Tužno. Depresivno. Sjebano. Na granici samoubistva. Nikako, jedva, grozno, užasno, stravično usamljeno – eto kako sam ga proveo.

I to ne samo ovaj raspust. Svaki mi je takav. Užas koga se plašim unapred. Horor koji neumitno dolazi. Zimski raspust, letnji, vikendi, neradni dani... Svejedno. Prazna škola je scena postavljena za moju patnju. Pusto školsko dvorište je prizor koje moje oči tera u plač, a grlo u jecaj. Nigde razigrane dečice, nigde, nigde...

Stanujem blizu škole. Direktno preko puta zadnjeg ulaza u školu, uz samo školsko dvorište, na prvom spratu široke stambene zgrade. Tako blizu učenika koji se tu igraju kada škola konačno počne a moje srce se napuni radošću.

Kada nema škole, najviše mi nedostaju devojčice. Poludim bez njih. Nikako ne razumem one koji se pale na nastavnice. Prestare su brate. Nemaju tu lepotu i nevinost koju imaju školarke. Kao da uporediš još neubranu voćkicu sa davno otresenom, izgrizenom jabukom, maskiranom kilom šminke i ružnim kompletima. Fuj. Mislim na nastavnice. Njam! Njam vama devojčice u lepim kariranim suknjicama, sa šarenim dokolenicama.

Probao sam i da se isčupam iz očaja, bazao po gradu, sa samo jednom željom - videti neko dete, poigrati se sa njim. Ali slaba vajde, svi su ili na moru, ili kod bake na selu ili sa mamom i tatom u kupovini. A ja nemam mamu i tatu...

Jedino što me obradovalo tokom ovog pretužnog letnjeg raspusta je njegov sam kraj. Sa jedne strane toliko obradovan što se bliži prvo septembarsko zvono, da sam već sladostrasno počeo da spremam igračke za razne igre sa decom, a sa druge paralisan strahom od nadolazećeg zimskog raspusta, toliko uplašen da mi se više nije ni igralo - došao sam na spasonosnu ideju.

Prijavio sam se da budem volonter u organizaciji Prijatelji dece. Imaju divne programe sa decom preko vikenda i raspusta.

I što je najvažnije, ne proveravaju da li je neko osuđivan kao pedofil. Hehe.

Od sada ću se i ja radovati svakom raspustu!

Eto, nakon devet i po meseci sedenja u oronulim učionicama, svakodnevnom viđanju istih osoba koje te svakim danom sve više i više nerviraju, nakon predavanja istih profesora koji su u stanju da ti jednim predavanjem ubiju želju za životom, nakon splačina koje nam serviraju u školskoj kuhinji pod nazivom hrana, došao je i taj dan.
Tog toplog junskog dana sam po poslednji put morao da se suočavam sa svim tim, i jedva sam čekao poslednji zvuk zvona kako bih bacio u vazduh sve te knjige koje su predstavljale simbol mog zatočeništva i da živim! To je verovatno bilo najiščekivanijih par meseci od kad znam za sebe.

Na samom početku raspusta, dok je miris olovke broj dva još strujao mojim telom, trebalo je da idem na more sa porodicom, po prvi put još od bogzna kad, kod naše braće Grka. Sve je bilo spremno, keva je pripremala sendviče za dug i naporan put, ja sam birao najboljih par majci koje ću nositi tamo, ali avaj! Baš to veče pred polazak je bio ogroman pljusak u mom zavičaju, a krov na kući u selu nedaleko od nas se urušio. Moj ćale je morao da ide kod njegove majke, starica je bila sama a nije bilo nikog da joj pomogne. Bio je tamo da postavi nov krov, a to je trajalo pitaj boga koliko. Put je bio otkazan.

Dobro, ja ionako ne volim more toliko, pa mi i nije bilo tol'ko krivo. Uostalom, bližio se vašar u mojoj varoši, a to je uvek centralni događaj leta. Idealna prilika za sve cigane iz okruga da zarade pare na nama prodavajući nam neke poluprodukte sa fensi etiketom, zavaravajući nas da je to original. Mene to i nije doticalo, ja sam ionako išao zbog ringišpila i autića na gurkanje, ali i za to je potrebno malo kinte. A ja je nisam imao. Sav moj džeparac je preusmeren u popravku već pomenutog krova, tako da sam samo mogao da idem i gledam kako se druga deca provode, a to bi me samo još više deprimiralo. I ovog puta sam izvisio. Jebiga.

Ali početkom avgusta, konačno stigoše srećne vesti. Kum nas je zvao da odemo kod njega u Italiju, u Peruđu da budem precizan, a popravka krova se bližila kraju, tako da sam ipak mogao malo da se provedem za ovaj raspust. Trebalo je da odemo tamo pred sam kraj raspusta i da poslednje dane istog provedemo u inostranstvu. Bio sam u ekstazi, znao sam da nema šanse da ponovo izvisim, mislio sam to je to, napokon ću izaći iz moje sumorne i male varoši i okusiti sve čari života u Italiji, hehe malo morgen. Moj kum je inače vozač kamiona, i u tom periodu kada je trebalo da svratimo, on je dobio informaciju da treba da prevozi neki kurac u Rusiju, a setili su se da ga obaveste kada smo mi već sredili sve papire i spakovali sve kofere, samo je trebalo da odemo na aerodrom i da krenemo. Au brate, i treća velika ispala ovog leta, ali sada nisam imao vremena da odem negde na brzaka, škola počinje za koji dan bato! Moram da čekam još devet i po meseci za popravni, a znam da od ovoga gore ne može.

Šteta, a tako je malo falilo.

Počeo je raspust i vreme prolazi tako sporo. Zatvorio sam se u sobu i narednih nedelju dana nadoknađivao igranje raznih igara. Jedem, spavam, igram je bio moj moto tih dana.
Ćaća bi povremeno upadao u sobu krsteći se, prozivajući majku da je odgojila debila i nazivajući mene propalim slučajem.

Reših da izađem vani. Majka se zahvaljivala svetoj Petki, otac mi tutnu crvenu u ruke "za da se nađe" namigivajući mi šmekerski. Razmišljao sam, gde bi najpametnije bilo iskoristiti novac. Setih se da su me likovi iz kraja izbegavali jer sam im izgledao kao čudak, pa reših da se ubacim u njihovo društvo. Gledali su me ćudno kad sam došao do njih, mali Kizo me pozdravi i počela je neka opuštena priča.
Rekoh da imam Vajferta, pa da kako pametno iskoristimo taj novac. Budući da smo bili zagorela klinčadija, rešismo da platimo debelu Miru i izređamo se na njoj pošteno. Bili su to najsrećnijih dva minuta u mom životu. Počelo je intenzivnije druženje, prestali smo da idemo kod Mire jer smo ukapirali da je to bilo bacanje para, te smo po prvi put završili travu od lokalno dilera Lemija botaničara. Udaralo je u glavu, smejali smo se kao nezdravi, Lemi je čak i častio polutanera za nove mušterije, ne sećam se kako sam ujutru došao kući. Malo po malo, počelo je svakodnevno varenje po kraju. Svet je bio naš.

I od jedno se ruši svet. Ćale mi je našao paklu cigareta. Punu trave. Majka plače, otac vojnički kaiš vadi. Pitaše me da nisam upao u neku sektu pre nego što mi se gubi svest od siline udaraca. Budim se. Oko mene sve mirno, ležim u čistoj sobi, totalna harmonija, zen mod. Upadaju roditelji u sobu, pitaju da li je sve u redu, kao da se nije ništa desilo. Kasnije sam ukapirao da nisam bio kući tri dana i da je sve bio samo trip. Pao je i naš lerdi Lemi. Bio je kraj zabave a ujedno i raspusta. Pošao sam u peti razred.

Velika vrućina, ima 40 stepeni sigurno, a tek je 8 ujutru. A još leto nije ni počelo! Kako to? Lepo, poslednji dan škole. Kad će leto, svi se pitaju? Još malo pa sad će. Svi već batalili školu i čekaju raspust.

Čekao sam ga i ja početkom tog juna i nadao se da će biti ekstra.... al ovaj raspust mi možda do sad bio i najgori. Može se reći ni da nije ni bio. Više se umorih nego što se odmorih na njemu.

Počeo veoma veselo. Učenje za prijemni. Nisam imao tremu, znao sam da ću da ga pokidam. Srpski posebno. I tako u tom učenju prošlo već mesec dana raspusta. Opaa, već prijemni sutra i prekosutra, razmišljam u sebi. Dolazim. Radim srpski. OPAAA 18 bodova, svaka mi čast! Sutra matematika... Malo sutra matematika! Dolazimo i direktorka kaže da su odložili jer su neki krali testove. Sutra ponovo. A za divno čudo meni bio rođendan. Sve lepše od lepšeg. Pa zar na rođendan da radim prijemni... i to iz matematike. Da mi daju 10 nagradnih bodova zbog toga! OBRADOVIĆ DURADI NEŠTO! Dobro ajde, uradim ja nekako i tu matematiku i imam tu malernih 13 bodova, a koliko sam vežbao dobro je i to. I završi se taj prijemni kako je morao. Sad one liste želja.

Kad to beše, 20 i neki jun? Sam kraj juna, već upeklo, svi idu na more, a ja blejim kući i popunjavam one liste želja k’o da pišem Deda Mrazu pismo. Beži bre, šta je sa mnom kad usred leta pominjem Deda Mraza? Ispunim ja to nekako i sad moraš čekati da vidiš gde si upao. A to nema do pola jula. I onda oni očekuju da se mi odmorimo na raspustu. Tako ti ja se smaram na netu, jer sam i na vukajliji bio banovan i ono ukucam tamo šifru na sajtu ministarstva kad vidim da sam up’o u ekonomsku.Konačno nešto dobro! Biće pički samo tako! A malo pre toga su javili i da se prijemni neće važiti. Konačno nešto dobro da se desi. Konačno počinje pravi raspust.

Bilo dobro tih mesec dana od pola jula do pola avgusta. Svakodnevna fudbalica u parkiću, bleja, zezanje Romulanaca i ostale stvari, čisto da malo odmorimo dušu od dosadne škole. Najjače bilo kad smo hasali ljute papričice. Odemo u radnju i uzmemo po par komada ljutih. Samo ljute, ništa više. Ni hleb ni ništa. I jedemo mi to, a ono vatra izlazi iz nas. Ko da smo zmajevi! Posle pili vodu pola sata ne bi li nam bilo malo bolje. A bilo dobro i kad smo gledali treninge odbojkašica. Čuj bilo dobro, bilo odlično! Popnemo se mi na salu, ono već pao mrak, 10 uveče, a one se trte tamo, vežbaju čekić u onim šorcićima. A ovaj ortak, što ga zovemo Šef, retard krenuo da davi štrumfa. Taj je pijan! - sigurno sad zaključujete, ali ne. On uveče uvek poludi. Da l’ je to zbog Meseca, položaja zvezda ili nečeg trećeg, stvarno ne znam. Nego što je najcrnje, primetila ga jedna odbojkašica i rekla treneru. A mi skači sa sale i šturaj bre! Ne znam ni da l’ je stigao Felainija da vrati gaće mentol.

To već beše sam kraj raspusta. Već 20 i neki i polako smo već razmišljali kakva će banda biti u srednjoj. Pikao se tih poslednjih dana malo fudbal, malo basket. Bilo par golova sa pola, golova glavom, svađa i svega ostalog što krasi fudbal ali uvek bi se pomirili i nastavljali. I tako došao zadnji dan ovog raspusta...

Uveče, 11 sati. Sedimo na zidiću i odmaramo od fudbala. Pričamo kako je brzo proš’o raspust i da hoćemo da ga produže. Al ne mere, moj Omere. Razmišlljamo kakva će da bude nova ekipa u srednjoj. Klinci igraju Jugio karte u pozadini, Šefa udario Mesec pa igra Cocomix, ovi pričaju šta su upisali, a JA EKONOMIŠEM!

Letnji raspust je bio nešto čemu sam se radovao. Kao dobrom učeniku, koji je svoju egzistenciju osigurao na vreme, on je počinjao još početkom juna. To je možda bio i najbolji deo. Dve - tri nedelje bezbrižnog zajebavanja u školi, bez ikakvih obaveza, osim sprdanja sa drugarima i naslađivanja nad hordom krvopija koji pokušavaju da poprave ocene.

Kad se školska godina i zvanično završila, svo to zezanje se samo prenelo na ulicu. Kao pripadnik ganeracija, kojim kompjuteri još nisu uzeli danak u detinjstvu i prave kičme, kuća je služila samo za spavanje i punjenje stomaka.
Igrale su se razne igre, ali ulični fudbal je bio naj popularniji. Svaka ulica je imala svoj tim, svoj teren, vodonoše, debelog golmana i kapitena. Naš kapiten Ciki nije bio baš tehnički nadaren, čak se može reći da je imao dve desne noge, bio je levak, ali je bio i najjači u ekipi i njegova je bila lopta. Bio je kapiten sve dok nam se nije pridružio Kimi, koji mu je skinuo traku.

Po završetku osmog razreda, uspešno sam upisao srednju školu. Moji su me častili prvim odlaskom na more, ali džeparac sam morao da zaradim sam. Matori mi sredio šljaku sa majstorima. Prvi put sam osetio leptiriće u stomaku kad mi je šef izbrojao 50 € na kraju nedelje. Lep osećaj...
To je postala praksa svakog leta i svaki put bi kupio sebi nešto korisno a bilo je dovoljno i za izlazak, garderobu i poroke. Nastavilo se tako i u studentskim danima, samo što letnji raspust na fakultetima fiktivno ne postoji. Danju radiš da bi imao da platiš stan i račune a noću učiš i spremaš ispite koje nisi uspeo da položiš zbog premale količine krvi u alkoholu tokom cele godine.

Za zadnja tri leta i nema se šta puno reći. Dobro je ćale govorio leta 2010-te, da će mi to biti poslednje bezbrižno leto u životu. U dobrom delu sve se to i obistinilo, ali vremenom sam uspeo da položim predmet pod nazivom Bol u kurcu i ne stresiram se previše oko obaveza, što je možda i ključ uspeha. Svakim danom u svakom pogledu sve više napredujem. Valjda je to normalan tok života...

Jun beše bio početak odmaranja školaraca. Roditelji na posao, deca ustaju, doručukuju zauzimaju svoje pozicije kraj računara i tako ceo dan, osim što, ako ti ćale ne uplati internet, pa ni sam ne znaš šta ćeš od dosade.

Ulice postaju sve vrelije, dan duži nema žive duše napolju, deca se ne bi setila da se odvije od kompa. I tako sve dok ne krenu godišnji odmori, pa idem na letovanje! Došao je i taj dan, da spakujemo kofere i pravac na more ''JUHU''..! Kad ono KURAC, ćaletu se pokvarila kola, sve brže i brže prolazi godišnji odmor. Ćale hiljadu problema, svakih sat vremena kod mehaničara nada se da je neki sitan kvar, a ono crko JEBENI MENJAČ... Traži na Internetu i oglasima razne informacije i cene. Najjeftiniji 450 evra (za te pare si mogo da platiš smeštaj za četiri osobe)... I dok je ćale našo menjač ostalo još 9 dana godišnjeg, pa je bilo pitanje da li ćemo na more ili ne. Međutim, ipak smo svi želeli da pobegnemo iz grada i uživamo na plaži, tako da smo na kraju otišli, iako smo bili samo 7 dana (2 smo izgubili na putu). Kad smo stigli do Jadrana, naravno bilo je predobro. Brzo smo našli fin smeštaj, pravi odmor. Ustajemo oko 9 pola 10 doručkujemo i na plažu do podneva, istuširamo se, ručamo, malo odspavamo, pa onda od jedno 17 do 19 opet tuširanje i od 21 do 23 u šetnju i tako svaki dan. Kad smo se vratili u Zemun ostalo je još jedno Mesec dana do početka nove školske godine. Polako se spremaju za Avgust (učenici koji su pali iz jednog ili dva predmeta). Deca polako izlaze napolje (samo posle podne i uveče) igra se fudbal i basket, ide na kej i pokuša da se što bolje iskoristi letnji raspust. Tako sve do nedelju dana pre škole. Neki su se uželeli društva i velikog odmora, neki knjiga i školskih klupa, a neki nove škole i novog odeljenja. Svi su uzbuđeni i uznemireni.

Došao je i taj dan! Dan kada treba da počne nova školska godina. Svi su jedva čekali da se vide posle tri meseca, da prepisuju domaće i kontrolne međusobno, da dobijaju petice, pa i jedinice, da jedu pljeskavice, ali posle Prvog časa hemije, fizike i pogotovo matematike, već jedva čekaju sledeći zimski, a i letnji školski raspust.

Још су последњи дани школске 2012-13 наговештавали скроман и летаргичан распуст. Већина је невољно и погружено јурила оцене, проклињала просвету и разговоре започињала меланхоличним фразама попут ''Ако се икада заврши...'' и ''Једва чекам крај!''. У таквој атмосфери дочекасмо последњи дан школе који је означио још једну годину знања и слатких патњи у нашем џепу и још једну годину мање до дана када ће наше школовање бити замењено свакодневним проблемима и носталгијом за гимназијским пријатељима, девојкама и срећним и трагичним догађајима који су тај животни период обележили.

Најпосле, када и последње звоно забруји ходницима, добисмо прилику и ми, шути и обесправљени бикови, да похрлимо у стадо разјарених, једрих и рогатих, стадо које већ беше окупирало локалне кафане, кошаркашке терене и паркове или се, пак, разбежало по свакојаким селима, сизеренима црногорске и грчке обале. Врата абатона нашег личног храма приватности сада беху отворена припадницама лепшег пола. Тако су барем наше мушке главе (оне мање) размишљале и својеврсни Dictum Factum деловао је необориво и непорециво. Но, како то обично бива са латинским изрекама, њихова практична неупотребљивост показала се једнако јаком и чврстом колико и њихова вечност.

Зачудо, међу припадницима моје генерације којој је ово био последњи распуст пред онај велики након којег следе студије и, барем у нашим очима, нови живот, није било много оних који су се заносили високим циљевима које ваља испунити до септембра. Још зачуђујуће, већ крајем јуна чежња за журкама, лудовањима и опијањем свела се на мршаве договоре око заједничког летовања, договоре који у старту беху осуђени на заборав. Почетак јула свакако је прошао у знаку мог 18. рођендана који сам, у свом стилу и противно новој моди, провео са најближим другарима и другарицама немилосрдно, свирепо и скоро садистички сатирући јетру ракијештином и пивом и смејући се неартикулисаним звуцима које испуштаху драге ми особе. Вреди истаћи да ми је лична карта, тј. улазница за Моцарт, отворила широм врата света коцке и других порока о којима не бих. Свима познат период када се готово сви познаници рабеже по морима и селима ја сам искористио да и сам проведем који дан на селу код мојих. У друштву две године старијег рођака обишао сам мање-више све кафане Западне Србије и турнеју крунисао посве неинтелигентим ваљањем у јами крај пута које се и далеко искуснијим сељанима чинило као претеривање и које је тек повремено имало антропоморфистичке одлике.

Август сам, није далеко од истине, цео преспавао. Бдење над рачунаром до осам ујутру и устајање у касним поподневним сатима моји другари су окарактерисали као сулудо и бесмислено, но све је кристално јасно када укажем на својеврстан апсруд – нисам се могао срести са другом јер током дана није било минута када смо обојица истовремено били будни. Тек тада човек постане свестан релативности времена. Пред сам крај распуста коначно сам ушао у форму и навио биолошки сат. Последње августовске, као и прве септембарске дане, провео сам читајући лектиру од 2500 страница, тако да пишем под јаким утиском исте (још увек непрочитане).

Све у свему, извесном се показала болна чињеница да живот тече брзо и да ће тећи још брже. Време пролази и ту смо немоћни да ишта учинимо. Да не буде да је то главни и једини утисак, нестрпљиво ишчекујем матурску екскурзију и чари које доноси (узеше нам 420 евра за новембар!).

Kad monotona žuto-plavo-zelena kombinacija počne da popušta pred milionima boja koje ni najsavremeniji digitalni zapis ne može verno da prikaže, kad se umorimo od odmaranja, kad dosada dostigne svoj maksimum i više ne znamo šta bismo uradili sa sobom, po pravilu nas iznenadi prvi septembar, dan D. Ove godine je to bilo drugog.

Početak svake školske godine je vreme kada se sumiraju utisci stečeni tokom dugog, toplog leta.
Mi, a to će u ovom zadatku podrazumevati mene sa najvažnijim višestrukostima, smo ovaj raspust proveli na isti način, ali smo ga različito doživeli.

Tek konsolidovani učenik srednje stručne škole, malo spletom slučajnih okolnosti, više zahvaljujući godinama sticanoj zavisnosti direktorovog Opel Senatora, počasnog člana voznog parka iz doba Juge, od ćaletove precizne (i teške, ali nije važno za ovaj deo priče) ruke, tokom raspusta nisam morao ni da pomislim na školu, za razliku od prošle godine, kada je pomenuta ćaletova ruka pokazala svoju tamnu stranu.

Dva i po meseca nadanja i
očekivanja!

Čekalo se poslednje zvono da se popakujemo u kombi i zaputimo u neku divljinu na crnogorskom primorju koju smo pronašli metodom kartu čitaj, seljaka pitaj, doduše, samo drugim delom jer ove vukojebine nema ni na topografskim kartama. I seljaci su nas malo zajebavali, ali smo se nekako dokopali avetinjskog zdanja na dva kilometra od obale. Tamo je vreme stalo pre formulisanja Specijalne teorije relativnosti i jedan je od najjačih argumenata u njenu korist. Vlasnik zdanja je ćaletov drug iz vojske. I pobratim, jašta!

Otac je uvek sve posmatrao kroz dinar. Valjda je od tih silnih pogleda i dinar postao tako tanak, providan. Zato mu je kombi i radni i paradni auto, a letovanje nas je koštalo samo mali procenat od onoga što smo pojeli i popili, ostatak je nadoknadio domaćin, čika Momo. Čak su i pokloni koje smo poneli poreklom iz dedine bašte, kazana i svinjca.

Deset dana rastvaranja pod dejatvom slane vode i ultraljubičastih zraka i nije neko letovanje po meri gotovo sedamnaestogodišnjaka. Taman da se brzo zaboravi, da se osmog dana nije pojavila Milijana, čika Momova ćerka. Završio se ispitni rok pa je došla da malo napuni baterije. I moja jaja, naravno!

Kako su je napravili, oprostio bih im izbor imena! Zbog nje sam dva dana u tuđini prolivao telesne tečnosti. Bale, znoj i semenu tečnost, zaključno sa krvlju jer sam ga gulio dok ga nisam ogulio!
Milijana studira neku molekularnu biologiju, ili nešto tako zajebano. U Beogradu, a đe bi?!

Predložio sam matorcima da našim domaćinima uzvratimo tako što ćemo Milijanu pozvati da od oktobra boravi kod nas, nauštrb mog komfora, a pod parolom kad čeljad nisu besna...
Ćale je prozreo moj plan i samo je rekao: "E, moj sine, još si ti zelen!"

Vratili smo se, a to je iz mog tela iscedilo i petu tečnost, suze. Niko nije video. Jedino sam se pri rastanku toliko zacrveneo, da mi obrazi još bride. Vadio sam se na preteranu izloženost UV zracima, alergiju... Kasnije sam to svoje stanje iskoristio kao adut za neodlazak u selo na tradicionalno skupljanje i pripremanje za zimu svega jestivog, a da zbog toga ne budem na prinudnoj dijeti. Ostatak raspusta sam proveo prikovan za računar, bez volje da bilo šta preduzimam. Poslao sam Milijani zahtev, čekam da se vrati u civilizaciju pa da mi odgovori. U nedelju su me špaklicom odvojili od fotelje. Za ovu godinu imam ozbiljne planove, malo sam sujeveran pa ih ne bih otkrivao. Počeo sam da se interesujem za neke egzotične nauke.

Raspust bi se mogao posmatrati iz još nekih uglova, bližih ostalim mojim ličnostima, ali moja racionalna strana mi kaže da nije mudro konkurisati ruskim klasicima, naročito ako se to radi za ocenu.
Definicija je pisana za takmičenje "Pačija škola". Još da je definicija...

Дефиниција написана за такмичење "Пачија школа"!
Последњи трзај школе се осећао у ваздуху, а онда, као облак пустињске олује пред очима су ми отворили нови видици. Осећао сам слободу на својој кожи. Распуст је напокон дошао.

Распуст вам је оно кад не морате да марите када ћете следећег дана устати, већ се лаганини опустите и не размишљате о томе. Распуст вам је оно када задњи пут напишеш реченицу пре три месеца, а онда на почетку школе већ заборавиш нека слова. Распуст је оно кад можеш да изађеш докле хоћеш, распуст је оно када имаш времена на претек. Распуст је оно када те боли брига о свему. Него да не дужим. Елем, од свих догађаја овог распуста, као што су одлазак на море и буђење у другом граду, троноћно пецање уз екс-ју песме и гомилу излазака морам издвојити нешто посебно за мене. То је догађај који је устаљен у мојој породици, тј. догађај преко којег се код нас у фамилији постаје прави мушкарац. Мушкарчина, пардон.
Почетак августа, буди ме ћале и каже да се будим јер је изазов преда мном. На то сам се физички и психички припремао месецимa. Свињокољ. Спаковали смо наше гумене кецеље које ћемо да окембесимо на наше поцепане и старе мајице, јер знате, не ваља да вам крв од крмаче од 120 кила остане на вашој новој белој Најк мајици. Августовски дани су симболи наше фамилије, тад се окупљамо код деде, кољемо свињу, печемо ракију, и опијамо уз печење и алкохол све док нас кучићи не нађу код Шапца. Јутро, свеже и ведро, али пријатно. Деда ме обучава како и шта. Објаснио ми је да прво морам да минимум пет чашица прошлогодишње шљиве одерем пре него што се дочепам секире. Добро то је већ било савладно одавно код мене тако да није било проблема. Сунуо сам и кренуо у лов. Деда ми је дао његову секиру а ја сам онако одлучан, великог стаса и самоуверен узео и осећао сам се као панишер. То је био тренутак када одлучујеш да ли си довољно зрео или превише детињаст. Деда је пустио крмачу из това, тата је са леве стране, деда са десне, брат, стриц, тетка и остали на крају а ја, ја сам стајао са њом очи у очи. Пришла је ка мени а деда ми узвикну: "Сад је удри!". То сам и урадио. Сву снагу сам усмерио ка том четвороножном укусном чудовишту! Звекнуо сам толико јако да је свињи отпала глава! Да поновим, ОТПАЛА ГЛАВА! А што је и најгоре а и најбоље, свиња је још сквичила! Да, добро сте чули, сквичила иако јој је глава отпала! После су је моји обрили и сервирали, а ја као најмлађи члан који је икада цепао свињу у вугла и откинуо је, добио сам орден. Кад сам се запитао шта је награда, деда ми је сервирао језик и мозак на тањир. Е то је био тренутак мушкости! Лав, или јеси или ниси! Зграбио сам рукама и кидао зубима! Све сам то налио ракијом и киселом. Тек касније сам схватио шта сам ја то управо појео. Брат се случајно одао и рекао да су то биле мошнице. О да, мошнице.

Овај летњи распуст сам провео много лепо, први пут да сам се осећао као убица а да ми је било лепо. Е сад, школа, мора да се учи.. Живот је то.

Eh, letnji raspust. Kalendarska jebena dva meseca traju k'o sudijska nadoknada u hokeju. Vreme leti pred očima, i imam utisak da trčim iz dana u dan, trčim u sledeću nedelju, sve više se približavajući mračnoj učionici sa gomilom ulizica, šlihtara, dupeuvlaka i kurvinih sinova, a sve pod rukovodstvom odrtih profesora koji za minut kenjanja na času budu plaćeni više nego terorista u Americi. Ali, zašto, zašto svaki letnji raspust mora imati kraj? Zašto kad mnoge stvari nemaju kraj, na primer uzastopni niz poraza reprezentacije San Marina.
Letnji raspust nisam proveo na nekoj luksuznoj destinaciji, tipa Grčke, a ni na jeftinoj tipa Zlatibora, a ni na siromašno-jeftino-priuštivoj tipa Sokobanje. Letnji raspust sam proveo berući višnje na plantaži kako bih skrpio kojeg soma za nove gilje, jer su stare dotrajale od preteranog vucaranja po svim kafančugama i prostorijama po kojima ide svet kao ja. A usput se i jebalo. Jebali su me u zdrav mozak, k'o kauboj konja. I ja sam jebao. Jebao sam majku i Miloševiću, i Koštunici, i svima. I nedužnima, i dužnima. Letnji raspust? Kita lastina. Niđe veze. I dobih par 'iljada, al ne ode za gilje, već ćaletu za šećer, jer pravi rakiju. Brdo šećera i gomila novca samo za šećer. A rakija, jedva prešla 19 gradi. Voda, voda. Ne mo'š se ni opiti k'o čovek. I šta mi ostaje? Malo zidaj, malo stolariši, malo rintaj, čisto da preživiš. A, bogme i po onoj vrućinetini trebaš se snaći. Jeb'o leto, ma jeb'o i život. Kad god otvorim novčanik, samo lična karta, a i nju bih prod'o kad bi neko hteo da kupi, al koji će mu kurac i moja ična karta? Koji će i meni? Koji će mi kurac i novčanik, kad sam poslednji put pare stavio u njega onda kad sam ih stavio i prvi put. I to ono što je ošlo za šećer, za radžu. Bližio se kraj avgusta, a ja još uvek drk'o. Ne mo'š ništa ni jebati, sve ošle na more. Ostala mi samo seoska jebulja Biljana, ali ona mi više nije privlačna. Videla je više kurčeva nego regrutna komisija. Mada kontam da treba i da joj platim, al odakle mi. Pa kad će kraj jebenog avgusta, hoću u školu. Tamo mogu da jebem, ali legalno, i da budem plaćen, k'o najbolji jebač u školi. Jebem ti i vrućinu, i komarce i sve u kurac, i ove muve mrtve što mi stalno idu na kurac...i na ruke. Jeb'o leto.
Jesam ja to na početku želeo da leto večno traje? Ma mrš u kurac i leto i sve, i raspust. Škola je zakon. I školske fufe. I njihove sise. 'Oću školu. Jebote.

Ljeto.

Ljeto je super.

Ljeto je višak pamuka i sintetike.

Ljeto je simpatična tromjesečna divizija.

Ljeto.

Raspust.

Bilo je to davno. Bio je to sunčan dan. U mom gradu je uvijek sunčano. Kada ne pada kiša. Ili snijeg.
U mom gradu su obično oblačne teksture kada nije ljubičasto. Ljudi su crni ili bijeli. Bilo je dosadno. Ljeto je dosadno.
Ljeto je super.
Ja volim ljeto zbog mora. Ovo ljeto sam bio na moru, sa mamom. Bilo je to divno iskustvo, nebo je bilo ljubičasto, sunce mi se smijalo.
Igrao sam se se u pjesku sa drugom djecom. Dani su letili prepuni zabave, smijao sam se, bio sam veseo. Mama me je vodila da kupimo mnogo stvari. Margarin, hljeb, dušek, kupovali smo neke namaze bijele. Bili su ukusni, imali su ljubičasto u sebi.

Jednog dana, puno mi se kupalo u moru i otišao sam da se kupam. Kupao sam se više puta, u medjvremenu dok se nisam kupao, pravio sam zamak. Pečurke. Mislio sam da se oženim princezom koja je živila u tom zamku. Volio bih da budem astronaut. Ali, ljeto je.
Drugar kojeg sam upoznao, i sa kojim sa se kupao je vidio neku životinju u moru i otišao da se kupa sa životinjom. Životinja je mnogo ličila na delfina kojeg sam gledao na televiziji. Ipak bila je to ajkula, igrali smo se i shvatio sam da more postane crveno kada se stvari krv u more. Ljeto je dosadno, ostao sam bez pola desne ruke.

Ljeto je super, mnogo iskustava. Napokon sam se vratio, oko mene su i dalje srećni i nasmijani ljudi, obukao sam bijelu košulju i čekam ga. To ljeto sam prvi put probao neku cigaretu, sa mamom.
Ljeto, 69.

Letnji raspust, period u kome se učenici odmaraju od škole, druže i pripremaju za novu školsku godinu, spremni za nove životne pobede i ostvarenje što većeg uspeha. Đoku.

Ja sam letnji raspust proveo uglavnom se oduzimajući sa društvom po kafanama, a posle smo kod se kod Ćomija na gajbi boli travom u venu. Redovno, ako ne svaki, onda svaki drugi dan. Letnje radosti poput letovanja na egzotičnim destinacijama su precenjene, a bogami i preskupe. Tako da nisam mrdnuo iz kraja 3 meseca. Od jutra do mraka smo klošarili po parkovima a onda uveče išli da se napijemo. Policija nas je startovala par puta, svaki put smo uspešno utekli, osim Ćomija koji je pao pa su mu bulju razrađivali raznorazni ološi u zatvoru, cela dva meseca. Jedini susret sa plivanjem je bio kada smo pijani poskakali u 'ladnu Moravu pa nas je đed Milorad izvlačio. Jadniku je, ispostavilo se, stalo srce od hladne vode. Pošto, kao i sav normalan svet, nemamo klima uređaj, hladili smo se lepezama što je uvezao Kiki iz Tajpeha, prva ruka. Obilazili smo i zoološki vrt, par puta, upadali u kaveze sa kamilama i sa maskama snimali pretnje Obami zbog kojih je i izbilo ovo sranje u Siriji. Unesenog alkohola nikad više, moram se prijaviti da čekam transplataciju jetre, dok je broj moždanih ćelija uništenih usled unošenja psihoaktivnih supstanci beskonačan, i regenerisaće se nikad.

Iako je raspust bio neverovatno zabavan, jedva čekam da počne škola i da upišem sedmi razred.

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".

Pisaću o jednom danu. Taj dan mi je bio bitan, ona mi je bila bitna. Sad mi je bitan raspust, al je prošao. K'o i ona.

Preplitanje mi uvek daje taj neki osećaj sigurnosti i ubija mi rastrojstvo.

Razuzdano sunce, jun pred jenjavanjem i dedina pečenica na starom oronulom kuhinjskom stolu davale su tom jutru neku čudesnu melanholiju.
Nas troje sedeli smo na kauču u već starim iscepanim prnjama.
Bili smo siroti. Ja u mozak.
On je voleo pecanje, fudbal, veranje po drvetu, ja sam voleo samo nju.
Sedela je izmedju nas. Sad kada se setim,uvek je ona bila izmedju.
Na tv-u su puštali neki stari partizanski film, moj drugar je tiho puštao u gaće a ja jednostano nisam mogao da pustim njenu ručicu.
Ustala je najednom i uzela onu flašu s' rakijom. Prišla mi je.
Na sred čela imao sam bubuljčugu. Ogromnu. Već par dana.
Ona je već nekoliko puta pokušala da je iscedi ali nije uspevalo. Ovaj put je upotrebila i bakinu iglu koja je bila na komodi do tv-a.
Pukla je konačno. Velika bubuljčuga na čelu je popustila. Prozračna tečnost polako je isticala iz nje. Nigde krvi nigde gnoja. Mislim na bubuljicu.
Hm čudno zar ne?
Velika stara krpa koja je u kući, ili nama služila kao gaza, bila je tu da zaustavi tu tečnost. Kasnije i krv.
Umili povetarac koji je dopirao od napolje, mnogo se razlikovao od onog koji se duboko krio u mom drugaru. ,,Pasulj je kriv'' pravdao se on.
Morali smo da napustimo prostoriju.
Stari izrandjali lanac koji je koji je tandrkao i od koga je odzvanjala cela ulica, nagoveštavao je dedin dolazak iz pekare jasno mi je davao do zananja ako se što pre ne izgubim iz dvorišta moraću da ostanem na ručku.
Nas troje kao tri musketara šepali smo po Vojvodjanskoj kaldrmi.
Ulica puna prašine i vihor koji je tu prašinu vrteo u krug dižući je u nebo, polako je, kao pratilje mladoj venčanicu pred oltarom, tu prašinu spuštao na zemlju.
Levo sa vidljivim povezom oko glave i nevidljivim oko očiju išao sam ja ,ona,vihor božiji izmedju i on prdež mali skroz levo.
,, Jebene vihore si u stanju da napraviš '' buncao sam ja kroz smeh dok su se oni pogledima mazili.
Kasnije , tog popodneva izletelo je još par bubuljica na telu.
Odveli su me doktoru.
Pokazao sam mu tu na čelu, jednu tu na stomaku i jednu na guzici,tu mu nisam pokazivao.
Dobro je što me nije više cedila.
,, Ne smeš dirati boginje i moraš mirovati najmanje četiri nedelje'' ubedjivao me je seoski lekar.

Letnji raspust sam proveo kod babe i dede, koji žive na planini. Tamo imam puno drugova i ceo raspust smo se igrali. Jedva čekam da opet bude letnji raspust.

Na raspustu mi je bilo baš lepo. Ustajao sam ujutru, i baba bi mi spremala doručak. Onda bih otišao da se igram sa mojim drugovima. Stalno smo se igrali nindža kornjača, i ja sam uvek bio Mikelanđelo jer mi je on omiljeni lik. Napravio sam sebi nučake od dva drveta i konopca, i imao sam narandžastu maramu preko očiju. Hteli smo da se igramo i moćnih rendžera, ali svi smo hteli da budemo beli rendžer, pa smo se potukli i onda mi je deda zabranio da se igram moćnih rendžera. Posle svakog ručka bih jeo kinder jaja i sklapao igračkice. Do kraja raspusta sam sakupio puno igračkica, i sve sam ih sačuvao. Svaki dan sam vozili bicikl i trkao se sa drugovima. Puno smo lovili skakavce na livadi, i onda smo njima plašili devojčice. Uveče bih gledao nindža kornjače i moćne rendžere na tv-u, a onda bih otišao na spavanje.

Letnji raspust je moje omiljeno godišnje doba, i jedva čekam da ga ponovo dočekam.

Nači letnji raspust mi e bio kul skroz. Ono, fazon, prvo smo većina moi ortaci i ja prošli drugu dinu srednje ono...zadovoljni, hehe, i onda raspust došo konačno jebemtisve.

Moji me smarali tu okolo, u fazonu, šta raiš s životom, de ideš i te fore, al za nekog ko je odraso na ulicu ko ja nije problem nikad da ne sluša šta mu matorci kenjaju. Onda me odvuču na selo, jebote, pa ko još u dvaesprvi vek ide u selo, a tamo sve neke babe sparušene, smorio sam se ko susam na kiflice, hehe. I još ova moja keva debil, ponela pola stan u selo i mnogo odeću, ko da sam nedajbože jedan od onih pederčina. I konačno se vratim nazad u ovu rupu šapana i seljačina koju zovu Zaječar, nači ovde se ništa bukvalno ne dešava, stvarno neznam šta je to s državu bemimsve, pa to sve lopovi neradnički koji kradu samo pare.

Ondak je bila ona bre...kako se zvaše, Rokerijada, nešto, sve neke čupave nakaze napunile moj grad, sve bi ja to poklao. Što ne organizuju neki rep il tehno događaj ada nije Pena parti, pa da lepo nadenem trešu, obujem maksice i budem u svom elementu. Al zato odem ja u Belu il Pedeščetvorku i u neki od ta dva kluba, ne mogsesetim baš sad, vidim jednu ribu, nači vrh, ono sve u fulu. Stoj tu ispred nju neki pičkasti tip, vidi se da ne mož ni dvaes skleka da uradi, priđem ja tu, on kenja neka romantična govna, oteram ja sve to u pičku materinu, pripetim mu da ću dizvadim utoku, on lik samo što se nije usrao, lolololo. Enivej, smuvam ja tu malu, i posle se ispostavi da je likuša moje godište ej, jasam utripovao da je 99. Ekstra mi ispala ta šema, al ona mi mnogo štreber, ono neda mi da gađam golubovi kad idemo negde i ide u gimnaziju. Ipak, s obzirom na obzir, hehe, da mi je ovo prvi put da sam smuvao neku takvu što ide u četvorogodišnju, mislim da je to uspeh.

Ispao mi smor kad je moja nova riba, koja inače ima mnogo dobro dupe, odlučila da oće da idem s nju na Parni valjak, bemihudupe, celu noć slušam one gej pesme, i ko da pola Zajčar došlo na koncert, kolko li bi tek bilo na rep događaju ne mogu ni da zamislim.

Jes da me moja devojka s odlično dupe smorila ko ništa kad je bila ta Rokerijada, ona sluša i te neke sto imaju akjustiku i ta govna, znaš, al ono, mislim da sam baš počeo da se zaljubljujem u nju. Dolazio sam kod nju da gledamo filmovi. I gledali smo filmovi. Jedan je bio crno-beli jebemtisve, pa nismo u hiljadu osamsto pedesetu, što bi reko moj idol Pujo jebemtiženomaiku!!! Al ipak, ona je mnogo dobra riba, kakvo dupe ima jeboteee, al i ovako je dobra i pametna, kaže nezna šta će posle gimnaziju, al dobro, šta ima veze, će odluči valjda. Zaljubio sam se u nju, a to je bilo pre nego što mi rekla da ću budem ćale njenom detetu. Zabole me, nek nosi kopilana kad je muralna i neće da se abortira.

Ovo je bila moja priča kako je jedna devojka promenila moj život za relativno kratak period koji je poznat kao letnji raspust, kapiraš.

ПЕРN Д ПЛАТАПУС 9.9.2013.

Дакле лето. Најлепше годишње доба сваког првака и сваког ученика. И зима исто, јел тад можемо да се санкамо напољу и грудвамо и правимо снешко белића. Лето волим јер тад не идемо у школу и не морам да учим да пишем и читам и да сабирам бројеве.

Обично преко лета одемо у село код мојих бабе и деде. Деда је стар човек и има штап којим макља мачке. Он ујутру оде да рани свиње, па га и не виђам тад. Баба не зна да спрема ништа сем качамака и увек ме тера да све поједем. У селу сам ове године видео како џеки јаше мачку а кад сам пито тату што то раде рекао ми је да се играју али сам ја узо дедин штап и био џекија јер је он тежи па је боље да мачка буде горе ако ће да се играју. Тог дана смо ловили жабе са братом и ја сам једну погодијо каменом и он је реко да ће мајка да умре оном ко убије жабу. После сам ја бијо ту око мајке и тата ми је реко да сам плачипичка и да јој се завлачим под сукњу а она је рекла да он није умео. Кад смо се вратили кући ишао сам на брдашце са Микијем и Стефаном и једном смо правили бункер цео дан и праћке и кад је пао мрак ми смо тек онда стигли кући па ми је мајка рекла да одем и уберем прут. Нећу да вам причам шта је тад било јер ми се цело друштво смејало. И Јана моја симпатија се исто смејала и тад сам плакао. Кад тата гледа дневник а мама спрема кисео купус за ручак онда ја изађем са друговима напоље и ту је Стефану његов тата купијо телефон и онда слушамо елитне одреде. Они су много добри певачи као и газдапаја. Јана слуша газдапају па сам почо и ја да га волим. Тата каже да је он п... Онда сам бијо на морету и тамо смо видели куче (није џеки) како ускаче у воду. Јео сам и крофне на плажи.

Од ове године учимо оно глупо хрватско (мама каже да не смем да псујем и да је "усташко" ружна реч а тата је пустијо неку песму ,,сине мој,,) писмо, и мени је много жао што лето није дуже да можемо да играмо жмурке и јурке по улици. Брат ми је причо како су се они играли жмурки пре 15 (петнест) година кад је бијо скроз мрак као у шуму и ја бих волео да и ми можемо тако. Углавном ја много волим лето и моји другари и једва чекам да опет дође.

Pola na baušteli, pola na njivi.

Bilo je lepo, trajalo je kratko. Matematiku u avgustu položio sam lako.

Eх, тај летњи распуст... Сети се само... Основна школа, крај школске године, безбрижни у свом свету, не размишљамо ни о чему другом него како ћемо да играмо фудбал по цели дан и да ли ћемо ићи негде на море.

Па онда средња школа, изласци до 6 ујутро, па опет јурцања за лоптама, али не само само за фудбалским и кошаркашким. :))))

И онда дође факс... Више ни распуст није распуст. Завршиш јулски рок, а већ размишљаш о септембру. Планираш да се одмориш недељу-две па да почнеш да учиш. Наравно, планирани одмор се одужи до септембра. И тако опет годинама док једном не дипломираш и дође крај твог студирања.

Крај студирања... Добијаш неко парче папира који ти каже да је твом продуженом пубертету коначно одзвонио последњи час. Крећеш у у борбу за преживљавање. Нема више спавања преко дана, излежавања у кревету сатима. Сад те чекају: биро, конкурси, тражење посла у струци наравно јер као млади интелектуалац сматраш да сви само на тебе чекају... А онда се и запослиш. Уморан си и пре него што кренеш на посао. Гледаш данима клинце како уживају у летњем распусту и псујеш у себи што ниси више онај балавац коме је само јурцање за лоптом смисао живота. Убија те помисао да за тебе више распуста нема. Пубертетлија у теби не прихвата ту чињеницу.

Долазиш на посао као да долазиш на мучење... Све те брине, плаши, узнемирава, хвата те паника за сваку ситницу. А онда после неког времена схватиш да те не замара посао толико колико људи са којима радиш. Схваташ да ти је потребан одмор, али не од посла већ од људи. Потребан ти је годишњи одмор.

Годишњи одмор? Нема ништа од тога. Схвати више да за тебе одмор не постоји, не постоји распуст. Нема одмора док траје обнова. Ако радиш негде, газде и шефови ти лове сваку грешку, зачас могу да ти скрешу плату или да попијеш отказ. А ако си и газда, туђа рука свраб не чеша. Први мораш да дођеш, последњи да одеш. Радиш и чекаш викенд да би се мало одморио. Ех, а не тако давно за тебе су субота и недеља преко лета били дани као и сви други.

И тај викенд... Тај чувени викенд. Петак или субота увече. Издувни вентил свих. Време опуштања за запослене, лек против досаде за незапослене. Време када сви бирају своју најбољу гардеробу, али и све своје најбоље гримасе које ће показати пред светом. И сви су или намрштени, или неприродно насмејани. И сви су као опуштени, а уствари потпуно стегнути. И сви су посебни, и сви су важни сами себи, и сви су лепши од других. Пролазиш тако кроз гомилу људи са унапред припремљеним гримасама и извештаченим осмесима. И сви се као лепо проводе, уживају у врелини лета... Ма који провод?! Које уживање у лету? Сваки викенд иста места, исти људи, нема везе да ли је зима или лето, није то провод. Само желиш негде да побегнеш.

А можда и можеш да побегнеш макар на недељу дана негде. Скрпило се нешто пара, могло би да падне неко летовање у Грчкој. Узећеш годишњи одмор, по закону ти то следује, на послетку и ти имаш душу. А са киме да идеш, несрећниче? Зовеш једног, другог, трећег ортака... Један мора да учи, јури услов; други нема пара; трећи не може са тобом због посла... Оног четвртог и не зовеш, ожењен човек - иде са женом на море, од његове свадбе једва да сте се пар пута и видели за годину дана... Девојка? Не говори ништа, знам све. Ако ти је нека утеха бар нећеш морати некоме да плаћаш летовање.

И онда се тешиш да није битно летовање него друштво са којим проводиш слободно време. Трудиш се да што више будеш ван куће, јурцаш негде као мува без главе. Зовеш неког тамо петог, шестог, седмог ортака да мало изблејите по граду увече. Лето је, лепо време. Могли бисте да мувате нешто. Један ортак ти се оженио, још један има озбиљну везу, а ти си одавно део чопора оних који пате од хроничне нејебице. Да, опет ћеш кад те криза ухвати да потражиш неку курву да се по'ваташ с њом и да умочиш, чисто да мало потхраниш свој его. Налазиш курве код којих идеш да би отишао што пре, без поздрава и без кајања. И онда настављаш да проводиш још једно лето маштајући о оним девојкама којима ниси ни на крај памети.

Враћаш се кући, поражен реалношћу која те окружује, седаш за компјутер у нади да ћеш у виртуелном свету бити победник макар у нечему. Гледаш наизменично Фејс и Вукајлију, видиш већ виђене статусе, једне те исте песме, једне те исте реченице и форе које се понављају по 835784764. пут и опет биваш поражен на исти начин, од истих људи, на исте форе. Да, ти си можда геније за неке ствари које се могу научити из књига, али опет понављаш исти разред животне школе. Опет падаш из истих предмета. Глуп си, матори, много глуп. Најбољи си, али у просеравању. Ваљда ти је то издувни вентил као и многима сличним теби. Теши се, ниси једини.

Одлазиш и са Фејса, и са Вукајлије, гледаш кроз прозор како ноћ грли крај у коме живиш и схваташ да те је више није брига ни за шта... Бар ти је глава на раменима, можда ће следеће лето бити много боље од овог и опет се надаш да још увек можеш нешто да поправиш у том свом животу без живота, том твом животу без тебе… Узимаш гитару, укључујеш појачало и крећеш да свираш неки народњак... Гледаш негде у даљину и мислиш како је ипак дивна ова ноћ у смирај лета…

Eх, тај летњи распуст... Сети се само... Онај прави летњи распут кад си био клинац... Беше некад...