Tužno. Depresivno. Sjebano. Na granici samoubistva. Nikako, jedva, grozno, užasno, stravično usamljeno – eto kako sam ga proveo.
I to ne samo ovaj raspust. Svaki mi je takav. Užas koga se plašim unapred. Horor koji neumitno dolazi. Zimski raspust, letnji, vikendi, neradni dani... Svejedno. Prazna škola je scena postavljena za moju patnju. Pusto školsko dvorište je prizor koje moje oči tera u plač, a grlo u jecaj. Nigde razigrane dečice, nigde, nigde...
Stanujem blizu škole. Direktno preko puta zadnjeg ulaza u školu, uz samo školsko dvorište, na prvom spratu široke stambene zgrade. Tako blizu učenika koji se tu igraju kada škola konačno počne a moje srce se napuni radošću.
Kada nema škole, najviše mi nedostaju devojčice. Poludim bez njih. Nikako ne razumem one koji se pale na nastavnice. Prestare su brate. Nemaju tu lepotu i nevinost koju imaju školarke. Kao da uporediš još neubranu voćkicu sa davno otresenom, izgrizenom jabukom, maskiranom kilom šminke i ružnim kompletima. Fuj. Mislim na nastavnice. Njam! Njam vama devojčice u lepim kariranim suknjicama, sa šarenim dokolenicama.
Probao sam i da se isčupam iz očaja, bazao po gradu, sa samo jednom željom - videti neko dete, poigrati se sa njim. Ali slaba vajde, svi su ili na moru, ili kod bake na selu ili sa mamom i tatom u kupovini. A ja nemam mamu i tatu...
Jedino što me obradovalo tokom ovog pretužnog letnjeg raspusta je njegov sam kraj. Sa jedne strane toliko obradovan što se bliži prvo septembarsko zvono, da sam već sladostrasno počeo da spremam igračke za razne igre sa decom, a sa druge paralisan strahom od nadolazećeg zimskog raspusta, toliko uplašen da mi se više nije ni igralo - došao sam na spasonosnu ideju.
Prijavio sam se da budem volonter u organizaciji Prijatelji dece. Imaju divne programe sa decom preko vikenda i raspusta.
I što je najvažnije, ne proveravaju da li je neko osuđivan kao pedofil. Hehe.
Od sada ću se i ja radovati svakom raspustu!
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola"
Eto, nakon devet i po meseci sedenja u oronulim učionicama, svakodnevnom viđanju istih osoba koje te svakim danom sve više i više nerviraju, nakon predavanja istih profesora koji su u stanju da ti jednim predavanjem ubiju želju za životom, nakon splačina koje nam serviraju u školskoj kuhinji pod nazivom hrana, došao je i taj dan.
Tog toplog junskog dana sam po poslednji put morao da se suočavam sa svim tim, i jedva sam čekao poslednji zvuk zvona kako bih bacio u vazduh sve te knjige koje su predstavljale simbol mog zatočeništva i da živim! To je verovatno bilo najiščekivanijih par meseci od kad znam za sebe.
Na samom početku raspusta, dok je miris olovke broj dva još strujao mojim telom, trebalo je da idem na more sa porodicom, po prvi put još od bogzna kad, kod naše braće Grka. Sve je bilo spremno, keva je pripremala sendviče za dug i naporan put, ja sam birao najboljih par majci koje ću nositi tamo, ali avaj! Baš to veče pred polazak je bio ogroman pljusak u mom zavičaju, a krov na kući u selu nedaleko od nas se urušio. Moj ćale je morao da ide kod njegove majke, starica je bila sama a nije bilo nikog da joj pomogne. Bio je tamo da postavi nov krov, a to je trajalo pitaj boga koliko. Put je bio otkazan.
Dobro, ja ionako ne volim more toliko, pa mi i nije bilo tol'ko krivo. Uostalom, bližio se vašar u mojoj varoši, a to je uvek centralni događaj leta. Idealna prilika za sve cigane iz okruga da zarade pare na nama prodavajući nam neke poluprodukte sa fensi etiketom, zavaravajući nas da je to original. Mene to i nije doticalo, ja sam ionako išao zbog ringišpila i autića na gurkanje, ali i za to je potrebno malo kinte. A ja je nisam imao. Sav moj džeparac je preusmeren u popravku već pomenutog krova, tako da sam samo mogao da idem i gledam kako se druga deca provode, a to bi me samo još više deprimiralo. I ovog puta sam izvisio. Jebiga.
Ali početkom avgusta, konačno stigoše srećne vesti. Kum nas je zvao da odemo kod njega u Italiju, u Peruđu da budem precizan, a popravka krova se bližila kraju, tako da sam ipak mogao malo da se provedem za ovaj raspust. Trebalo je da odemo tamo pred sam kraj raspusta i da poslednje dane istog provedemo u inostranstvu. Bio sam u ekstazi, znao sam da nema šanse da ponovo izvisim, mislio sam to je to, napokon ću izaći iz moje sumorne i male varoši i okusiti sve čari života u Italiji, hehe malo morgen. Moj kum je inače vozač kamiona, i u tom periodu kada je trebalo da svratimo, on je dobio informaciju da treba da prevozi neki kurac u Rusiju, a setili su se da ga obaveste kada smo mi već sredili sve papire i spakovali sve kofere, samo je trebalo da odemo na aerodrom i da krenemo. Au brate, i treća velika ispala ovog leta, ali sada nisam imao vremena da odem negde na brzaka, škola počinje za koji dan bato! Moram da čekam još devet i po meseci za popravni, a znam da od ovoga gore ne može.
Šteta, a tako je malo falilo.
Definicija je pisana za takmičenje "Pačija škola".
Počeo je raspust i vreme prolazi tako sporo. Zatvorio sam se u sobu i narednih nedelju dana nadoknađivao igranje raznih igara. Jedem, spavam, igram je bio moj moto tih dana.
Ćaća bi povremeno upadao u sobu krsteći se, prozivajući majku da je odgojila debila i nazivajući mene propalim slučajem.
Reših da izađem vani. Majka se zahvaljivala svetoj Petki, otac mi tutnu crvenu u ruke "za da se nađe" namigivajući mi šmekerski. Razmišljao sam, gde bi najpametnije bilo iskoristiti novac. Setih se da su me likovi iz kraja izbegavali jer sam im izgledao kao čudak, pa reših da se ubacim u njihovo društvo. Gledali su me ćudno kad sam došao do njih, mali Kizo me pozdravi i počela je neka opuštena priča.
Rekoh da imam Vajferta, pa da kako pametno iskoristimo taj novac. Budući da smo bili zagorela klinčadija, rešismo da platimo debelu Miru i izređamo se na njoj pošteno. Bili su to najsrećnijih dva minuta u mom životu. Počelo je intenzivnije druženje, prestali smo da idemo kod Mire jer smo ukapirali da je to bilo bacanje para, te smo po prvi put završili travu od lokalno dilera Lemija botaničara. Udaralo je u glavu, smejali smo se kao nezdravi, Lemi je čak i častio polutanera za nove mušterije, ne sećam se kako sam ujutru došao kući. Malo po malo, počelo je svakodnevno varenje po kraju. Svet je bio naš.
I od jedno se ruši svet. Ćale mi je našao paklu cigareta. Punu trave. Majka plače, otac vojnički kaiš vadi. Pitaše me da nisam upao u neku sektu pre nego što mi se gubi svest od siline udaraca. Budim se. Oko mene sve mirno, ležim u čistoj sobi, totalna harmonija, zen mod. Upadaju roditelji u sobu, pitaju da li je sve u redu, kao da se nije ništa desilo. Kasnije sam ukapirao da nisam bio kući tri dana i da je sve bio samo trip. Pao je i naš lerdi Lemi. Bio je kraj zabave a ujedno i raspusta. Pošao sam u peti razred.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Velika vrućina, ima 40 stepeni sigurno, a tek je 8 ujutru. A još leto nije ni počelo! Kako to? Lepo, poslednji dan škole. Kad će leto, svi se pitaju? Još malo pa sad će. Svi već batalili školu i čekaju raspust.
Čekao sam ga i ja početkom tog juna i nadao se da će biti ekstra.... al ovaj raspust mi možda do sad bio i najgori. Može se reći ni da nije ni bio. Više se umorih nego što se odmorih na njemu.
Počeo veoma veselo. Učenje za prijemni. Nisam imao tremu, znao sam da ću da ga pokidam. Srpski posebno. I tako u tom učenju prošlo već mesec dana raspusta. Opaa, već prijemni sutra i prekosutra, razmišljam u sebi. Dolazim. Radim srpski. OPAAA 18 bodova, svaka mi čast! Sutra matematika... Malo sutra matematika! Dolazimo i direktorka kaže da su odložili jer su neki krali testove. Sutra ponovo. A za divno čudo meni bio rođendan. Sve lepše od lepšeg. Pa zar na rođendan da radim prijemni... i to iz matematike. Da mi daju 10 nagradnih bodova zbog toga! OBRADOVIĆ DURADI NEŠTO! Dobro ajde, uradim ja nekako i tu matematiku i imam tu malernih 13 bodova, a koliko sam vežbao dobro je i to. I završi se taj prijemni kako je morao. Sad one liste želja.
Kad to beše, 20 i neki jun? Sam kraj juna, već upeklo, svi idu na more, a ja blejim kući i popunjavam one liste želja k’o da pišem Deda Mrazu pismo. Beži bre, šta je sa mnom kad usred leta pominjem Deda Mraza? Ispunim ja to nekako i sad moraš čekati da vidiš gde si upao. A to nema do pola jula. I onda oni očekuju da se mi odmorimo na raspustu. Tako ti ja se smaram na netu, jer sam i na vukajliji bio banovan i ono ukucam tamo šifru na sajtu ministarstva kad vidim da sam up’o u ekonomsku.Konačno nešto dobro! Biće pički samo tako! A malo pre toga su javili i da se prijemni neće važiti. Konačno nešto dobro da se desi. Konačno počinje pravi raspust.
Bilo dobro tih mesec dana od pola jula do pola avgusta. Svakodnevna fudbalica u parkiću, bleja, zezanje Romulanaca i ostale stvari, čisto da malo odmorimo dušu od dosadne škole. Najjače bilo kad smo hasali ljute papričice. Odemo u radnju i uzmemo po par komada ljutih. Samo ljute, ništa više. Ni hleb ni ništa. I jedemo mi to, a ono vatra izlazi iz nas. Ko da smo zmajevi! Posle pili vodu pola sata ne bi li nam bilo malo bolje. A bilo dobro i kad smo gledali treninge odbojkašica. Čuj bilo dobro, bilo odlično! Popnemo se mi na salu, ono već pao mrak, 10 uveče, a one se trte tamo, vežbaju čekić u onim šorcićima. A ovaj ortak, što ga zovemo Šef, retard krenuo da davi štrumfa. Taj je pijan! - sigurno sad zaključujete, ali ne. On uveče uvek poludi. Da l’ je to zbog Meseca, položaja zvezda ili nečeg trećeg, stvarno ne znam. Nego što je najcrnje, primetila ga jedna odbojkašica i rekla treneru. A mi skači sa sale i šturaj bre! Ne znam ni da l’ je stigao Felainija da vrati gaće mentol.
To već beše sam kraj raspusta. Već 20 i neki i polako smo već razmišljali kakva će banda biti u srednjoj. Pikao se tih poslednjih dana malo fudbal, malo basket. Bilo par golova sa pola, golova glavom, svađa i svega ostalog što krasi fudbal ali uvek bi se pomirili i nastavljali. I tako došao zadnji dan ovog raspusta...
Uveče, 11 sati. Sedimo na zidiću i odmaramo od fudbala. Pričamo kako je brzo proš’o raspust i da hoćemo da ga produže. Al ne mere, moj Omere. Razmišlljamo kakva će da bude nova ekipa u srednjoj. Klinci igraju Jugio karte u pozadini, Šefa udario Mesec pa igra Cocomix, ovi pričaju šta su upisali, a JA EKONOMIŠEM!
Definicija napisana za Pačiju školu
Letnji raspust je bio nešto čemu sam se radovao. Kao dobrom učeniku, koji je svoju egzistenciju osigurao na vreme, on je počinjao još početkom juna. To je možda bio i najbolji deo. Dve - tri nedelje bezbrižnog zajebavanja u školi, bez ikakvih obaveza, osim sprdanja sa drugarima i naslađivanja nad hordom krvopija koji pokušavaju da poprave ocene.
Kad se školska godina i zvanično završila, svo to zezanje se samo prenelo na ulicu. Kao pripadnik ganeracija, kojim kompjuteri još nisu uzeli danak u detinjstvu i prave kičme, kuća je služila samo za spavanje i punjenje stomaka.
Igrale su se razne igre, ali ulični fudbal je bio naj popularniji. Svaka ulica je imala svoj tim, svoj teren, vodonoše, debelog golmana i kapitena. Naš kapiten Ciki nije bio baš tehnički nadaren, čak se može reći da je imao dve desne noge, bio je levak, ali je bio i najjači u ekipi i njegova je bila lopta. Bio je kapiten sve dok nam se nije pridružio Kimi, koji mu je skinuo traku.
Po završetku osmog razreda, uspešno sam upisao srednju školu. Moji su me častili prvim odlaskom na more, ali džeparac sam morao da zaradim sam. Matori mi sredio šljaku sa majstorima. Prvi put sam osetio leptiriće u stomaku kad mi je šef izbrojao 50 € na kraju nedelje. Lep osećaj...
To je postala praksa svakog leta i svaki put bi kupio sebi nešto korisno a bilo je dovoljno i za izlazak, garderobu i poroke. Nastavilo se tako i u studentskim danima, samo što letnji raspust na fakultetima fiktivno ne postoji. Danju radiš da bi imao da platiš stan i račune a noću učiš i spremaš ispite koje nisi uspeo da položiš zbog premale količine krvi u alkoholu tokom cele godine.
Za zadnja tri leta i nema se šta puno reći. Dobro je ćale govorio leta 2010-te, da će mi to biti poslednje bezbrižno leto u životu. U dobrom delu sve se to i obistinilo, ali vremenom sam uspeo da položim predmet pod nazivom Bol u kurcu i ne stresiram se previše oko obaveza, što je možda i ključ uspeha. Svakim danom u svakom pogledu sve više napredujem. Valjda je to normalan tok života...
Definicija je napisana za takmičenje "Pačja škola"
Jun beše bio početak odmaranja školaraca. Roditelji na posao, deca ustaju, doručukuju zauzimaju svoje pozicije kraj računara i tako ceo dan, osim što, ako ti ćale ne uplati internet, pa ni sam ne znaš šta ćeš od dosade.
Ulice postaju sve vrelije, dan duži nema žive duše napolju, deca se ne bi setila da se odvije od kompa. I tako sve dok ne krenu godišnji odmori, pa idem na letovanje! Došao je i taj dan, da spakujemo kofere i pravac na more ''JUHU''..! Kad ono KURAC, ćaletu se pokvarila kola, sve brže i brže prolazi godišnji odmor. Ćale hiljadu problema, svakih sat vremena kod mehaničara nada se da je neki sitan kvar, a ono crko JEBENI MENJAČ... Traži na Internetu i oglasima razne informacije i cene. Najjeftiniji 450 evra (za te pare si mogo da platiš smeštaj za četiri osobe)... I dok je ćale našo menjač ostalo još 9 dana godišnjeg, pa je bilo pitanje da li ćemo na more ili ne. Međutim, ipak smo svi želeli da pobegnemo iz grada i uživamo na plaži, tako da smo na kraju otišli, iako smo bili samo 7 dana (2 smo izgubili na putu). Kad smo stigli do Jadrana, naravno bilo je predobro. Brzo smo našli fin smeštaj, pravi odmor. Ustajemo oko 9 pola 10 doručkujemo i na plažu do podneva, istuširamo se, ručamo, malo odspavamo, pa onda od jedno 17 do 19 opet tuširanje i od 21 do 23 u šetnju i tako svaki dan. Kad smo se vratili u Zemun ostalo je još jedno Mesec dana do početka nove školske godine. Polako se spremaju za Avgust (učenici koji su pali iz jednog ili dva predmeta). Deca polako izlaze napolje (samo posle podne i uveče) igra se fudbal i basket, ide na kej i pokuša da se što bolje iskoristi letnji raspust. Tako sve do nedelju dana pre škole. Neki su se uželeli društva i velikog odmora, neki knjiga i školskih klupa, a neki nove škole i novog odeljenja. Svi su uzbuđeni i uznemireni.
Došao je i taj dan! Dan kada treba da počne nova školska godina. Svi su jedva čekali da se vide posle tri meseca, da prepisuju domaće i kontrolne međusobno, da dobijaju petice, pa i jedinice, da jedu pljeskavice, ali posle Prvog časa hemije, fizike i pogotovo matematike, već jedva čekaju sledeći zimski, a i letnji školski raspust.
Definicija je napisana za takmičenje ''Pačija škola''.
Još su poslednji dani školske 2012-13 nagoveštavali skroman i letargičan raspust. Većina je nevoljno i pogruženo jurila ocene, proklinjala prosvetu i razgovore započinjala melanholičnim frazama poput ''Ako se ikada završi...'' i ''Jedva čekam kraj!''. U takvoj atmosferi dočekasmo poslednji dan škole koji je označio još jednu godinu znanja i slatkih patnji u našem džepu i još jednu godinu manje do dana kada će naše školovanje biti zamenjeno svakodnevnim problemima i nostalgijom za gimnazijskim prijateljima, devojkama i srećnim i tragičnim događajima koji su taj životni period obeležili.
Najposle, kada i poslednje zvono zabruji hodnicima, dobismo priliku i mi, šuti i obespravljeni bikovi, da pohrlimo u stado razjarenih, jedrih i rogatih, stado koje već beše okupiralo lokalne kafane, košarkaške terene i parkove ili se, pak, razbežalo po svakojakim selima, sizerenima crnogorske i grčke obale. Vrata abatona našeg ličnog hrama privatnosti sada behu otvorena pripadnicama lepšeg pola. Tako su barem naše muške glave (one manje) razmišljale i svojevrsni Dictum Factum delovao je neoborivo i neporecivo. No, kako to obično biva sa latinskim izrekama, njihova praktična neupotrebljivost pokazala se jednako jakom i čvrstom koliko i njihova večnost.
Začudo, među pripadnicima moje generacije kojoj je ovo bio poslednji raspust pred onaj veliki nakon kojeg slede studije i, barem u našim očima, novi život, nije bilo mnogo onih koji su se zanosili visokim ciljevima koje valja ispuniti do septembra. Još začuđujuće, već krajem juna čežnja za žurkama, ludovanjima i opijanjem svela se na mršave dogovore oko zajedničkog letovanja, dogovore koji u startu behu osuđeni na zaborav. Početak jula svakako je prošao u znaku mog 18. rođendana koji sam, u svom stilu i protivno novoj modi, proveo sa najbližim drugarima i drugaricama nemilosrdno, svirepo i skoro sadistički satirući jetru rakiještinom i pivom i smejući se neartikulisanim zvucima koje ispuštahu drage mi osobe. Vredi istaći da mi je lična karta, tj. ulaznica za Mocart, otvorila širom vrata sveta kocke i drugih poroka o kojima ne bih. Svima poznat period kada se gotovo svi poznanici rabeže po morima i selima ja sam iskoristio da i sam provedem koji dan na selu kod mojih. U društvu dve godine starijeg rođaka obišao sam manje-više sve kafane Zapadne Srbije i turneju krunisao posve neinteligentim valjanjem u jami kraj puta koje se i daleko iskusnijim seljanima činilo kao preterivanje i koje je tek povremeno imalo antropomorfističke odlike.
Avgust sam, nije daleko od istine, ceo prespavao. Bdenje nad računarom do osam ujutru i ustajanje u kasnim popodnevnim satima moji drugari su okarakterisali kao suludo i besmisleno, no sve je kristalno jasno kada ukažem na svojevrstan apsrud – nisam se mogao sresti sa drugom jer tokom dana nije bilo minuta kada smo obojica istovremeno bili budni. Tek tada čovek postane svestan relativnosti vremena. Pred sam kraj raspusta konačno sam ušao u formu i navio biološki sat. Poslednje avgustovske, kao i prve septembarske dane, proveo sam čitajući lektiru od 2500 stranica, tako da pišem pod jakim utiskom iste (još uvek nepročitane).
Sve u svemu, izvesnom se pokazala bolna činjenica da život teče brzo i da će teći još brže. Vreme prolazi i tu smo nemoćni da išta učinimo. Da ne bude da je to glavni i jedini utisak, nestrpljivo iščekujem matursku ekskurziju i čari koje donosi (uzeše nam 420 evra za novembar!).
"Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola."
Kad monotona žuto-plavo-zelena kombinacija počne da popušta pred milionima boja koje ni najsavremeniji digitalni zapis ne može verno da prikaže, kad se umorimo od odmaranja, kad dosada dostigne svoj maksimum i više ne znamo šta bismo uradili sa sobom, po pravilu nas iznenadi prvi septembar, dan D. Ove godine je to bilo drugog.
Početak svake školske godine je vreme kada se sumiraju utisci stečeni tokom dugog, toplog leta.
Mi, a to će u ovom zadatku podrazumevati mene sa najvažnijim višestrukostima, smo ovaj raspust proveli na isti način, ali smo ga različito doživeli.
Tek konsolidovani učenik srednje stručne škole, malo spletom slučajnih okolnosti, više zahvaljujući godinama sticanoj zavisnosti direktorovog Opel Senatora, počasnog člana voznog parka iz doba Juge, od ćaletove precizne (i teške, ali nije važno za ovaj deo priče) ruke, tokom raspusta nisam morao ni da pomislim na školu, za razliku od prošle godine, kada je pomenuta ćaletova ruka pokazala svoju tamnu stranu.
Dva i po meseca nadanja i
očekivanja!
Čekalo se poslednje zvono da se popakujemo u kombi i zaputimo u neku divljinu na crnogorskom primorju koju smo pronašli metodom kartu čitaj, seljaka pitaj, doduše, samo drugim delom jer ove vukojebine nema ni na topografskim kartama. I seljaci su nas malo zajebavali, ali smo se nekako dokopali avetinjskog zdanja na dva kilometra od obale. Tamo je vreme stalo pre formulisanja Specijalne teorije relativnosti i jedan je od najjačih argumenata u njenu korist. Vlasnik zdanja je ćaletov drug iz vojske. I pobratim, jašta!
Otac je uvek sve posmatrao kroz dinar. Valjda je od tih silnih pogleda i dinar postao tako tanak, providan. Zato mu je kombi i radni i paradni auto, a letovanje nas je koštalo samo mali procenat od onoga što smo pojeli i popili, ostatak je nadoknadio domaćin, čika Momo. Čak su i pokloni koje smo poneli poreklom iz dedine bašte, kazana i svinjca.
Deset dana rastvaranja pod dejatvom slane vode i ultraljubičastih zraka i nije neko letovanje po meri gotovo sedamnaestogodišnjaka. Taman da se brzo zaboravi, da se osmog dana nije pojavila Milijana, čika Momova ćerka. Završio se ispitni rok pa je došla da malo napuni baterije. I moja jaja, naravno!
Kako su je napravili, oprostio bih im izbor imena! Zbog nje sam dva dana u tuđini prolivao telesne tečnosti. Bale, znoj i semenu tečnost, zaključno sa krvlju jer sam ga gulio dok ga nisam ogulio!
Milijana studira neku molekularnu biologiju, ili nešto tako zajebano. U Beogradu, a đe bi?!
Predložio sam matorcima da našim domaćinima uzvratimo tako što ćemo Milijanu pozvati da od oktobra boravi kod nas, nauštrb mog komfora, a pod parolom kad čeljad nisu besna...
Ćale je prozreo moj plan i samo je rekao: "E, moj sine, još si ti zelen!"
Vratili smo se, a to je iz mog tela iscedilo i petu tečnost, suze. Niko nije video. Jedino sam se pri rastanku toliko zacrveneo, da mi obrazi još bride. Vadio sam se na preteranu izloženost UV zracima, alergiju... Kasnije sam to svoje stanje iskoristio kao adut za neodlazak u selo na tradicionalno skupljanje i pripremanje za zimu svega jestivog, a da zbog toga ne budem na prinudnoj dijeti. Ostatak raspusta sam proveo prikovan za računar, bez volje da bilo šta preduzimam. Poslao sam Milijani zahtev, čekam da se vrati u civilizaciju pa da mi odgovori. U nedelju su me špaklicom odvojili od fotelje. Za ovu godinu imam ozbiljne planove, malo sam sujeveran pa ih ne bih otkrivao. Počeo sam da se interesujem za neke egzotične nauke.
Raspust bi se mogao posmatrati iz još nekih uglova, bližih ostalim mojim ličnostima, ali moja racionalna strana mi kaže da nije mudro konkurisati ruskim klasicima, naročito ako se to radi za ocenu.
Definicija je pisana za takmičenje "Pačija škola". Još da je definicija...
Definicija napisana za takmičenje "Pačija škola"!
Poslednji trzaj škole se osećao u vazduhu, a onda, kao oblak pustinjske oluje pred očima su mi otvorili novi vidici. Osećao sam slobodu na svojoj koži. Raspust je napokon došao.
Raspust vam je ono kad ne morate da marite kada ćete sledećeg dana ustati, već se laganini opustite i ne razmišljate o tome. Raspust vam je ono kada zadnji put napišeš rečenicu pre tri meseca, a onda na početku škole već zaboraviš neka slova. Raspust je ono kad možeš da izađeš dokle hoćeš, raspust je ono kada imaš vremena na pretek. Raspust je ono kada te boli briga o svemu. Nego da ne dužim. Elem, od svih događaja ovog raspusta, kao što su odlazak na more i buđenje u drugom gradu, tronoćno pecanje uz eks-ju pesme i gomilu izlazaka moram izdvojiti nešto posebno za mene. To je događaj koji je ustaljen u mojoj porodici, tj. događaj preko kojeg se kod nas u familiji postaje pravi muškarac. Muškarčina, pardon.
Početak avgusta, budi me ćale i kaže da se budim jer je izazov preda mnom. Na to sam se fizički i psihički pripremao mesecima. Svinjokolj. Spakovali smo naše gumene kecelje koje ćemo da okembesimo na naše pocepane i stare majice, jer znate, ne valja da vam krv od krmače od 120 kila ostane na vašoj novoj beloj Najk majici. Avgustovski dani su simboli naše familije, tad se okupljamo kod dede, koljemo svinju, pečemo rakiju, i opijamo uz pečenje i alkohol sve dok nas kučići ne nađu kod Šapca. Jutro, sveže i vedro, ali prijatno. Deda me obučava kako i šta. Objasnio mi je da prvo moram da minimum pet čašica prošlogodišnje šljive oderem pre nego što se dočepam sekire. Dobro to je već bilo savladno odavno kod mene tako da nije bilo problema. Sunuo sam i krenuo u lov. Deda mi je dao njegovu sekiru a ja sam onako odlučan, velikog stasa i samouveren uzeo i osećao sam se kao panišer. To je bio trenutak kada odlučuješ da li si dovoljno zreo ili previše detinjast. Deda je pustio krmaču iz tova, tata je sa leve strane, deda sa desne, brat, stric, tetka i ostali na kraju a ja, ja sam stajao sa njom oči u oči. Prišla je ka meni a deda mi uzviknu: "Sad je udri!". To sam i uradio. Svu snagu sam usmerio ka tom četvoronožnom ukusnom čudovištu! Zveknuo sam toliko jako da je svinji otpala glava! Da ponovim, OTPALA GLAVA! A što je i najgore a i najbolje, svinja je još skvičila! Da, dobro ste čuli, skvičila iako joj je glava otpala! Posle su je moji obrili i servirali, a ja kao najmlađi član koji je ikada cepao svinju u vugla i otkinuo je, dobio sam orden. Kad sam se zapitao šta je nagrada, deda mi je servirao jezik i mozak na tanjir. E to je bio trenutak muškosti! Lav, ili jesi ili nisi! Zgrabio sam rukama i kidao zubima! Sve sam to nalio rakijom i kiselom. Tek kasnije sam shvatio šta sam ja to upravo pojeo. Brat se slučajno odao i rekao da su to bile mošnice. O da, mošnice.
Ovaj letnji raspust sam proveo mnogo lepo, prvi put da sam se osećao kao ubica a da mi je bilo lepo. E sad, škola, mora da se uči.. Život je to.
P.S. Moram priznati da je bilo ukusno šta god da je bilo!
Odličan (2) M.J.
Eh, letnji raspust. Kalendarska jebena dva meseca traju k'o sudijska nadoknada u hokeju. Vreme leti pred očima, i imam utisak da trčim iz dana u dan, trčim u sledeću nedelju, sve više se približavajući mračnoj učionici sa gomilom ulizica, šlihtara, dupeuvlaka i kurvinih sinova, a sve pod rukovodstvom odrtih profesora koji za minut kenjanja na času budu plaćeni više nego terorista u Americi. Ali, zašto, zašto svaki letnji raspust mora imati kraj? Zašto kad mnoge stvari nemaju kraj, na primer uzastopni niz poraza reprezentacije San Marina.
Letnji raspust nisam proveo na nekoj luksuznoj destinaciji, tipa Grčke, a ni na jeftinoj tipa Zlatibora, a ni na siromašno-jeftino-priuštivoj tipa Sokobanje. Letnji raspust sam proveo berući višnje na plantaži kako bih skrpio kojeg soma za nove gilje, jer su stare dotrajale od preteranog vucaranja po svim kafančugama i prostorijama po kojima ide svet kao ja. A usput se i jebalo. Jebali su me u zdrav mozak, k'o kauboj konja. I ja sam jebao. Jebao sam majku i Miloševiću, i Koštunici, i svima. I nedužnima, i dužnima. Letnji raspust? Kita lastina. Niđe veze. I dobih par 'iljada, al ne ode za gilje, već ćaletu za šećer, jer pravi rakiju. Brdo šećera i gomila novca samo za šećer. A rakija, jedva prešla 19 gradi. Voda, voda. Ne mo'š se ni opiti k'o čovek. I šta mi ostaje? Malo zidaj, malo stolariši, malo rintaj, čisto da preživiš. A, bogme i po onoj vrućinetini trebaš se snaći. Jeb'o leto, ma jeb'o i život. Kad god otvorim novčanik, samo lična karta, a i nju bih prod'o kad bi neko hteo da kupi, al koji će mu kurac i moja ična karta? Koji će i meni? Koji će mi kurac i novčanik, kad sam poslednji put pare stavio u njega onda kad sam ih stavio i prvi put. I to ono što je ošlo za šećer, za radžu. Bližio se kraj avgusta, a ja još uvek drk'o. Ne mo'š ništa ni jebati, sve ošle na more. Ostala mi samo seoska jebulja Biljana, ali ona mi više nije privlačna. Videla je više kurčeva nego regrutna komisija. Mada kontam da treba i da joj platim, al odakle mi. Pa kad će kraj jebenog avgusta, hoću u školu. Tamo mogu da jebem, ali legalno, i da budem plaćen, k'o najbolji jebač u školi. Jebem ti i vrućinu, i komarce i sve u kurac, i ove muve mrtve što mi stalno idu na kurac...i na ruke. Jeb'o leto.
Jesam ja to na početku želeo da leto večno traje? Ma mrš u kurac i leto i sve, i raspust. Škola je zakon. I školske fufe. I njihove sise. 'Oću školu. Jebote.
-Vid' smrdljivog profesora što smara o sociologiji, jebala ga sociologija, ni da mu je iz oka izašla. Šta sad, treba da znam ko je Ogist Kont?. On kao zna ko sam ja. Zna kurac. Jeb'o te i on i socijalna fizika da te jeb'la i sve. Ma puši ga. Kad će letnji raspuuuuust???
Defka pisana za Pačiju školu.
Ljeto.
Ljeto je super.
Ljeto je višak pamuka i sintetike.
Ljeto je simpatična tromjesečna divizija.
Ljeto.
Raspust.
Bilo je to davno. Bio je to sunčan dan. U mom gradu je uvijek sunčano. Kada ne pada kiša. Ili snijeg.
U mom gradu su obično oblačne teksture kada nije ljubičasto. Ljudi su crni ili bijeli. Bilo je dosadno. Ljeto je dosadno.
Ljeto je super.
Ja volim ljeto zbog mora. Ovo ljeto sam bio na moru, sa mamom. Bilo je to divno iskustvo, nebo je bilo ljubičasto, sunce mi se smijalo.
Igrao sam se se u pjesku sa drugom djecom. Dani su letili prepuni zabave, smijao sam se, bio sam veseo. Mama me je vodila da kupimo mnogo stvari. Margarin, hljeb, dušek, kupovali smo neke namaze bijele. Bili su ukusni, imali su ljubičasto u sebi.
Jednog dana, puno mi se kupalo u moru i otišao sam da se kupam. Kupao sam se više puta, u medjvremenu dok se nisam kupao, pravio sam zamak. Pečurke. Mislio sam da se oženim princezom koja je živila u tom zamku. Volio bih da budem astronaut. Ali, ljeto je.
Drugar kojeg sam upoznao, i sa kojim sa se kupao je vidio neku životinju u moru i otišao da se kupa sa životinjom. Životinja je mnogo ličila na delfina kojeg sam gledao na televiziji. Ipak bila je to ajkula, igrali smo se i shvatio sam da more postane crveno kada se stvari krv u more. Ljeto je dosadno, ostao sam bez pola desne ruke.
Ljeto je super, mnogo iskustava. Napokon sam se vratio, oko mene su i dalje srećni i nasmijani ljudi, obukao sam bijelu košulju i čekam ga. To ljeto sam prvi put probao neku cigaretu, sa mamom.
Ljeto, 69.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Letnji raspust, period u kome se učenici odmaraju od škole, druže i pripremaju za novu školsku godinu, spremni za nove životne pobede i ostvarenje što većeg uspeha. Đoku.
Ja sam letnji raspust proveo uglavnom se oduzimajući sa društvom po kafanama, a posle smo kod se kod Ćomija na gajbi boli travom u venu. Redovno, ako ne svaki, onda svaki drugi dan. Letnje radosti poput letovanja na egzotičnim destinacijama su precenjene, a bogami i preskupe. Tako da nisam mrdnuo iz kraja 3 meseca. Od jutra do mraka smo klošarili po parkovima a onda uveče išli da se napijemo. Policija nas je startovala par puta, svaki put smo uspešno utekli, osim Ćomija koji je pao pa su mu bulju razrađivali raznorazni ološi u zatvoru, cela dva meseca. Jedini susret sa plivanjem je bio kada smo pijani poskakali u 'ladnu Moravu pa nas je đed Milorad izvlačio. Jadniku je, ispostavilo se, stalo srce od hladne vode. Pošto, kao i sav normalan svet, nemamo klima uređaj, hladili smo se lepezama što je uvezao Kiki iz Tajpeha, prva ruka. Obilazili smo i zoološki vrt, par puta, upadali u kaveze sa kamilama i sa maskama snimali pretnje Obami zbog kojih je i izbilo ovo sranje u Siriji. Unesenog alkohola nikad više, moram se prijaviti da čekam transplataciju jetre, dok je broj moždanih ćelija uništenih usled unošenja psihoaktivnih supstanci beskonačan, i regenerisaće se nikad.
Iako je raspust bio neverovatno zabavan, jedva čekam da počne škola i da upišem sedmi razred.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Pisaću o jednom danu. Taj dan mi je bio bitan, ona mi je bila bitna. Sad mi je bitan raspust, al je prošao. K'o i ona.
Preplitanje mi uvek daje taj neki osećaj sigurnosti i ubija mi rastrojstvo.
Razuzdano sunce, jun pred jenjavanjem i dedina pečenica na starom oronulom kuhinjskom stolu davale su tom jutru neku čudesnu melanholiju.
Nas troje sedeli smo na kauču u već starim iscepanim prnjama.
Bili smo siroti. Ja u mozak.
On je voleo pecanje, fudbal, veranje po drvetu, ja sam voleo samo nju.
Sedela je izmedju nas. Sad kada se setim,uvek je ona bila izmedju.
Na tv-u su puštali neki stari partizanski film, moj drugar je tiho puštao u gaće a ja jednostano nisam mogao da pustim njenu ručicu.
Ustala je najednom i uzela onu flašu s' rakijom. Prišla mi je.
Na sred čela imao sam bubuljčugu. Ogromnu. Već par dana.
Ona je već nekoliko puta pokušala da je iscedi ali nije uspevalo. Ovaj put je upotrebila i bakinu iglu koja je bila na komodi do tv-a.
Pukla je konačno. Velika bubuljčuga na čelu je popustila. Prozračna tečnost polako je isticala iz nje. Nigde krvi nigde gnoja. Mislim na bubuljicu.
Hm čudno zar ne?
Velika stara krpa koja je u kući, ili nama služila kao gaza, bila je tu da zaustavi tu tečnost. Kasnije i krv.
Umili povetarac koji je dopirao od napolje, mnogo se razlikovao od onog koji se duboko krio u mom drugaru. ,,Pasulj je kriv'' pravdao se on.
Morali smo da napustimo prostoriju.
Stari izrandjali lanac koji je koji je tandrkao i od koga je odzvanjala cela ulica, nagoveštavao je dedin dolazak iz pekare jasno mi je davao do zananja ako se što pre ne izgubim iz dvorišta moraću da ostanem na ručku.
Nas troje kao tri musketara šepali smo po Vojvodjanskoj kaldrmi.
Ulica puna prašine i vihor koji je tu prašinu vrteo u krug dižući je u nebo, polako je, kao pratilje mladoj venčanicu pred oltarom, tu prašinu spuštao na zemlju.
Levo sa vidljivim povezom oko glave i nevidljivim oko očiju išao sam ja ,ona,vihor božiji izmedju i on prdež mali skroz levo.
,, Jebene vihore si u stanju da napraviš '' buncao sam ja kroz smeh dok su se oni pogledima mazili.
Kasnije , tog popodneva izletelo je još par bubuljica na telu.
Odveli su me doktoru.
Pokazao sam mu tu na čelu, jednu tu na stomaku i jednu na guzici,tu mu nisam pokazivao.
Dobro je što me nije više cedila.
,, Ne smeš dirati boginje i moraš mirovati najmanje četiri nedelje'' ubedjivao me je seoski lekar.
Pa dobro i nije tako loše, ostao mi je jedan vidljiv ožiljak na čelu i jedan manje vidljiv.
Ne na duši, iscedio sam krišom onu bubuljicu na turu a da vam to nisam rekao.
Letnji raspust sam proveo kod babe i dede, koji žive na planini. Tamo imam puno drugova i ceo raspust smo se igrali. Jedva čekam da opet bude letnji raspust.
Na raspustu mi je bilo baš lepo. Ustajao sam ujutru, i baba bi mi spremala doručak. Onda bih otišao da se igram sa mojim drugovima. Stalno smo se igrali nindža kornjača, i ja sam uvek bio Mikelanđelo jer mi je on omiljeni lik. Napravio sam sebi nučake od dva drveta i konopca, i imao sam narandžastu maramu preko očiju. Hteli smo da se igramo i moćnih rendžera, ali svi smo hteli da budemo beli rendžer, pa smo se potukli i onda mi je deda zabranio da se igram moćnih rendžera. Posle svakog ručka bih jeo kinder jaja i sklapao igračkice. Do kraja raspusta sam sakupio puno igračkica, i sve sam ih sačuvao. Svaki dan sam vozili bicikl i trkao se sa drugovima. Puno smo lovili skakavce na livadi, i onda smo njima plašili devojčice. Uveče bih gledao nindža kornjače i moćne rendžere na tv-u, a onda bih otišao na spavanje.
Letnji raspust je moje omiljeno godišnje doba, i jedva čekam da ga ponovo dočekam.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Nači letnji raspust mi e bio kul skroz. Ono, fazon, prvo smo većina moi ortaci i ja prošli drugu dinu srednje ono...zadovoljni, hehe, i onda raspust došo konačno jebemtisve.
Moji me smarali tu okolo, u fazonu, šta raiš s životom, de ideš i te fore, al za nekog ko je odraso na ulicu ko ja nije problem nikad da ne sluša šta mu matorci kenjaju. Onda me odvuču na selo, jebote, pa ko još u dvaesprvi vek ide u selo, a tamo sve neke babe sparušene, smorio sam se ko susam na kiflice, hehe. I još ova moja keva debil, ponela pola stan u selo i mnogo odeću, ko da sam nedajbože jedan od onih pederčina. I konačno se vratim nazad u ovu rupu šapana i seljačina koju zovu Zaječar, nači ovde se ništa bukvalno ne dešava, stvarno neznam šta je to s državu bemimsve, pa to sve lopovi neradnički koji kradu samo pare.
Ondak je bila ona bre...kako se zvaše, Rokerijada, nešto, sve neke čupave nakaze napunile moj grad, sve bi ja to poklao. Što ne organizuju neki rep il tehno događaj ada nije Pena parti, pa da lepo nadenem trešu, obujem maksice i budem u svom elementu. Al zato odem ja u Belu il Pedeščetvorku i u neki od ta dva kluba, ne mogsesetim baš sad, vidim jednu ribu, nači vrh, ono sve u fulu. Stoj tu ispred nju neki pičkasti tip, vidi se da ne mož ni dvaes skleka da uradi, priđem ja tu, on kenja neka romantična govna, oteram ja sve to u pičku materinu, pripetim mu da ću dizvadim utoku, on lik samo što se nije usrao, lolololo. Enivej, smuvam ja tu malu, i posle se ispostavi da je likuša moje godište ej, jasam utripovao da je 99. Ekstra mi ispala ta šema, al ona mi mnogo štreber, ono neda mi da gađam golubovi kad idemo negde i ide u gimnaziju. Ipak, s obzirom na obzir, hehe, da mi je ovo prvi put da sam smuvao neku takvu što ide u četvorogodišnju, mislim da je to uspeh.
Ispao mi smor kad je moja nova riba, koja inače ima mnogo dobro dupe, odlučila da oće da idem s nju na Parni valjak, bemihudupe, celu noć slušam one gej pesme, i ko da pola Zajčar došlo na koncert, kolko li bi tek bilo na rep događaju ne mogu ni da zamislim.
Jes da me moja devojka s odlično dupe smorila ko ništa kad je bila ta Rokerijada, ona sluša i te neke sto imaju akjustiku i ta govna, znaš, al ono, mislim da sam baš počeo da se zaljubljujem u nju. Dolazio sam kod nju da gledamo filmovi. I gledali smo filmovi. Jedan je bio crno-beli jebemtisve, pa nismo u hiljadu osamsto pedesetu, što bi reko moj idol Pujo jebemtiženomaiku!!! Al ipak, ona je mnogo dobra riba, kakvo dupe ima jeboteee, al i ovako je dobra i pametna, kaže nezna šta će posle gimnaziju, al dobro, šta ima veze, će odluči valjda. Zaljubio sam se u nju, a to je bilo pre nego što mi rekla da ću budem ćale njenom detetu. Zabole me, nek nosi kopilana kad je muralna i neće da se abortira.
Ovo je bila moja priča kako je jedna devojka promenila moj život za relativno kratak period koji je poznat kao letnji raspust, kapiraš.
PERN D PLATAPUS 9.9.2013.
Dakle leto. Najlepše godišnje doba svakog prvaka i svakog učenika. I zima isto, jel tad možemo da se sankamo napolju i grudvamo i pravimo sneško belića. Leto volim jer tad ne idemo u školu i ne moram da učim da pišem i čitam i da sabiram brojeve.
Obično preko leta odemo u selo kod mojih babe i dede. Deda je star čovek i ima štap kojim maklja mačke. On ujutru ode da rani svinje, pa ga i ne viđam tad. Baba ne zna da sprema ništa sem kačamaka i uvek me tera da sve pojedem. U selu sam ove godine video kako džeki jaše mačku a kad sam pito tatu što to rade rekao mi je da se igraju ali sam ja uzo dedin štap i bio džekija jer je on teži pa je bolje da mačka bude gore ako će da se igraju. Tog dana smo lovili žabe sa bratom i ja sam jednu pogodijo kamenom i on je reko da će majka da umre onom ko ubije žabu. Posle sam ja bijo tu oko majke i tata mi je reko da sam plačipička i da joj se zavlačim pod suknju a ona je rekla da on nije umeo. Kad smo se vratili kući išao sam na brdašce sa Mikijem i Stefanom i jednom smo pravili bunker ceo dan i praćke i kad je pao mrak mi smo tek onda stigli kući pa mi je majka rekla da odem i uberem prut. Neću da vam pričam šta je tad bilo jer mi se celo društvo smejalo. I Jana moja simpatija se isto smejala i tad sam plakao. Kad tata gleda dnevnik a mama sprema kiseo kupus za ručak onda ja izađem sa drugovima napolje i tu je Stefanu njegov tata kupijo telefon i onda slušamo elitne odrede. Oni su mnogo dobri pevači kao i gazdapaja. Jana sluša gazdapaju pa sam počo i ja da ga volim. Tata kaže da je on p... Onda sam bijo na moretu i tamo smo videli kuče (nije džeki) kako uskače u vodu. Jeo sam i krofne na plaži.
Od ove godine učimo ono glupo hrvatsko (mama kaže da ne smem da psujem i da je "ustaško" ružna reč a tata je pustijo neku pesmu ,,sine moj,,) pismo, i meni je mnogo žao što leto nije duže da možemo da igramo žmurke i jurke po ulici. Brat mi je pričo kako su se oni igrali žmurki pre 15 (petnest) godina kad je bijo skroz mrak kao u šumu i ja bih voleo da i mi možemo tako. Uglavnom ja mnogo volim leto i moji drugari i jedva čekam da opet dođe.
Pola na baušteli, pola na njivi.
Mogu vam reći da sam pocrnio više od komše koji je bio na moru !
Bilo je lepo, trajalo je kratko. Matematiku u avgustu položio sam lako.
Definicija napisana za takmičenje Pačija škola.
Eh, taj letnji raspust... Seti se samo... Osnovna škola, kraj školske godine, bezbrižni u svom svetu, ne razmišljamo ni o čemu drugom nego kako ćemo da igramo fudbal po celi dan i da li ćemo ići negde na more.
Pa onda srednja škola, izlasci do 6 ujutro, pa opet jurcanja za loptama, ali ne samo samo za fudbalskim i košarkaškim. :))))
I onda dođe faks... Više ni raspust nije raspust. Završiš julski rok, a već razmišljaš o septembru. Planiraš da se odmoriš nedelju-dve pa da počneš da učiš. Naravno, planirani odmor se oduži do septembra. I tako opet godinama dok jednom ne diplomiraš i dođe kraj tvog studiranja.
Kraj studiranja... Dobijaš neko parče papira koji ti kaže da je tvom produženom pubertetu konačno odzvonio poslednji čas. Krećeš u u borbu za preživljavanje. Nema više spavanja preko dana, izležavanja u krevetu satima. Sad te čekaju: biro, konkursi, traženje posla u struci naravno jer kao mladi intelektualac smatraš da svi samo na tebe čekaju... A onda se i zaposliš. Umoran si i pre nego što kreneš na posao. Gledaš danima klince kako uživaju u letnjem raspustu i psuješ u sebi što nisi više onaj balavac kome je samo jurcanje za loptom smisao života. Ubija te pomisao da za tebe više raspusta nema. Pubertetlija u tebi ne prihvata tu činjenicu.
Dolaziš na posao kao da dolaziš na mučenje... Sve te brine, plaši, uznemirava, hvata te panika za svaku sitnicu. A onda posle nekog vremena shvatiš da te ne zamara posao toliko koliko ljudi sa kojima radiš. Shvataš da ti je potreban odmor, ali ne od posla već od ljudi. Potreban ti je godišnji odmor.
Godišnji odmor? Nema ništa od toga. Shvati više da za tebe odmor ne postoji, ne postoji raspust. Nema odmora dok traje obnova. Ako radiš negde, gazde i šefovi ti love svaku grešku, začas mogu da ti skrešu platu ili da popiješ otkaz. A ako si i gazda, tuđa ruka svrab ne češa. Prvi moraš da dođeš, poslednji da odeš. Radiš i čekaš vikend da bi se malo odmorio. Eh, a ne tako davno za tebe su subota i nedelja preko leta bili dani kao i svi drugi.
I taj vikend... Taj čuveni vikend. Petak ili subota uveče. Izduvni ventil svih. Vreme opuštanja za zaposlene, lek protiv dosade za nezaposlene. Vreme kada svi biraju svoju najbolju garderobu, ali i sve svoje najbolje grimase koje će pokazati pred svetom. I svi su ili namršteni, ili neprirodno nasmejani. I svi su kao opušteni, a ustvari potpuno stegnuti. I svi su posebni, i svi su važni sami sebi, i svi su lepši od drugih. Prolaziš tako kroz gomilu ljudi sa unapred pripremljenim grimasama i izveštačenim osmesima. I svi se kao lepo provode, uživaju u vrelini leta... Ma koji provod?! Koje uživanje u letu? Svaki vikend ista mesta, isti ljudi, nema veze da li je zima ili leto, nije to provod. Samo želiš negde da pobegneš.
A možda i možeš da pobegneš makar na nedelju dana negde. Skrpilo se nešto para, moglo bi da padne neko letovanje u Grčkoj. Uzećeš godišnji odmor, po zakonu ti to sleduje, na posletku i ti imaš dušu. A sa kime da ideš, nesrećniče? Zoveš jednog, drugog, trećeg ortaka... Jedan mora da uči, juri uslov; drugi nema para; treći ne može sa tobom zbog posla... Onog četvrtog i ne zoveš, oženjen čovek - ide sa ženom na more, od njegove svadbe jedva da ste se par puta i videli za godinu dana... Devojka? Ne govori ništa, znam sve. Ako ti je neka uteha bar nećeš morati nekome da plaćaš letovanje.
I onda se tešiš da nije bitno letovanje nego društvo sa kojim provodiš slobodno vreme. Trudiš se da što više budeš van kuće, jurcaš negde kao muva bez glave. Zoveš nekog tamo petog, šestog, sedmog ortaka da malo izblejite po gradu uveče. Leto je, lepo vreme. Mogli biste da muvate nešto. Jedan ortak ti se oženio, još jedan ima ozbiljnu vezu, a ti si odavno deo čopora onih koji pate od hronične nejebice. Da, opet ćeš kad te kriza uhvati da potražiš neku kurvu da se po'vataš s njom i da umočiš, čisto da malo pothraniš svoj ego. Nalaziš kurve kod kojih ideš da bi otišao što pre, bez pozdrava i bez kajanja. I onda nastavljaš da provodiš još jedno leto maštajući o onim devojkama kojima nisi ni na kraj pameti.
Vraćaš se kući, poražen realnošću koja te okružuje, sedaš za kompjuter u nadi da ćeš u virtuelnom svetu biti pobednik makar u nečemu. Gledaš naizmenično Fejs i Vukajliju, vidiš već viđene statuse, jedne te iste pesme, jedne te iste rečenice i fore koje se ponavljaju po 835784764. put i opet bivaš poražen na isti način, od istih ljudi, na iste fore. Da, ti si možda genije za neke stvari koje se mogu naučiti iz knjiga, ali opet ponavljaš isti razred životne škole. Opet padaš iz istih predmeta. Glup si, matori, mnogo glup. Najbolji si, ali u proseravanju. Valjda ti je to izduvni ventil kao i mnogima sličnim tebi. Teši se, nisi jedini.
Odlaziš i sa Fejsa, i sa Vukajlije, gledaš kroz prozor kako noć grli kraj u kome živiš i shvataš da te je više nije briga ni za šta... Bar ti je glava na ramenima, možda će sledeće leto biti mnogo bolje od ovog i opet se nadaš da još uvek možeš nešto da popraviš u tom svom životu bez života, tom tvom životu bez tebe… Uzimaš gitaru, uključuješ pojačalo i krećeš da sviraš neki narodnjak... Gledaš negde u daljinu i misliš kako je ipak divna ova noć u smiraj leta…
Eh, taj letnji raspust... Seti se samo... Onaj pravi letnji rasput kad si bio klinac... Beše nekad...
