ja to mogu, samo da dignem roletne i smaknem zavjese.
