Došao je kraj školskoj godini. Svi smo veseli istrčali iz svojih klupa, teške rančeve i knjige ostavili kod babe na tavanu. Vraćamo se igri i šali. Leto je došlo u naš kraj. Počeo je odmor za sve nas. Bar sam ja tako mislio.

Kao i svake godine, protiv moje volje, odveden sam na selo kod tatinih. Tamo me je sačekala moja baka, umornog lica i mekih ruku. Deda je već bio utreskan, ja ne znam šta to znači, ali sam čuo od babe i tate da je on takav. Verovatno ga boli stomak ili tako nešto, uglavnom, znao sam da nešto nije kako valja. Pošto smo kasno doputovali, mama mi je objasnila da je razlog našeg dugog putovanja taj što je tata iz neke pripizdine i vukojebine. Ona tako govori kad tata kasno dođe sa posla, jer ga šef duže zadrži. Ja to razumem. Moj tata je degustator alkohola u nekom preduzeću. Ja sam išao jednom prilikom kod njega na posao i video da on i kolega Mile drže te flaše u ormarićima i malo-malo odlaze da provere kakvo je to piće, a kada se vrate viču "Dobro je, odlična". No, da se ja vratim na letnji raspust. Morali smo odma' da legnemo, jer ujutru treba uraniti. Čeka nas ceo dan na njivi, tj. livadi. Mora seno da se skuplja. Tata vozi traktor, a deda balira seno, a onda svi mi zajedno to seno sakupljamo i tovarimo na prikolicu.
Jutro je svanulo. Probudili su me rano, baka mi je podgrejala mleko, donela keks, a deda je i dalje bio utreskan. Baba ga je psovala i klela, proklinjala dan kad se udala za njega. Meni je dede bilo žao, po njemu se videlo da ga boli stomak, jer je kad-kad uzdisao i psovao komšiju Jovića što je stavljao šećer. Nisam najbolje to razumeo, ali nije me ni zanimalo. Tata je upalio traktor i bilo je vreme da krenemo. Kad smo stigli na njivu bilo je mnogo sena, ptice su u velikom jatu jurnule u nebo, uplašio ih je zvuk traktora. Deda tu njivu naziva "Prcalište za vukove", jer ima dosta uzbrdica i nizbrdica, pa ima nekih skrivenih mesta. Ja nisam video ni jednog vuka. Krenuli smo da radimo, ja sam na svakih tri sata trčao po vodu, noge su me strašno bolele, ali mi nije bilo teško. Na putu do kuće sam video komšiju Jovića kako radi one bezobrazne stvari sa maminom sestrom, a mojom tetkom. Pokrio sam oči i samo protrčao. Nisu me videli.
Kako je dan odmicao, a posao se bližio kraju, nas je umor stizao. U jednom trenutku iz traktora se čulo tupo krc, krc, puc, puc, proključččč. Tada je tata naglo zakočio, a iz traktora je kuljnuo taman dim. Deda je počeo da psuje dan kada ga je napravio i spominjao je neki kamen koji bi bolji napravio. Nisam znao da moj deda zna da pravi traktore i kamenje.

Volim letnji raspust, volim da odem i u selo, volim i kada deda psuje tatu, jer ume tata i mene da opsuje. Rekao sam tati da sam video tetku sa komšijom, a on me je samo potapšao po glavi i rekao kako je super što sam baš njemu to šapnuo i da sad ne mora da vrati nekih petsto evra.

Летњи распуст је можда највећа радост школараца. А и професора још више. Када календар неопажено пређе на другу половину јуна, сви дигну све четири у вис. Нема пропитивања, домаћих, учења, излазака до 2 и осталих забрана и граница. Све је отвворено као аутопут кроз Европску Унију.

Сећаћу се тог летовања и кад као пензионер будем пушио лулицу у старом олупаном чамцу на Сави. Прво летовање с друштвом је незаборавно лајферисање. И јесте било, али не баш у позитивном контексту. Пошао сам на пут са мојим друштвом и још пре поласка, крилатица летовања је смишљена. ''Идемо да пијемо, да јебемо, да се дрогирамо, купамо и ждеремо''.
И где ћемо? Зна се. Грчка, Закинтос. Идемо у поход на луку у Јонском мору.

Пре мора су се неки ортаци набуџили, вредно вежбајући своје тело. Мене је болело уво, јер знао сам да нећу ништа јебати и нисам се трудио да набацим дефиницију. Изгледао сам ко офингер, као незрели осмак. Нисам имао ни трунке мишићне масе, само жиле.Први дани су најбоље прошли. Одлазили бисмо на плажу око три, пили пиво на плажи из ледених кибла, вечерали у различитим ресторанима. Потом смо одлазили у собе и утврђивали буџет са куповину пића. Опијали бисмо се доста касно, око пола један у собама, па смо одлазили у клабинге обучени у Бенетон и Зарине кошуље. Додуше не увек, зато што смо играли магарца у облику скок-шута у води. Онај који изгуби је облачио сандале са белим чарапама и одвратне мајице са шљокицама и костурским главама у клабинг. Свако вече смо стартовали рибе, што је био главни циљ летовања-јебати! До половине летовања, самопоуздање је расло, да би постепено почело да опада. И тих дана смо открили траву. Пробао сам сканк. Није било репрезентативно искуство, ниједном ме није дирнуло. Нисам га користио после зато што ми је био срање.
Повраћао нисам током целог летовања али свако вече сам био добрано пијан. Водка-енергетик-фанта је био еликсир младости који смо с уживањем пили.

И тако пијан, једно вече сам добио батине. Због рибе, филмски. Примицао се дан поласка, а ја сам иза себе имао 13 фејлова. Ниједном нисам успео, ваљда што сам носио наочаре и изгледао ко Хари Потер у петом наставку. Враћао сам се у собу сам, измучен гужвом и недостатком ваздуха у клубу. Група напаљених Грка је покушала да злоставља једну Српкињу на празној плажи док се враћала из клабинга. Хтео сам да изигравам Робин Худа и хероја улцие и притрчао да је одбраним. Једино што сам успео је било да опалим добар леви кроше главном сељаку. Онда сам завршио своју улогу. Добио сам посекотину од ножа по руци, неколико масница по телу, раздеротине по коленима и лактовима, поцепана уста и кратер испод ока. Грци су заборавили на ову девојку док су ме савијали од батина.

Пришла је нечујно док се море таласало на месечини и као Косовка девојка ставила ми главу у њено крило. Већ сам јој упрљао хаљину крвљу из носа. Видео сам јој лице и сузе. Одједном сам се насмејао. Била је опако лепа, баш мој стил. Имала је кестенасту браон косу која је падала преко ушију и увлачила се у велику плетеницу, крупне смеђе очи, танка уста, црвенило на образима, мали, прав нос. Флаша неког вискија се створила поред и цугнуо сам мало. ''Зашто си тако храбар, лудаче један?''
Муда су ми порасла. Што од шутирања у гениталије, што од самопоуздања. Знао сам да ћу да је смувам, или она мене, знао сам то. Иако ми то није била примаран циљ и уопште нисам размишљао о томе кад сам се супротставио напасницима, схватио сам да је ово нека космичка правда. Даница је била моја.
Поцепала је део хаљине и видала ми ране, бришући ми крв са фаце. Пукле су ми наочаре али сам је некако добро видео. Плакала је и обасипала ме страсним пољупцима у исто време. У себи сам се смејао и мислио на реакцију другара нолајфера кад се вратим у собу. Опет су фејловали сигурно, ништа нису смували а ја овако разбијен, јесам. Зајебаваћу их ко никад.

Остао сам на плажи до свитања са Даницом и појавио се у рано јутро у соби сам. Њу сам отпратио до њеног хотела а народ је успут гледао у мене као у наказу. Отворио сам врата собе. Они нису спавали. Частили су се колачима, пили вино и пиво, славили. Курчио сам се како сам претукао чету Грка и смувао девојку коју су хтели да силију. ''А ви сте и даље нолајферисали у клабингу хахахаха'', викао сам и смејао се што од бола, што од самопоуздања.
А онда су они пали у несвест. Ваљали су се, вриштали, кидали се од налета смеха. ''Ти си смуво, јадниче, а ми, мииии, ЈЕБАЛИ СМО!'' Показали су ми празне куртоне, слике тих риба сликаних телефоном док су се пресвлачиле на мом кревету. Наватали су пијане Крагујевчанке, које нису имале праг толеранције према момцима, смували их, довели у собу и одрадили. То ме је оборило. Пао сам...

И дан данас ме товаре за то, глупост што сам улетео у тучу у нади да ћу јебати. Није ми то био циљ али како објаснити. Нисам јебо' то лето, а они јесу. Морално нисам посустао и вођен системом ''Свакога дана, у сваком погледу, све више напредујем'', улазио сам поносно у проблеме као оно вече у Грке. Даницу сам виђао у Београду после, и оне батине су се исплатиле и више него што сам могао да претпоставим.

Na letnjim raspustima ja nigde nisam išao, ja mogu samo da sam išla, pa da kažem gde je to sve.
U ovom sastavu ja sam išla daleko. Do dede na selo da sam imala dedu.
To nije mnogo daleko, ali meni bi bilo daleko jer bih pisala kao mali neko.
I bez rime, mada mi se to tada sviđalo. Moj deda bi, dakle, bio živ. Baba ne sme, majka kaže da je bila veštica.
Veštice mogu da budu samo u središnjem delu priče, pa da pređem u taj deo. Osam (jeste) rečenica za uvod dosta.

I zamišljam noć dok ovo pišem, jer dedin tavan ima mraka i bratovljevih, koga nikada nisam upoznala, starih igračaka.
Stoni fudbal na rasklapanje, probušenu loptu, gumenog Paju Patka i jednu slagalicu istu moju,
samo sa drugačijim rasporedom, nisam je odmah složila.
To je bilo tajno mesto, odrasli ne dozvoljavaju da se odlazi na prašnjava mesta jer neki pacov -
životinju koju ni do danas nikada nisam videla - može da "iskoči".
Krošnja kruške je ogromna, a trava nepokošena. Ne zamišljam dobro da je deda živ.
Ovako. Upaliću svetlost u sredini razrade. Sa čaradaka je moglo lepo da se skače, deda bi se smejao,
ne bi mu smetalo nogu da polomimo. I mnogo je dece u ovoj priči, nisam sama.
Bar još četvoro, rođaka i komšijske dece koja brzo trče.
Popela sam se na najviše drvo prva i svima dole bacila voće,
zrelo i slatko da se oseti ukus tog i ovog leta. Musavi i rumeni nećemo da se završi. Čika Mađara,
tako su ga zvali jer je bio mutav, veze sa Mađarskom nije imao, deca, među kojima nisam bila i ja,
su gađala peteljkama, on se smejao bez gornjih zuba. Tražili smo školjke u šljunku isped prodavnice,
ja sam vadila rajsnadle sa umrlica iz Lipe jer je to boli,
i nisam stala kod ukusa leta jer ne znam koliko ovo razraditi treba.

Mogla sam neko more, Saharu, ili Severni pol, Maleziju, suknje domorotkinja, mene nasmejanu a ne zabrinutu,
ali učili su me da nije lepo lagati.
I da jesu, ne sećam se, malo moram.
Dedu nisam nikada upoznala, babu nisam smela, raspuste sam provodila kod kuće.
Provodim letnji raspust kod kuće sama, u kući, na kući, molim, da je dobro i kada nije. Odličan, jedan.

A veštica živi, kao i sve veštice, u podrumu stare kuće, igra ping pong sa sećanjem,
ne može da se odluči šta da zaboravi, a šta da ulepša.
I, posle svega, odlučila je da ode na kraj zaključka, kaže: tako joj je ispalo najpametnije.

Savršeni mir i tišina, bez klinačke dreke, nastavničke histerije, gađanja kredama i sunđerima. Niko ne škraba po meni, nema igranja sa rasvetom, ubadanja šestarima po mojim zidovima, ostavljanja ljubavnih poruka markerima.
Savršen mir i tšina.
Povremeni upadi tetkica koje mi pobrišu prašinu i podove, otvore mi prozore da se malo provetrim, ili matorog domara koji se trudi da osposobi sve što su mali demoni na meni uništili? To nije strašno, čak naprotiv. Eto, ove godine su me i okrečili. Osećam se 10 godina mlađe i spreman na sve izazove koje mi donosi 1. Septembar.
S vremena na vreme natrči debeli diša, i preko stola naguzi sekretaricu koju je zaposlio, a ponekad se i nastavnik fizičkog zapije sa hemičarem, i sve je to ok, i ne traje dugo. Naročito dišina jebačina. hi-hi
I onda opet mir i tišina. Opušteno dremkam se i gledam. Tabla, čista, umirujuće zelena, ormani izglancani, ćute po ćoškovima, dupke natovareni knjgama i vežbankama, kompjuter i grafoskop prekriveni čistim čaršavima, spavaju svoj letnji san. Spavam i ja sa njima.
Savršeni mir i tišina...
A onda dođe taj jezivi 1. Septembar. Od zvona koje najavljuje otvaranje školskih vrata dobijam napad panike. U daljini čujem stampedo dečijih nožica, graja je sve glasnija i bliža, otvaraju se vrata, prva torba leti preko mene i pada pored stola, rulja uleće naglavačke i završava se moj letnji raspust.
Mali zlikovci su se vratili, počinje haos.

Распуст, период када се човек одлучи од брига, обавеза, ужива у сунцу, иде на летовање, море, базене, како је ко у могућности. Права идила што би се рекло. Па, бар јесте за већину људи, макар на површини.

Сасвим неприметно дошло је лето, миц по миц, дан по дан. Постајало је све топлије, дани су дужали, одећа постајала све оскуднија. Искрено, тада све то нисам ни примећивао, увиђам то сада из ове ретроспективе када одахнем на тренутак од брига, бола у души, колотечине која не оставља места саморефлексији. Дошао је и распуст за школарце, болео ме је курац баш за то, не идем у школу, немам клинце који иду у школу, свакако нећу да излазим у град, идем на море и јурим пичке па да би та информација била релевантна за мене. Шта више мрзим тај период, то значи да је лето у јеку, температуре се пењу сваког дана до тренутка када постају несносне. Ноћу не може да се спава од врућине а и од створења за које само Бог зна зашто их је стварио, који је смисао њихове егзистенције ја не знам. Ха, смисао... Који је смисао мог јебеног живота. Спавам до дванаест сати ујутро, онда следи "јутарња" рутина, пишање, прање зуба, умивање, доручак, потом одлазак у собу и спремање испита. Не могу да се сконцентришем на учење, стога пустам тв. На тевеу иде нека класична романтична комедија, на крају, као и увек, заљубљени пар завршава у загрљају и изгледају као да им ништа не може пореметити срећу коју имају. Овај наизглед свакодневни догађај изазива у мени буру осећања. То двоје младих се воле. Како изгледа бити вољен, имати неког поред себе, осећати топлину њиховог додира, будити се јутрима поред њих, знати да је неко увек уз тебе, имати породицу са том особом, наставити себе у њиховим лицима, имати руже у децембру...
Кнедла ми застаје у грлу, покушавам да потиснем те мисли из своје главе оријентишући се на друге активности, али не, оне не желе да оду, ја не желим да оду. Падам у очајање. Плачем. Плачем ноћу у кревету као мало дете, испод покривача, да нико не чује, нико не види, моју грубу и хладну спољашњост која плаче, која се растопила, која је огрезла у очајању и болу. Који је смисао оваквог живота, празног, хладног, досадног, једноличног живота. Да ли је као и оном комарцу који ми не да сна на очи, бесциљност. Егзистирам само разочаравајући и растужујући своју породицу која ме гледа како ми године пролазе и како сваког дана све више венем. Да ли виде? Можда и не, моја хладна фасада не открива ништа. И тако дани пролазе а вечита зима се населила у моју душу, немам елана ни воље за било чим. Доста је било.

Када будете читали ово мене више неће бити међу вама. Јелена, волео сам те, знам да ово неће доћи до тебе, али ово је први пут да сам икада негде то испољио, изјавио љубав, можда је то и био мој проблем. Одох сада на мој вечни летњи распуст.

Vrt, seno, drva, vrt, šljive.

Jednoga dana, pre malo jače od dva i po' meseca, počeo je letnji raspust. Moji drugari iz razreda i ja smo zagrljeni išli putem do kuće i pevali pesmu "Ne idemo u školu", koju smo tom prilikom sami izmislili. (Ceo tekst pesme možete pronaći u primeru#1) Kasnije, istog dana, organizovali smo neki mali turnir u još manjem fudbalu.

Reklo bi se da je letnji raspust lepo počeo, međutim neki drugari su od mame i tate dobili Terminator, jer su prošli s pet, pa nas nije ostalo u velikom broju na ulici da se igramo k'o ljudi. Ja sam na svu sreću dobio neku gadnu prehladu i imao sam temperaturu duže od nedelju dana, pa su mi mama i tata kupili tetris kako bi me motivisali da ozdravim. Kada sam ozdravio, otišli smo u Beograd kod strica Đoke i neke moje babe, koja mi je poklonila beležnicu i hemijsku olovku na kojima je bio logo "Rubin Kruševac". Dok smo se mama i ja vozili u našem Jugu Koral 55 kroz glavni grad, videli smo slučajno tatu. Ušao je u neku kuću u kojoj se, kako mama kaže, gole tete jebu za pare. Mama je odmah krenula za njim i za manje od minute su oboje izašli napolje. Mama je tatu vukla za uvo i vikala na njega, a on je rekao: "Šta ti je, ženo? Ja sam ovde došao da tražim posao, a ne da se kurvam." Onda ga je mama pitala kako bi se njemu sviđalo da ona počne tu da radi. A onda apsolutni hajlajt mog letnjeg raspusta: u tom opštem haosu, ja sam primetio da iz iste kuće izlazi onaj voditelj emisije ZAM na Trećem kanalu.
- "Mama, tata, eno ga onaj voditelj!", uzviknuo sam. Oni su prekinuli sa svađom i tata je rekao:
- "Jao, vidi ga Vanja Bulić.", a mama zagrmi:
- "Ko ga jebe, i on je došao ovde da se kurva."
- "Nije, gospođo. Došao sam ovde da tražim posao." - objasni Vanja Bulić.
Tata je mamu onda nekako uspeo ubediti da je tu samo tražio posao, a i Vanja Bulić je dodavao utisak poštene, renomirane i moralno uzdignute poznate ličnosti. Taman kad smo posedali u Juga, eto ti opet Vanje Bulića kuca na prozor našeg auta. Žalio se da njegov novi Jugo Florida neće da upali i pitao nas da ga odbacimo do nekog njegovog mehaničara. Imao je čak i mobilni telefon, ali kaže da je skupo da se s njega zove i da ga koristi samo u hitnim situacijama kad nema drugog rešenja, a on je skroman dečko i šalje sve pare kevi.

Bio je to raspust koji ću dugo pamtiti. Bio sam bolestan, pa u Beogradu, pa na kirbaju gde se ujka Ranko napio i sa ringišpila piškio po sirotinji i još mnogo doživljaja. Mama i tata su počeli bolje da se slažu. Tu su blagorodne reči Vanje Bulića bile melem za rane i nada u spasenje kada je bilo najteže.

Лето. Дошло је тихо, као и сваке године. Ненаметљиво нам се привукло док смо покушавали да поправимо оцене и прођемо годину. Људи су кренули на дугоочекиване одморе, деца ишла код бабе и деда на село док су они који су остајали у граду покушавали да се охладе на базенима.

Ја сам поправио пет комада кечева задњи дан школе и осећао се ко титан. Добио сам као награду од кеве 20 евра а од ћалета домаћинску шљагу јер сам га нервирао до последњег дана. Донео сам две круцијалне одлуке за то лето. Прву да тих 20 евра потрошим да се квалитетно усерем да прославим ко човек и другу да ово лето коначно умочим. Сад ил никад.

Одмах сам се прво вече развалио од вињака. Схватио сам да сам још шиљокуран и донео још две круцијалне одлуке. Прву да више никад нећу пити вињау и другу да ћу ћалету вратити за ону шљагу са почетка текста. Сутрадан сам схватио да сам био мортус пијан и одлучио да поништим последње две одлуке.

Пролазили су дани. Било је квалитетне блеје у крају, на теренчету, клупицама, у школском и код Шонета јер су његови пуни лове па су били два месеца на мору. Код њега је била лудница, блуд и разврат, курве и бело. Шалим се, пеглали смо сони, пили пиво и понекад дували. Јебига.

Било је и одлазака на 11. април са књижицом и одлазака на аду. Био је и понеки фудбал али Бога ми, највише је било каунтера. Висио сам у играоници више него некада на трешњи и да се народски изразим јебао сам кеву како сам играо! Чак сам добио и батине од главног мандрила у крају јер је мислио да сам шифраш. Донео сам одлуку да му поломим шоферку на југу циглом. Ову сам испунио.

Копкала ме је она коју нисам. Још нисам увалио мачора а жарко сам желео па сам сваки слободан тренутак користио да дркам. Давим штрумпфа. Шетам кожуру. Гладим сабљу. Бацам мајмуна. Као што се може приметити био сам оптерећен, био сам у пубертету. Нешто се морало предузети јер су комшије због величине бицепса могле да помисле да сам постао тенисер па да пукне брука.

Смогао сам снаге да по ко зна који пут тог распуста погледам ћалета у очи и да га слажем. Тражио сам му паре да изведем девојку. За њега, имао сам девојку, звала се Маја, дала ми је да јој месим сисе и била је из добре куће а мајка јој је била права домаћица и стално га је поздрављала. Сумњао сам тада да би га ћале тој имагинарној прији сјурио ко дубинку.

Листао сам огласе и вртео телефоне наоштрен да скинем мрак. Курчина. Ћале ми је штекара јебена, немам довољно ни за да ми издрка. Неометен неуспехом бацио сам се у размишљање(после дркања на гласове курви које сам звао) и схватио да постоји и јефтинија варијанта. Крајпуташице. Још само да купим ауто хе хе.

Шрафцигер, паркинг, први југо који није црвен(нисам баш толики слепац), правац новосадски пут, стајем, нагињем се да отворим прозор, питам пошто, она каже и јеботе ЈА ИМАМ! Ерупција одушевљења.

Жбуње, отпозади. Јебао сам јако мада нисам осећао ништа. Баш ништа. Рекао сам то наглас. Питала ме је јел оћу у дупе, нисам стигао ни да одговорим а она га је већ преоријентисала. То је било то! Кренуо сам силовито и видео да га она дрка. Свој, не мој. Па јебем му матер, она је он. Касно је било за повлачење а крај је био близу. Шљепио сам је(лепше звучи "је" од "га") по буљи и свршио унутра. Свршила је и она(опет). Донео сам одлуку да ово никоме не испричам и вратио југа.

Дефиниција је написана за такмичење пачија школа.

''Провели смо лето, заједно смо били, шетали крај мора и сањали снове, ал' море к'о море, немирно и плаво, као коса твоја, као очи твоје...''

Био је то дан када сам се враћао из школе, последњи, најбољи дан. Ишао сам улицом узбуђен што ћу наредна два и по месеца провести са пријатељима и породицом. Мирисало је цвеће и све је било као у рају. Гледао сам лептире како весело лете и забављају се у последњем дану свог кратког живота. Пчеле су летеле са цвета на цвет, баш као моја другарица Вера. Мој пут до куће изгледао је као у сну, све док нисам дошао до пешачког прелаза. Чуо сам сирену, али нисам могао ништа да учиним. Веселог дечака ударила су кола.

Следећег дана пробудио сам се крај две баке и особе која ми је променила распуст. Завијена у завоје, изгледала је предивно, што говори о томе каква се лепота крила иза тог белог прекривача. Била је то жена мог живота!
Иако смо били у болници, дало се за приметити да се рађа једна велика љубав. Наши погледи сударали су се као ја са колима онога дана. Осмеси су нам се преламали као моја ребра и нога онога дана. Све је било тако божанствено!
Није могла да прича, нисам знао зашто. Касније сам чуо да нас је задесила иста незгода. Било нам је суђено!
Делили смо банане и сокове које су доносили посетиоци. Зезали се са инфузијом и правили лажне узбуне све док једнога дана није преминула бакица поред нас јер сестре нису стигле на време. Баш као у оној причи са дрвосечом и вуком, који га наводно напада.

Пре мене се опоравила. Од тада нисам чуо за њу. Преселила се у иностранство и сада има односе са пребогатим Французом. Покушао сам да је заборавим, али мало теже је ишло... Мој распуст био је предиван за мене, испуњен с љубављу као и прелепим тренутцима проведеним у соби број 37.

Провели смо лето, заједно смо били, лежали у креветима и сањали море, ал' снови к'о снови, нестварни су били, као коса твоја као очи твоје...

Svako leto je skup međusobno isprepletanih dana mrmota, začinjenih povremenim odstupanjima od svakodnevice (kao i ostatak godine, uostalom).

Šablon letnjeg raspusta (odmora) trpi minimalne promene u različitim životnim dobima. Sve se svodi na ubijanje vremena ili prikupljanje novca koji ćemo utrošiti na isto.

Branje malina. Kupanje na Adi. Rad na građevini. Pikanje Menadžera. Konobarisanje. Put na Zakintos. Spremanje ispita. Varenje u parku. Spremanje popravnog. Muvanje riba. Odlazak međ' familiju po harač. Skakanje u prašini Bir festa.

Raskalašna rodbinska svadba nije baš aktivnost koja će vam obeležiti leto i biti stvar po kojoj ćete pamtiti godinu, ali to nije ni maraton treševa ili filmova sa Van Damom. Ono prvo se, ipak, ne dešava na nedeljnom nivou.

Nekoliko sati vožnje izakanim Opelom je dobar predznak za torturu koja sledi pod okriljem ceremonije venčanja i bahanalijama koje slede. Ritualno pozdravljanje sa mnogobrojnim članovima šire porodice ume da pojede još nekih sat ili dva.

Onda sledi crkva, cika dece i vika brkatih žena po dvorištu iste, i još sijaset neprocenjivih trenutaka vrednih mesta u albumu sa slikama, dok konačno ne dođe momenat kada će mladi par prihvatiti uslove korišćenja.

Mali skok unapred i nalazimo se u velelepnoj sali obližnjeg hotela.

Dok sam sedeo, ispijao rakiju i bockao kupus, posmatrao sam mlade devojke sa mladine strane koje su energično đipale unaokolo. Pogledom sam preletao prostor, pitajući se da li su ovo stvarno moji koreni. Na stolici pored mene primetio sam daire na kojima je pisalo ''jebeš zemlju koja Guče nema!''.

''Uvek deli ženama komplimente'', prenu me iz razmišljanja jedan od deda-stričeva svojom mudrošću, ''ništa ne košta, a ne znaš kada će da valja''. Završio je svoje kratko izlaganje slistivši ko zna koji dupli viski i tutkajući mi crvenu u džep košulje.

Ugledao sam jednu, naizgled poremećenu (nadam se da je to politički korektan izraz) ženu, kako ustaje. Pratio sam njene pokušaje da shvati složenu mehaniku kola dok sam se borio da zadržim silne đakonije i rakiju unutra kiselom vodom.

Nebrojeno rakija, numera o ženidbi sina i evara koji su leteli na sve strane kasnije, opet sledi transportovanje pijanih guzica (istim, tragičnim, Opelom), ovaj put kući.

Već sutra sledi novi dan mrmota i krckanje preostalog vremena označenog kao letnji raspust.

Mrak pred očima, bol u rebrima, ukočenost u nogama. Padam na bok. Leb ti jebem šta ovo 'vol'ko boli? Napipavam kvaku, otvaram vrata. Bela svetlost svuda oko mene, osećam se kao vampir dok rukama pokrivam oči. Napustio sam svoju jazbinu, i sada pred sobom vidim siluetu. Otvaram oči vidim poznato mi nešto. Hej, pa to je keva.

Ni umio se nisam, pravac kuhinja. Na stolu me čeka spremljen obrok, kajgana i šolja toplog mleka. Dok ispijam mleko, gledam datum na novinama. Raspust čoveče, jun mesec. Haos, pičke, ludilo, mojoj sreći nema kraja.

Uprkos planovima ceo dan sam proveo u krevetu, umoran k'o pseto. Neko zvoni, keva trči da otvori vrata.
Mile, Marko, Jovana, Jeca, ma pola razreda mi visi na gajbi sa sve nekim čokolada i sokovima. Ništa mi nije bilo jasno al' kultura je kultura. Sa svima sam se pozdravio i pokazao im da sednu. Svi me pitaju kako sam, da li me nešto boli. Pa kad ih već zanima rebra me povremeno zabole, a umoran sam ceo dan, oči ne mogu da otvorim. Kaže mi Mile da sam prekosinoć uzvik ,,Haos, pičke, ludilo" uleteo u lokalni kafić, i krenuo da muvam neke dve prepičke. Prvo su mi one lupile po šamar, pa su me njihovi momci izgazili, a još me ona gorila iz obezbeđenja ispendrečila. Redaljka brate, HAOS je bio. Nisam se ničega sećao, ali su mi dva naprsla rebra i masnice na oba oka bili dovoljna uspomena. Tokom raspusta PIČKE video nisam, ali sam po pički dobio. Jedino LUDILO ovog leta bilo je kod komšije Pera kome su navukli košulju i poslali ga u Lazu.

Nakon što su mi se rebra zalečila, pomag'o sam ćaletu na njivi. Što kaže stari moj : ,,Traktor da voziš, kockice da bacaš, drva bre da cepaš, pa neće da te ugaze ko pičku!" I tako bejaše. Drva za zimu su već spremna, sena i deteline ima za narednih par meseci, a i ja sam malo ojač'o. Na more nisam iš'o, jebiga nije se imalo para.

Septembar je mesec, raspust je proleteo, sve što je ostalo od njega su lekarski nalazi, par preldžijskih saveta od strane oca i nada da ću u ponovnom deulu sa profesorima proći što je bolje moguće.

Сви ми који фала богу нисмо пичке студентске смо се провели лепо за летњи распуст, па тако и ја.

Почео је скроз супер. Док су сви у разреду платили по 10 еура учитељици за пиће и грицкалице, за прославу поводом распуста, мој најбољи другар на свету Азим и ја смо се талили за џиџу а и остало нам је пара за по кебаб и паклу цигара. После смо отишли на Дунав да гађамо лабудове камењем. Нећу да лажем, приликом поздрављања, Азим је пустио коју сузицу, али мислим да је било због оне шамарчине коју му је само пар минута раније опалио комшија Жовхар због неслагања са истим да је Чеченија независна република. Онда сам отишо кући и најео се као свиња. Онда је мама рекла да се спакујемо јер идемо код баке на село. Онда сам се спаковао. Онда сам отишао код баке на село. Тамо је било супер. Видео сам козу и овцу и теле и коку, а бака је заклала петла који ме је јурио и опет сам се најео ко свиња. Да, видео сам и свињу. Онда је деда ставио кравама нешто око врата и закачио приколицу па смо отишли у дрва. Ту сам му украо паклу цигара и он је после разбио бабу ко пичку јер је мислио да му она краде. Онда ме је деда то вече пипкао. Није ми се свидело. Онда смо у недељу отишли у цркву и ништа нисам разумео шта је поп певао. Онда ме је после цркве поп пипкао. Са дедом. Онда сам отишао у пластеник и видео да саде конопљу. Нисам пуно околишао и пар сати касније је дошао председник Дачић са полицијом и ухапсио деду. И ту смо се сликали. Онда сам сутрадан гледао како баба коље јагње и смејао сам се јер ме је његово дечје вриштање подсетило на Сребреницу. Онда је дошао тата и пребио ме је као пичку јер сам издао деду.

Ето тако сам ја провео летњи распуст и био сам тужан што морам да се вратим, али обећао сам баби да ћу се вратити крајем октобра да идемо да чекамо Шешеља у Сурчину.

Evo jubilarni deseti put pišem ovo sranje. Kako deseti ? Pa lepo, u prvom osnovne ne znaju svi da pišu pa učiteljica ne zadaje ove gluposti, drugi sam preskočio jer su me upisali direkt u treći, a na početku četvrtog zaglavim bolnice sedam dana, pa me to sladunjavo govno - o mirisu mora i borovine, ukusu sladoleda i prvog poljupca, te prelepim pejsažima nekako mimoišlo. Hvala Bogu. Bljak !

Oduvek sam mrzeo ta prenemaganja i zato sam svih devet puta udarao u istu žicu, onu patriotsku, pišući o poseti srpskom vojničkom groblju u Solunu, Zejtinliku. I uvek je upalilo. Ovaj put znam da neće, jer internet patriote nisu nastavnici srpskog. Štaviše, neki nisu ni išli u školu. Stoga prelazim na plan kodnog imena O'PRO (Ozbiljno proseravanje).

Ja volim leto. Ali ni leta nisu više što su nekad bila. Vruće, bre, jaje na čelu d’ispečeš. Sve poslove van kuće da si obavio do deset ujutro, pola jedanaest plafon. Donesi ’leba i uz ’leba, a piva kupi za nedelju dana. Zašto ? E, čuš zašto ... Pa mini market prekoputa ne drži alkoholna pića zbog blizine škole, a do „Rode“ imam dva dana jahanja. Škole ? Kakve škole kad je raspust ? E jebiga, zakonodavac nije spominjao raspust. Nema piva – kraj priče !
I tako, smrdiš danima između četiri zida od deset ujutro do šest naveče, vrtiš internet stranice turističke ponude destinacija na koje nikad nećeš otići, teško uzdahneš, napozdravljaš se familije kompletnoj „under construction“ vladi i okreneš se najbližem „inostranstvu“.

Crna Gora ? Si, senjor Dačo ...

Šušanj ... Od ponude ti već šušti u ušima ... Šest eura krevet ... Znaš da je ponuda šit, i tačno znaš šta možeš dobiti za taj šit, al’ ideš, ko ga jebe ... Po povratku ćeš ionako, kao pravi Srbin, prijateljima reći da si bio na Ibici, ali su ti, k'o kad si rođeni baksuz, i fotoaparat i mobilni telefon upali u more. Bed lak.

Povratak u zonu rijalitija je brutalan. Nova školska godina kuca na vrata, deca ’oće sveske, knjige, rančeve, krpice, žena krpice i ondulaciju, auto ’oće registraciju, ide ti slava ... Pa - slava mi, ako dočekam sledeće leto.

Лето ко лето. Понеки сунчан дан између налета града и снегова. Прадеда одавно уместо „добро јутро“ говори „јебем ти озонски омотач“. Тата каже да су ванземаљци избушили озонски омотач да би могли да дођу на Земљу, а мама тврди да је то од дезодоранса који смрде на спреј за муве. Не волим ванземаљце. Извукао сам се једва да не паднем на поправни из Ванземаљологије. Учитељица је тврдила да сам изгубљен случај, док једног дана прадеда није отишао у школу. Од тада ме гледа сажаљиво и понавља да сам добро испао како сам могао.

Мој летњи распуст је прошао на Сифггтсеаеаји, ту је кажу, некад била Сирија. Након што се прочуло да се један човек претворио у лептира од последица супстанци које се тамо налазе, сав смештај је џаба. Мом тати се то свиђа. Мама каже да би он паре дао само на курве. Ја не знам шта је то, али је вероватно нешто укусно, пошто је тата дебео. Замолио сам их да поведем мог најбољег друга. Допустили су ми. То је Борко. Тата га зове Метално срање. Мени се то име не свиђа, па га зовем и даље Борко. Он је роботић. Лепо се слажемо. Син татиног кума каже да је Борко глуп к'о човек, али ја се не слажем.

Ишли смо телепортом. Тамо смо били ми и још пар породица. Упознао сам једног Дина, он тврди да има шкрге. Не знам шта је то, али му верујем. Он мени верује да је Борко паметан.
На Сифггтсеаеаји није било досадно, ишли смо и на пецање. Упецао сам малу сирену. Била је много ружна, па сам је вратио назад.

Кући смо се вратили пред сам крај распуста. Први дан школе је на мој шести рођендан. Мама ми је за полазак купила нову таблет-торбу и пакет виртуелних цигара. Њих сва деца воле. Мада им једва изговорим име. Некада се у први разред тек кретало много касније. Кажу да су се тад деца међусобно боље дружила. На степеништу су се две секе тапкале соларним пуњачима. Мени је остало још само три, па не бих и њих да изгубим.

Још једна школска година почиње. Чуо сам да се овакви састави завршавају са једва чекам следеће лето.

У Црнограду, 2198. године

Kao i svakog jutra i tog prvog Gospodnjeg dana leta 2013. sam otišao da popijem kaficu u lokalnom kafiću. Gledavši u dekoltee ženski iz kraja i praćenja rezultata Finske lige na fonu, shvatio sam... Došlo je leto.

Ja, Vule i Boža... stara ekipica iz kraja... I ovo leto smo provodili ispred poslastičarnice kod Ace pljačke. Nije nam trebalo više od toga. Zajedno smo pili i duvanili. Čak smo i popili svu manastirku koju je Vuletov ćale čuvao za ispraćaj najstarijeg sina u vojsku. Al što ga jebem, i onako neće ni da ode. Bilo nam je lepo. Nismo imali para za letovanje u egzotičnim predelima, a bogami ni za jeftinu i pristupačnu Vrnjačku banju. Nismo mrdnuli iz kraja 3 meseca. Dan za danom je prolazio, mi smo blejali na starom i dobro poznatom mestu. Usput se i radilo nešto. Brali smo višnje na plantaži kako bi skupili kojeg somića za pljuge i alkohol. Zebavali smo klince iz kraja, ocenjivali dekoltee pičoka koje su prolazile. Al jednog dana nije bilo više toga. Klinci su prestali da prolaze tuda... Dobre ženske kao da su u zemlju propale... Više nismo imali šta da ocenjujemo. Vuleta je startovala policija pa su ga 2 meseca razrađivali u zatvoru, a Božu je ćale zaposlio u nekoj automehaničarskoj radnji. Ja sam se okrenuo PES-u. Krenuo sam da igram “Bikom a ledžend”. Na početku karijere dobio sam ponudu velikog Holandskog giganta Den Boša. Svakim danom sam sve više i više napredovao. Pozvan sam u reprezentaciju. Dobio sam ponude Barselone, Reala, Intera... Sve sam odbio! Očekivao sam ponudu Hadersfilda. Hadersfild je jedini klub u mom srcu. Ali moji roditelji… oni nisu gledali na mene ponosno. Ćale kaže da sam kreten i budala, a keva da sam ništarija. Nisam ih razumeo. Nastavio sam da napredujem... Nisam ni primećivao da je raspust brzo prolazio. Keva mi je govorila da se opametim i izađem iz kuće ili će me ona izbaciti. Nisam je slušao! Svakim danom sam se sve više nadao da ću dobiti ponudu slavnog Hadersfilda. Ali nada je polako umirala... Moj san da ću zaigrati u Čempionšipu je izgledao sve mutniji, a kraj raspusta se približavao. Pametni ljudi ustaju kad sunce izađe a spavaju kad sunce zađe, ali ne i ja. Ustajao sam kad sunce zalazi a spavao kad sunce izlazi. Nekad nisam ni spavao jer nisam mogao da pobedim... Mislio sam da ću porazima biti dalji od ostvarenja mog sna…

Ali ni to nije vredelo… Raspust se završio. Klinci su opet počeli da prolaze pored poslastičarnice Ace pljačke, dobre ženske su opet prolazile kroz kraj, a ja sam i dalje čekao ponudu Hadersfilda...

Ех, та носталгија...

Мој последњи распуст беше пре 4-5 година. Тинејџерски дани лудила, најбољег провода, цуге, девојака, зезања, свега... Ни на шта се није мислило, осим на квалитетно бацање времена уз горе поменуто.

Тог лета сам се по први пут одистински заљубио, посвађао се са најбољим ортаком из детињства, пробудио се на непознатој локацији (срећом, то је био стан ортакове цице, тако да није било непријатности), уписао факс, нашао шљаку, да зарадим неку кинту за летовање, све је некако ишло неким позитивним током. Идила.

Све док једног јулског јутра, око 5, неко није позвонио на врата. Звоно нас је све пробудило, устали смо, и у некој благој ,такорећи, паници, отворили врата, и имали шта да видимо. Два млађа полицајца, у скоро пуној опреми, стајали су испред врата, говоривши мојим родитељима моје име и презиме, показујући на неки папир са некаквим судским печатом и којекаквим потписом.
То је био налог за претрес стана. По ономе што је писало у налогу, био сам осумњичен за производњу и продају опијата, такорећи лаких дрога.
Мајчине очи, пуне суза, гледале су у празно, са великом неверицом и стрепњом шта ће ми се десити.
Мирно сам допустио полицајцима да претресу све што су хтели, и без много буке и не знам ти ја чега, испружио руке и рекао им: "Момци, ајмо ми одавде, ставите ми лисице, предпостављам да треба да ме одведете у станицу, мислим да је најбоље да тамо завршимо шта имамо, пошто сте завршили претрес, да не оптерећујемо моје овим глупостима", затим се окренуо ка мајци и рекао јој: "Немој да се бринеш, нисам крив, све ће бити у реду, замисли да сам отишао да служим војни рок", кисело се насмејао, намигнуо и кренуо полако.
Повијене главе, брадом набијеном у груди, везаних руку, силазио сам низ степенице зграде и присећао се свих момената где сам могао да будем умешан у тако нешто за шта ме оптужују.
Судија ми је одредио притвор на неодређено, док је истрага у току.
Процес се одужио, како то већ иде у нас Срба, све натенане и полако, тако да сам наредна три месеца провео у собичку у истражном затвору, са још пар преступника закона, који су били недужни и невини као и сви који се налазе тамо.

После та три месеца притвора, суђење је потрајало још пар месеци, уз доста среће и доброг адвоката доказао сам да нисам крив, и да немам везе са том организованом групом.
Укратко, последњи летњи распуст сам провео иза решетака, тако да ми је полиција у сарадњи са државом усрала читаво лето и наду у даље школовање.
У међувремену, девојка ме је оставила, смањио се круг друштва, није било више оног доброг зајебавања, али сада су ту само моји људи, од поверења са којима не могу да упаднем у неко срање попут тога.

Јебала вас два прста, нећу додмачињем ништа!

Овако, овог лета 2004. године било је вруће, како напољу тако и унутра, ако ме разумете. Првих месец дана било је супер, али онда су сви отишли на морета, или у село, остали смо само Сандра и ја. Сандра је моја прва комшиница, има исто година кол'ко и ја, дружимо се сваки дан и играмо се свакаквих игара, од лего коцкица, до жмурки. Хех, сад, имали смо ми и наше посебне жмурке, све је почело потпуно невино.

Једног дана, још пре лета, рекао сам да морам да идем да пишким, а како сам ушао у веце, тако се Сандра ушуњала иза мене и питала ме је л' може да ми придржи пишу, ја сам јој је дао и осетио њену пренежну кожу на мојој пиши, било је сјајно. Одједном, повукла ми је кожицу на пиши ка доле и мене је то заболело, пошто се није још потпуно одвојила, рекао сам јој да престане јер не може то код мене, а она ми је одговорила да њен брат то може одавно, ја рек'о нормално кад је старији три године од мене пичка ти материна, о јебем ти женско. Шалим се, нисам баш то рекао, јер сам желео да настави да ми пипа пишу. После тога, смишљали смо разне игре, као што су: Муж се враћа с посла, Секретарица, Бака на пијаци (она је била бака), и тако даље. Ређали смо столице једну преко друге у дворишту и покривали смо се ћебићима и ређали смо палете испред подрума тако да можемо да направимо кућу у којој ћемо да играмо наше игре сваки дан, тамо ми је први пут показала своју рибицу и рекла ми да је љубим у њу, што сам ја и учинио. После тога ми је показала своје сике и рекла ми да јој је мама рекла да је врло развијена за своје године (Сандра, не њена мама). Почео сам да их сисам и замишљао сам да је у једној млеко а у другој милкшејк. Онда смо покренули причу како једва чекамо да мени порасте пиша а њој сике, па да се туцамо сваки дан. Али нисмо сачекали да нам порасту, него смо одма почели, извадио сам своју пишу и покушао да је гурнем у њену рибицу отпозади, али погодио сам само гузу, онда се она окренула, легла на кревет на леђа и рекла ми да пробам сад. Ушао сам унутра, мојој пиши никада пре није било тако вруће, Сандра је изгледала као да је нешто боли, питао сам је да ли да извадим пишу, рекла је да не радим то, јер јој је мама казала да се то дешава стално, ја сам почео да избацујем и убацујем пишу у њену рибицу, јер нисам знао шта друго да радим, пријало ми је и то ми је једино било битно иако је Сандра плакала, сватио сам да јој је мама и за то рекла да се дешава, чим ми Сандра ништа не говори и наставио. После неколико минута, осетио сам како ми се пиша грчи и како ме пролазе неки жмарци кроз њу, другар ми је рекао да је то свршавање, али ја нигде нисам видео пену која треба да изађе, како ми је он исто рекао.

Мени је било лепо иако није било те пене која треба да изађе, нисам био тужан због тога, ја и Сандра смо ово радили сваки дан овог лета и мени и њој је било супер.

///// Ove godine sam proveo letnji raspust mnogo lepše nego prošle. Baba Stana iz Nemačke nam je kupila Soni.
///// Baba Stana je tatina tetka. Žena tamne farbane kose, braon očiju i kupila nam je Soni. Dobili smo dva džojstika i nekoliko igrica. Ja i moj brat Zoran smo igrali non stop. Jedan dan Zoran je hteo da igra Drajvera a ja sam hteo Teken. Nismo mogli da se dogovorimo, onda sam ga grunuo nogom u stomak kao Jošimicu kad uradi kombo i izbio mu vazduh. On je počeo da plače i onda me je tata tukao. Zoran je mali, ionako kad igra samo priteže dugmiće jako, dere se i ne zna šta radi. Sutradan smo se pomirili i dogovorili da igramo Kreša, pustio sam njega da bude beli medved, a ja sam birao tigrića. Ovo leto je bilo još po nečemu posebno, Milica me je poljubila u obraz. Milica je devojčica smedje kose, krupnih crnih očiju, i to je bila moja simpatija. Dosad me nikad nije primećivala kad se igramo u parku, ali ovog leta jeste. Pitala me je ispred zgrade može li da odigra jednu šemu Sonik Hirouza. Ja sam rekao da može ali da me poljubi, i to se i desilo. Tih dana tata je puštao Mileta Ignjatovića na kasetofonu po ceo dan, a i ja sam voleo da ga slušam dok igram Mortal Kombat. Najviše sam voleo kad pusti Na putu za ludilo, a ja uzmem Liu Kanga i deljem sve redom bar dok ne stignem do princa Goroa, on mi je bio težak baš. Posle smo otišli u selo. Deda Jovo, tatin tata, je pao sa traktora i slomio šest rebara pa je trebalo da se pomogne u selu. Mama kaže da je bio pijan ko letva, a baba da ako prekostane da će da ga ubije vilama. Deda je bio čovek sede kose, i crnih očiju, malo punije gradje uvek me je likom podsećao na Heihačija iz Tekena. U selo nisam poneo Soni, bilo je dosadno tih deset dana, često naveče sam zamišljao kako prelazim level u Fajnal Fantaziju. Posle sam došao kući i počela je škola.
///// Leto sam proveo lepo i nadam se da nam sledeće godine baka Stana doneti jedan džojstik jer nam je jedan crkao, a ne one Ekšn menove ko lane.

Letnji? Raspust? To me neko zajebava?

- Leto jeste najlepše godišnje doba jako podobno za raspust, gde možeš na livadi da tučeš loptu od nula nula do dvaesčetiri i da piješ vodu iz potoka od koje ćeš kasnije da dobiješ alergiju, pošto je Milomir klao neku svinju i bacio creva i kožu u vodu ali ako si rođen na selu popušio si kurac veličine crn.

- Zadnji dan škole, graja u svakoj učionici zahvaljujući morima i raznim Vrnjačkim Banjama samo se tebi ne živi i vidiš da niko ne može da te shvati. Znaš da čim stigneš kući uvaliće ti traktor da pokosiš iks hektara pod lucerkom da bi dvocifren broj krava imao šta da jede na zimu. Ne znači ti ništa da poraniš ujutru jer već u šest sati ima tries pet speteni jebenih i samo možeš da napraviš da ti se spava ceo dan i da ti kosačica zbog pada koncentracije poseče noge. Ako imaš sreću da je pokošeno setiš se da mora i da se dotera kući kad se osuši i to po najvećoj žegi, kad peče zvezda. Stvar može da ti olakša kad iz glave ne ispustaš informaciju da negde dole na jugu Srbije postoje deca u nekim vukojebinama koja sve to rade ručno na mnogo teži način. Mada slaba uteha, boli te kurac za tu decu kad se ti raspadaš od posla. Nekako pregrmiš ali bukvalno malj za vrat dobijaš tek kad vidiš da počinje kiša od koje će trava da buja pa skupljanju sena neće biti kraja. Ako opet nema kiše, nema ni sena pa ćeš morati da ga kupuješ na zimu što automatski znači da nećeš imati para za nove cipele koje ne propuštaju vodu kad kreneš u školu. Jebem ti život seljaka koji se svodi na gledanje u nebesa šta će kad da pada. Ko da si golubar. Pitanje vremena je kad će da zazvoni telefon da te baka i deka sa kevine strane pozovu da svojim prisustvom uveličaš njihovo slavlje. To tek ne dolazi u obzir pošto su jebeni bolesnici zapatili pedeset krava pa je samim tim i posao procentualno veći za toliko. Mada nikad ne treba isključiti tu opciju, oni se sažale što ne živiš sa njima pa neće da dozvole da ti patike budu bušne na palcu iako si debil koji glumi Zidana i šutira kamenje po ulici. Okreni, obrni dupe ti je od pozadi i izlaza nemaš, nisi mogao da biraš gde ćeš da se rodiš. Tek kad malo porasteš shvatiš koliko si u prednosti što si rođen na selu a ne u 4 betonska zida puna memle i što kad uhvatiš da jebeš to možeš satima pošto si ceo život disao čist vazduh, ali to je tema nekog drugog takmičenja, nećemo sada o tome.

- Došao je i prvi septembar, idem u školu da se odmorim, zbogom raspuste na kurac te nabijem.

Leto mi je tu negde skoro najomiljenije doba. Skoro jer mi je nekako najomiljeniji onaj prelaz proleće/leto. Znaš ono maj/jun. Pa ne znam dal' da se odlučim za proleće ili leto. Završava se škola, svi ludi, nasmejani. Čak i ona klinka što je sigurno pala godinu je nasmejana, pijana, cepa svoje knjige jer zna da joj neće trebati kao što joj nisu trebale ni u ovoj sezoni. I penzioneri su srećni što vide sve to. Sunce, lepo vreme, nema snega, nema leda, sve procvetalo, zelenilo... Šta, khm khm, Zelenilo?

Prvi put sam je video mnogo pre toga, ali ovog puta sam je pod nerazjašnjenim okolnostima prvi put i probao. Samo sam se probudio sutra oko 19h, znao sam da sam je dimio sinoć ali ničega se ne sećam, pričali su mi drugari posle šta i kako ali ono čega se ne sećam nije si ni desilo sa sigurnošću. Pa pod tim okolnostima znao sam da je moram opet uzeti.
Bila je matura taj dan, i dok su se ti klinci vrzmali oko mene po naselju kao muve bez glave tražeći nešto što je do tada i meni bilo super, alkohol. Ja ih nisam lepo video, neki su mi se javljali na ulici, ja odpozdravljao, iako te male bezglave muve nikako nisam mogao prepoznati. U tom trenutku sam shvatio da oni stariji dosta od mene, pa onda i oni malo stariji od mene nisu ludi od gasova koje ispušta fabrika Galenika pored našeg naselja kako sam tad i mislio nego su ludi od nekih drugih "gasova". Vidim da su ove muve bezglave, osmaci i osmakinje, i dalje normalni.
Šone : "Brate kako misliš da uđeš na maturu tako u šorcu i papučama?"
Džoni : "Idiote mi smo završili osnovnu pre dve-tri godine."
Šone : "U jbote, znam nego mogli bi smo je ponovo upisati?"
Džoni : "Važi burazeru, u septembru krećemo."
Šone : "Gde krećemo?"
....

Letnji raspust? Pa ovo je samo jedan dan letnjeg raspusta, i to izgleda prvi dan? E pa takav mi je bio svaki dan. Toliko glupih izjava koje nisu smešne, ali zbog količine gluposti postaju smešne. Na moru, na Lidu, u naselju, u kafani, na žurci, sa devojkom, sa drugarima, sa kevom... Svuda zelenilo. "Ima neko pare za tal?" i "Brate aj se vidimo." su bile najčešće rečenice koje sam čuo. Eh kako je svaki dan bio isti makar bio i hiljadu kilometara dalje od mog naselja. Glup, ali toliko glup da je smešno. I ja sam postao glup toliko da je to smešno, i ova definicija je glupa toliko da je smešno. Ali štaš, koktel zelenila i letnjeg raspusta i tako je ispalo. Što si gluplji za sve te je manje briga, i neka glupost može biti smešna. Eto šta mi uradi ta škola, pusti me na raspust i ja postadoh gluplji nego da sam dvaestri godine išao u školu.